Fevrier.

Nešto nemam inspiraciju za neku uvodnu reč, pa ću se odmah baciti na one stvari koje su mi ostavile najjači utisak tokom proteklog meseca.

Muzika: Dugo sam se dvoumio o čemu ću pisati jer sam pronašao nekoliko jako interesantnih izvođača u proteklih 28 dana, ali izbor je pao na londonski sastav Years and Years koji predvodi genijalni Olly Alexander. Ovog presimpatičnog, mršavog, kovrdžavog dečaka (problem mi je da ga okarakterišem kao dečka iako ima 24 godine) sam već ranije zapazio u filmskoj adaptaciji jednog od mojih omiljenih romana Velika očekivanja, ali i u jednoj od najdražih serija Skins (britanskoj verziji, ne onom nesretnom pokušaju američke varijante u kojoj su izbacili sve što valja iz Skinsa, tj. sve ono što čini Skins). Trenutno sam u toj fazi da sam se prezasitio svih poznatih izvođača koje slušam godinama i potrebna su mi nova lica. Ovi momci su mi pravo osveženje jer mi odgovara taj njihov elektropop/haus zvuk i Ollyjev glas na koji sam totalno navučen. Sam on kao pojava mi je beskrajno simpatičan sa tim razdvojenim zubima i velikim ušima. Obično na ljudima volim one stvari koje oni verovatno kod sebe najviše mrze i polude kad im to kažem kao kompliment (: Oke, dosta priče. Izabrao sam akustičnu verziju njihovog poslednjeg singla "King", a ako vam se dopadne lako ćete naći pravu verziju kao i ostale genijalne pesme (Breathe, Desire, Memo, Eyes shut...).

Film: Hmmm... Ne znam koliko sam ja kompetentna osoba da preporučujem filmove jer se pokazalo da je pre par nedelja Oskara za najbolji film dobio po meni najslabiji film u selekciji (ako se izuzme Američki snajperista), ali, hej, ovo je moj blog i mogu da pišem šta god hoću :P U proteklih mesec dana sam najviše gledao filmove koje dosad nisam pogledao iz opusa španskog režisera Pedra Almodovara. Prilično oprezno preporučujem prijateljima njegove filmove jer je Pedro baš, baš uvrnut i ne može svako da shvati koliko su, zapravo, duboki i smisleni njegovi filmovi. Obično svi vide samo transvestite, pedere, lezbijke, itd. A Almodovar je mnogo, mnogo više od toga.

Rođen je 1949. godine u Manči, poznatoj i po tome što je bila postojbina verovatno jednog  od najpoznatijih likova u svetskoj književnosti, Servantesovog Don Kihota. Po mnogo čemu je i Pedro Almodovar jurišao na vetrenjače, ali je nakon dugih borbi uspeo da zasluži sebi epitet najuticajnijeg živog španskog režisera. To, ipak, ne znači da ga i danas mnogi ne smatraju donkihotovski ludim.

Roditelji su ga poslali u katoličku školu u želji da postane sveštenik. Kakva ironija. Ipak, bilo je nekog proviđenja i u tome jer da ga nisu poslali u veći grad ko zna kada bi se Pedro upoznao sa bioskopom u kome je, po sopstvenom priznanju, naučio više o životu nego u svim propovedima svojih profesora-sveštenika. Uprkos protivljenju roditelja, postavši punoletan beži u Madrid gde će godinama raditi trivijalne poslove i pisati kratke priče kako bi skupio novac da kupi prvu kameru. Zbog oskudnih sredstava njegovi prvi filmovi će biti kratki i prikazivaće ih po barovima i žurkama, a u madridskoj andergraund sceni će ostati upamćen kao simpatični mladić koga bedno stanje u kom je živeo nije omelo da ostvari svoje zamisli. Kako nije imao sredstava da snimi zvučni film  tokom projekcija je sa kaseta puštao muziku, a glasove je sinhronizovao uživo on sam.

80-ih snima svoje prve, prave filmove i to su oni filmovi koji su meni dosad bili najmanje poznati, a koje toplo preporučujem. Mada, ne znam koliko je to pametno ako uzmem u obzir šta sam sve čuo u bioskopu pre nekoliko dana na projekciji filma 50 nijansi sive. Masa ljudi koja urla od smeha svaki put kada naiđe neprijatna scena kako bi prikrila stid. Ili šapat A šta je to fisting? Mi, generacija 21. veka. 50 nijansi sive, film kao film, ni upola loš koliko ga ocrnjuju, ni upola dobar koliko mu se oduševljavaju, ali svakako interesantan i hrabar, ali i nerealan i nezavršen. Ipak, ako mene pitate 5 udaraca po guzi ne doživljavam kao sado-mazo, al dobro.

Ovo treba da bude deo o Almodovaru koji je pre 30 godina u svom prvom filmu Pepi, Luci, Bom (1980) prikazao ženu-mazohistu koja se oslobađa društvenih stega i dosadnog braka tako što doživi prvi orgazam u životu nakon što jedna ćaknuta lezbijka urinira po njoj. Ni sledeća 3 filma neće biti ništa manje kontroverzna baveći se ljudima na margini društva jer se upravo tamo razotrkivaju ljudi u svojoj pravoj prirodi daleko od lažnog morala i uglađenosti. Treba razumeti i vreme u kom je Almodovar stvarao svoje filmove, u atmosferi neposredno nakon smrti diktatora Franciska Franka, koji je najkraće rečeno bio španski Hitler. Pedro postaje predvodnik tog talasa slobodnih umetnika koji konačno mogu da stvaraju neopterećeni diktatom države kao više sile. Zato će on u svojim prvim filmovima prikazati sve ono o čemu se ćutalo celog veka, zbog čega se išlo na robiju ili u smrt, ali nikad nije prestalo da postoji. Kako je ova priča o Almodovaru već dovoljno duga izdvojiću samo nekoliko citata koji ukratko pokazuju duh tih njegovih filmova iz 80-ih, pa ko voli nek izvoli.

Pacijentkinja:„Nećeš mi verovati, ali izlečila sam se od nimfomanije. Sada sam samo sa jednim čovekom. Svojim ocem.“

Psiholog:„Ali, to nije moguće. Tvoj otac je aseksualan. Njemu se seks gadi.“

Pacijentkinja:„Ne više. Prevazišli smo to. Sada u našoj porodici nema više seksualnih problema.“

(Laberinto de pasiones, 1982)

Diler: „Odlična trava! Hoćeš li malo?“

Opatica: „Neću, znaš da ne volim lake droge. Treba mi najbolji LSD koji imaš za časnu sestru Gnoj.“

(Entre Tinieblas, 1983)

Majka 10-godišnjem sinu: „Znam ja da ti nisi učio kod Raula nego da te je ševio njegov otac. Mogao je makar da ti plati. Imaš 10 godina, vreme je da počneš da zarađuješ i doprinosiš ovoj porodici.“

(¿Qué he hecho yo para merecer esto?, 1984)

YouTube & Ličnost meseca: Odlučio sam da deo YouTube spojim sa ličnošću meseca. U pitanju je savremeni umetnik Erik Ravelo, Kubanac koji je trenutno nastanjen u Italiji, gde živi i stvara. Bavi se skulpturom, slikarstvom, fotografijom i multimedijalnom umetnošću. Još uvek istražujem šta je sve taj neverovatni mladić dosad uradio, a za ovaj mesec izdvajam dva video snimka. U pitanju su reklame koje traju 30-ak sekundi, a na veoma efektan način se bave prevencijom narkomanije i borbom protiv nasilja nad ženama. Ravelo je majstor da u jednom minutu prenese snažnu poruku koju danima ne možete da izbacite iz glave. 

To je to za YouTube klip meseca, a u okviru Ličnosti meseca bih, takođe, pisao o Ravelu, ali o jednom od njegovih najboljih dela. U pitanju je serija fotografija pod nazivom Los Intocables (Nedodirljivi). Ravelo se još jednom bavi problemima našeg društva i prikazuje decu, tj. generacije koje dolaze, kao žrtve greha svojih prethodnika koji su za njih kreirali ovakav svet. Najbolji primer je devojčica koja je pripadnica islamskog sveta i time je već obeležena kao terorista zbog brojnih bombaških napada koji su izvršili pojedini predstavnici njene vere. Tu su i druga zla koja haraju svetom kao što su trgovina organima, belo roblje, gojaznost, ali i razne bolesti prouzrokovane farmaceutskom industrijom ili na osnovu grešaka u nuklearnim elektranama. Nekoliko minuta nisam mogao da odvojim pogled od ovih fotografija kada sam ih prvi put video. Ostavljaju baš jak utisak.

Knjiga: Ovoga puta je izbor lak. „Nepodnošljiva lakoća postojanja“ Milana Kundere, češkog autora, koji je na neverovatan način ovekovečio godine posleratnog terora kroz ljubavnu priču. Međutim, ta ljubav niti je konvencionalna, niti je ispripovedana na takav način. Naizmenično se smenjuju isti događaji sagledani iz perspektive muškarca, a potom žene, i, naravno, uvek se dobija potpuno drugačiji uvid u situaciju. Kundera je na potpuno magičan način uhvatio suštinu nerazumevanja koje postoji u muško-ženskim odnosima, ali je u ovom romanu doneo i mnogo više od toga (o životu, umetnosti, istoriji, ljudima). Izdvojiću jedan od citata koji je ostavio najjači utisak na mene.

"Čovek nikad ne može znati šta treba da želi, jer živi samo jedan život i nikako ga ne može uporediti sa svojim prethodnim životima, niti ga u sledećim životima popraviti.

...

Nema nikakve mogućnosti da se proveri koja je odluka bolja, jer ne postoji mogućnost poređenja. Čovek proživljava sve prvi put i bez pripreme. Kao glumac koji igra predstavu bez ikakve probe. Pa koliko onda vredi život ako je prva proba života već sam život? Život je zato uvek sličan skici. Samo, ni skica nije prava reč, jer je skica uvek nacrt za nešto, priprema za sliku. A skica koja je naš život je skica ni za šta, crtež iza koga ne sledi slika.”

Fotka meseca: Evo je i poslednja kategorija koju sam morao da ubacim zbog jedne od najimpresivnijih fotografija koje sam video u poslednje vreme. U pitanju je fotosešn koji su zajedno uradili Zombie Boy i Andrej Pejić. Zombie Boy, uvrnuti lik koji je celo svoje telo (od glave do pete) prekrio tetovažom koja predstavlja njegovo telo onako kako on zamišlja da se vidi ispod kože. Andrej Pejić (danas Andreja), najpoznatiji androgini model, poreklom sa naših prostora, ali odrastao u Australiji (na svoju sreću jer bi ga ovde verovatno dosad ubili ili ošišali). Prva pomisao mi je bila da je ovo fotka veka jer (osim što je fenomenalna) na odličan način oslikava doba u kom živimo i sve ono čemu 21. vek teži. Oni konzervativniji (što, opet, poštujem) će se zgroziti nad ovom fotografijom smatrajući ih oboje bolesnim. (Mada, isti ti ljudi da su rođeni pre 100, 200 godina bi verovatno smatrali crnce nižom rasom i žene inferiornim stvorenjima). Meni se oboje dopadaju jer pomeraju granice lepote, ali i nešto mnogo više od toga. Oni u potpunosti žive u skladu sa svojim bićem, a ne znam koliko nas normalnih može time da se pohvali. Čudno je to kako su tradicionalisti skloni da u svemu tome vide propagadnu Amerike, oličenje Sodome i Gomore, dolazak Apokalipse i šta sve ne. Možda ćemo jednog dana naučiti da živimo i pustimo druge da žive, ali mi sve više postaje jasno da moja generacija neće dočekati takav svet. Ali, ova fotografija, ipak, u sebi nosi nadu da neke tamo sledeće generacije hoće.