Muzika: Apsolutno otkriće godine mi je britanska kantautorka
FKA twigs. Video sam njenu fotografiju pre nekoliko meseci u novinama i
pomislio koliko je nestvarno lepa. Još više me je privukla njena autentičnost
koja je duboko utisnuta u njenu ličnost i lako je osetiti da to nema veze sa
menadžmentom u ovom dobu u kom se svi trude da budu prepoznatljivi i
jedinstveni, pa čak i oni kojih se sećamo u trenerci i patikama na početku karijere. Upravo zbog toga nisam pogledao nijedan njen spot kako ne bih, po svom
običaju, muziku doživeo vizuelno. Svaki put kada slušam nekog izvođača imam
jasnu sliku o njemu u glavi ili spot ukoliko je snimljen. Iz tog razloga sam
par meseci slušao njen album prvenac bez ikakve predstave o vizuelnom
identitetu. Tek pre neko veče sam pogledao nekoliko intervjua i jedan
spot i još više me je kupila ta njena snažna ličnost koja probija ispod
stidljivosti koju ne ume da sakrije. Ne umem baš da opišem to kako doživljavam
njenu muziku jer me bukvalno nakon 30 sekundi uvuče u to neko svoje
raspoloženje, prosto me proguta i izgubim se u svemu tome, a da nemam predstavu
ni šta sam čuo. U isto vreme sam previše uključen i totalno isključen. Ne umem
baš najbolje to da objasnim, ali definitivno je nešto što ne može imati mnogo
široku publiku, ali ako se nekome svidi mislim da mesecima neće moći da
prestane da je sluša.
U pitanju je 27-godišnja Tahliah Debrett Barnett iz
Glosteršira čija je prvobitna vokacija plesačica. Pre nego što je snimila
debitantski album plesala je u spotovima Kylie Minogue, Taio Cruza, Ed Sheerana
i Jessie J. Umetničko ime twigs je dobila po načinu na koji lomi zglobove na
svojim rukama, ali je zbog pritužbi sestara koje nastupaju pod imenom The
Twigs svom imenu dodala to FKA, tj. Formerly Known As.
Tekstovi njenih pesama su sjajni jer se skoro svi kreću na
tankoj granici između suptilnih opisa čulnosti i jako dubokih osećanja. Jednom
rečju sjajno.
Film: Nisam se nešto proslavio sa gledanjem filmova u
aprilu. Kao i uvek, imam te nalete kada gledam jedan film dnevno ili ne
pogledam ništa danima. Od tih par koje sam pogledao izdvojio bih kao najjači
utisak svojevrsnu trilogiju Bečlije Ulricha Seidla. U pitanju je Paradies trilogija koju čine 3 filma koja se mogu gledati i van tog konteksta.
Paradies: Liebe (Raj: Ljubav) se bavi takozvanim kuguarkama, tj. starijim
gospođama koje svoje odmore provode u nerazvijenim afričkim državama kako bi za
nekoliko evra dobile praktično ropsku uslugu lokalnih crnaca, koji, najčešće,
postaju njihovi seksualni robovi. Međutim, priča nije nimalo banalna i zadire
duboko u razlike koje postoje među kulturama i daje širok spektar karaktera od
kojih je, svakako, najinteresantnija protagonistkinja koja tamo kreće u potragu
za ljubavlju. I druga dva filma, Paradies: Glaube (Raj: Vera) i Paradies:
Hoffnung (Raj: Nada), donose izneverena očekivanja i predstavljaju ironičnu
sliku Raja na Zemlji. Naravno, u samim naslovima se kriju tri najveće
hrišćanske vrline, ali one kroz Seidlovu prizmu poprimaju karikaturalan oblik.
Prvi film, Paradies: Liebe, je, po nekom mom ličnom mišljenju, najkompleksniji
i ostavio mi je najsnažniji utisak, što nikako ne znači da su druga dva filma loša.
Emisija: Iako sam rekao u favoritima za mart da će ova
kategorija biti izuzetak samo za taj mesec, moram da preporučim samo još jednu
emisiju koju pratim. U pitanju nije TV emisija nego YouTube format koji uređuje
Luna Lu, koja je nekima od vas verovatno poznata od ranije. Skoro nekad sam
čitao prepisku koju su vodile ona i (verovatno jedna od meni najomiljenijih
osoba našeg javnog života) Isidora Bjelica i tada mi je palo na pamet da
izguglam čime se to sada bavi Luna Lu. Na moju veliku radost naleteo sam na
emisiju koja izlazi svakog ponedeljka pod nazivom Talija – 8 minuta o sreći.
Toplo preporučujem svima. Odlična injekcija nadahnuća za početak radne nedelje.
Knjiga: U pitanju je poludokumentarni roman Boemi koji sam
ovlaš spomenuo u favoritima za mart kada sam navodio anegdotu vezanu za sliku
meseca koju je, zapravo, naslikao magarac. U pitanju je prilično obimna, ali
beskrajno interesantna, reportaža francuskog novinara Dan Francka koji piše o
umetnicima koji su živeli u Parizu tokom prve tri decenije 20. veka. Ovo je
prava poslastica za nekoga ko je (kao ja) literarna tračara koja može čitati
podjednako dugo prepiske pisaca i njihove (auto)biografije koliko i njihova
dela. Ne samo što sam pronašao gomilu pisaca, pesnika i slikara za koje nisam
čuo pre, nego sam i stekao uvid u to kako su živeli Pikaso, Matis, Brak, Dišan
i drugi danas visoko cenjeni umetnici pre svetske slave. A nije im bilo strano
da prodaju slike za 2-3 obroka.
Slika meseca: Neverovatni umetnik iz Berlina, Sebastian
Bieniek, i par fotografija iz serije Doublefaced. Neću mnogo pričati jer se ovo moje naglabanje već preterano odužilo,
ali fotografije govore više od hiljadu reči.
Događaj meseca: Koncert Raula Midona u Bitef Art Cafeu.
50-godišnji multitalentovani muzičar iz Novog Meksika, sa trenutnim
prebivalištem u Njujorku, koji, osim što piše magične pesme koje su čista
poezija, svira gitaru i klavir, a pored vokala koji budi svaku ćeliju u telu
koristi i elemente bitboksa. Nestvarni Raul je slep od rođenja zbog neadekvatne zaštite za
oči u inkubatoru. Neizmerno mi je drago što sam imao priliku da stojim
nekoliko metara od takvog čoveka i doživim tu energiju koja se rečima ili bilo
kakvim snimkom ne može verno preneti.
