Mart. Samo ću reći da mi je drago što je prošao ovaj užasni mesec.
Muzika: Thomas Azier je prava Evropa u malom. Holanđanin iz Berlina koji peva na engleskom za francusku izdavačku kuću (: On je kao 19-godišnjak otišao u Berlin da pronađe nadahnuće za muziku koju stvara i ljude koji će ga bolje razumeti nego u rodnoj Holandiji. Ispostavilo se da ni u Nemačkoj nije pronašao ono što je tražio, ali je, ipak, život tamo znatno uticao na stil muzike koju je komponovao na svom kompjuteru. Nakon 5 godina rada nastaje fenomenalni album Hylas, nazvan po antičkom heroju koga su u jezersku vodu odvukle nimfe i načinile ga jednom od njih. Album je inspirisan ovim grčkim mitom, ali i drugim pričama vezanim za metamorfoze jer u sebi sadrže promene, misteriju, tugu, pobedu i druge stvari koje čine jedno odrastanje. 2014. godine potpisuje ugovor sa francuskim Universalom. Još uvek nije dostigao veći komercijalniji uspeh, ali verujem da hoće. Trenutno sam u fazi preslušavanja manje poznatih pevača i bendova, a pored Years and Years, koje sam izabrao kao favorite u februaru, Thomas Azier je jedan od najinteresantnijih otkrića. Izdvajam pesmu Ghostcity jer je to prva njegova na koju sam naleteo, a već ako nekoga zainteresuje lako će pronaći ostale. Ili će ih YouTube sam pustiti (jedna od martovskih novina).
Film: Možda je važnija preporuka Šta-ne-gledati, a u tu kategoriju bih svrstao Bićemo prvaci sveta. Beskrajno dugo i dosadno. Ko me poznaje zna da sam pomalo ćaknut kad je gledanje filmova u pitanju i, osim što nikom ne dam da progovori, u bioskopu ludim zbog ljudi koji pričaju, jedu kokice ili šta već ponesu (zašto bi, uopšte, neko nešto jeo?!) i stalno proveravaju telefon. Tokom ovog filma sam barem 15 puta izvadio telefon da izračunam koliko još ima minuta do kraja.
Kao preporuku Šta-gledati preporučujem film koji sam pogledao na svom laptopu, iako sam bukvalno polovinu marta proveo na dvonedeljnom festivalu nemačkog filma koji je u Valjevu organizovao Ghoete Institut. Bilo je sjajnih filmova (poput Jack, Hannah Arendt ili Almanya – Willkommen in Deutschland), ali se, konačno, na netu pojavio film Mommy koji sam prvi put gledao nekad u januaru na festivalu Merlinka u Beogradu, a drugih 5-6 puta sad u martu (: U pitanju je peti film mog omiljenog režisera, Xaviera Dolana, koji je za svojih 26 godina uspeo da snimi pet neverovatnih filmova (prvi u 19. godini), osvoji pregršt nagrada, a za ovaj poslednji je dobio i nagradu žirija na Kanskom festivalu. Njegov Les Amours Imaginaires (Imaginarne ljubavi) je jedan od onih filmova koje sam pogledao 20-ak puta, znam ih napamet, ali svaki put ih gledam kao prvi put.
Ali, sada pričam o njegovom poslednjem ostvarenju Mommy (Mamica) koji prati životnu borbu majke sa sinom koji ima problem sa kanalisanjem besa i prilično je problematičan, ali ujedno i beskrajno nežan i nesiguran. Malo je reći da je film impresivan. Neobičan je i način snimanja jer film izgleda kao da je prošao kroz Instagram filter, tako da se uvek samo vidi slika na sredini ekrana, dok se levo i desno nalaze dve crne linije. To što se radnja odvija na trećini ekrana je pomoglo Dolanu da se skoncentriše samo na ono najvažnije u filmu. A njemu je, kao i uvek, svaki kadar umetnost.
Emisija: Ovo je verovatno jedini izuzetak kada ću preporučiti neku emisiju jer ne gledam TV već nekoliko godina, osim u izuzetnim prilikama. Ipak, uvek se setim da upalim televizor četvrtkom u 22 časa i prebacim na Prvu kako bih odgledao VICE. Oni se bave temama o kojima ne znam ništa i o čemu nikada ne bih mogao pročitati u dnevnim novinama i sl. Od vlaške magije, preko toga kako nastaje kokain i kako se diluje po Kolumbiji, do prvog transeksualnog poručnika policije u Srbiji. Mislim da je vredno bilo čije pažnje.
Knjige: Kao dete koje je odraslo uz Hari Potera imao sam užasan strah da pročitam nove knjige J.K.Rowling kako me ne bi razočarao njen svet mimo onog koji se nalazi iza platforme 9 i tri četvrtine. Tek sam u martu odlučio da pročitam njen roman Upražnjeno mesto koji nema veze sa magijom, časovima letenja i spravljanjem napitaka. Neću lagati kada kažem da je bilo čudno u prvi mah pročitati neke redove jer neke rečenice nikada ne bih čuo u Hari Poteru, ali već na 50. strani me je ponovo kupila neverovatna Džoan koja je u stanju da na tako malo strana uvede 250 likova i da ti se nikada ne desi da pomešaš dva lika. Knjiga je teška, surova i sirova, ali podjednako magična kao Hari Poter, samo na sasvim drugačiji način. Toplo preporučujem svima, pa i onima koji ne znaju kako je to celog života čekati pismo sa Hogvortsa (:
%2BDjoakino-Rafaelo%2BBornonali.jpg)
Slika meseca: Et le soleil s’endormit sur l’Adriatique (Zalazak Sunca nad Jadranskim morem) Đoakino-Rafaelo Bornonali.
Zapravo je u pitanju eksperiment koji je napravio 1910. godine francuski novinar Rolan Dorželez.
U doba kada je kubizam uzimao svoj zamah i kada su se mnogi prepirali oko toga da li je to umetnost ili nije, ko je začetnik, a ko najznačajniji predstavnik ovog pravca u umetnosti, on je odlučio da izrazi svoj stav tako što je pozajmio magarca Aliborona, koji je bio u vlasništvu Čiča Fredea koji je držao čuvenu kafanu Lapen Ažil na Monmartru. On je zakačio magarcu četku sa bojom za rep, stavio platno ispod njega i hranio magarca kako bi on zadovoljno mahao repom. Stalno mu je menjao četke i tako je nastala ova slika Zalazak sunca nad Jadranskim morem koju je on potpisao imenom J.R.Bornonali (Đoakino-Rafaelo Bornonali; prezime je anagram od magarčevog imena), a francuskoj javnosti je to predstavio kao delo dotad nepoznatog italijanskog slikara futuristu koji promoviše novi pravac u umetnosti: preteranizam. Mišljenja o slici su bila podeljena (kao i o kubizmu, uopšte), ali je bio jako veliki broj oduševljenih kritika, kao i detaljnih analiza u kojima se raspravljalo o simbolizmu ovog umetnika koji obećava. Tek kasnije je Dorželes otkrio svoju šalu prilažući fotografiju koja dokumentuje nastanak slike i njegov dokaz da je ‘šef kubizma obični magarac’.
Događaj meseca: Kao i uvek, u pitanju je nešto što nema veze sa ovim mesecom, tj. prethodnim, nego nešto što sam ja tek sada pronašao. U pitanju je žurka koju je u jednom andergraund klubu organizovala Brooke Candy povodom promocije svog genijalnog spota za genijalnu pesmu Opulence (ali o tome više nekog narednog meseca verovatno). Neću mnogo tupiti, slike govore više od 1000 reči. Mene jednostavno oduševljava to što na svetu postoje ovako sjajna mesta gde je dress code ovakav. Koliko otkačenih ljudi na jednom mestu. Sjajno.
