Muzika: Ovog meseca je u pitanju jedna sasvim obična devojka iz Stokholma koja prosto pleni svojom jednostavnošću i iskrenošću, kako u govoru, tako i u stihovima koje piše. Pre par dana sam neka dva sata gledao njene intervjue i nakon toga sam imao osećaj kao da sam popio kafu sa nekim. Toliko je sirovosti (na najpozitivniji mogući način) u njoj i prosto vas kupi to odsustvo želje da vas zaintrigira kao valjda sve pop zvezde danas. Devojka je pustila prvobitnu verziju svog hit singla i valjala se od smeha koliko je bila loš producent pre 3-4 godine. Jedini momenat koji je bio potpuno neuobičajen, i samim tim mi je bilo lako da poverujem u autentičnost prizora, je odgovor na pitanje o kreativnosti. U momentu kada se prisetila perioda u kom dva meseca nije smela da peva zbog oporavka glasnih žica odjednom je počela da plače i rekla: „Tada sam shvatila da to nije moja želja, nego fizička potreba.“
Govorim o Tove Lo, 27-godišnjoj Šveđanki, čiji je debitantski album Queen of the clouds pravo malo čudo ako govorimo o konceptu. Podeljen je u tri celine koje počinju kratkim uvodima u kojima ona izgovara po jednu rečenicu (koja kao da je isečak iz dnevnika), a koja nam daje bliži uvid u njeno stanje koje će potom na dosta poetičniji način biti obrađeno u 3-4 pesme koje čine tu celinu.
Album počinje odeljkom nazvanim Sex, potom sledi Love i, naposletku, Pain. Ovim je zapravo data priča o jednoj vezi koja sasvim neobavezno počinje čulnošću, nastavlja se dubljim osećanjima, a završava stanju bliskom depresiji. Zanimljivo je, na primer, da je poslednja pesma prvog dela, Timebomb, u kojoj se Lo preispituje o tome da li je ta veza samo seks ili ima nečeg više u tome, dok je prva pesma sledećeg dela, Moments, njeno shvatanje da je nešto ozbiljnije u pitanju i praktično je odgovor na prvu spomenutu pesmu. Još mnogo ovakvih paralela je moguće povući, ali jedna od najzanimljivijih činjenica je to da u poslednjoj celini Pain, u kojoj opeva svoje stanje nakon raskida, postoji u jednoj pesmi stih Thought that I'd be different this time around (Mislila sam da će ovog puta biti drugačije) što ukazuje na njeno konstantno vraćanje istom partneru i ponavljanje cele priče ukrug, što i sami slušaoci prolaze kada puste ceo album ponovo.
I always go back to you (Uvek se vraćam tebi) glasi poslednji stih na albumu.
Ovde ću izdvojiti pesmu Habits (Stay high), verovatno i najpoznatiju (mada je meni najdraža Talking Body, a pravo mi je otkrovenje što sam na tjubu našao snimak u kom je ta pesma sat vremena na repeatu i olakšavajuće je saznanje da postoji još na hiljade ludaka koji su tako slušali ovu pesmu). Izdvajam Habits iz prostog razloga jer sam pronašao live verziju koja me je oduševila, a koja je potpuno drugačija od CD verzije. Dok u audio verziji deluje kao da je uzela drogu koja utiče dobro na njeno raspoloženje kako bi skrenula misli sa onoga što je muči (o čemu i govori u pesmi) u ovoj akustičnoj verziji kao da je uzela opijat koji ima potpuno drukčije dejstvo, ono koje je usporava i baca u melanholično stanje. Verujem da čak ni ona ne tumači na ovakav način to svoje izvođenje, ali to su već neki moji poremećaji.
P.S. Pesma počinje na 1:35.
Film: Upravo shvatam da se oblaci spominju i u nazivu filma koji je ostavio najjači utisak u prethodnom mesecu, isto kao i u nazivu albuma Tove Lo. U pitanju je film Clouds of Sils Maria režisera Oliviera Assayasa, koji sam pogledao u okviru mog standardnog gledanja filmova iz zvanične selekcije za Zlatnu palmu, što je, ako mene pitate, najznačajnija filmska nagrada. Kako još uvek, nažalost, ne postoje prevodi za dosta filmova iz prošlogodišnje selekcije Kanskog festivala nisam pogledao najveći deo liste, ali pored Mommy ovo mi je najbolji film od tih par prevedenih. Dobar deo toga leži u činjenici da je jedna od glavnih uloga poverena meni tako dragoj Kristen Stewart (u čiju sam nervozu beskrajno zaljubljen), a koja je u ovoj drami asistentkinja pozorišne i filmske zvezde kojoj pomaže u pripremi uloge u predstavi koja je rimejk filma koji ju je proslavio pre 2 decenije. Međutim, ona ovoga puta treba da tumači sasvim drugu ulogu, onu kojoj se podsmevala u prvobitnoj verziji. Ubrzo se ispostavlja da je ta veza između mlađe i starije žene u predstavi/filmu u potpunosti komplementarna onoj koju ova glumica ima sa svojom asistentkinjom, ali i sa tom novom glumicom koja tumači ulogu koju je ona igrala pre 20 godina.
Serija: Ovo je verovatno jubilarni 40. put da gledam Prijatelje. Čudno je kako u nekoj seriji možeš znati sve fore napamet, a opet urlati od smeha kao prvi put. Neću više dužiti o tome jer su verovatno svi gledali ovaj sitkom, a izdvojiću jednu od najlegendarnijih scena.
Knjiga: Kako je ovaj mesec bio posvećen učenju za ispitne rokove nisam stigao da pročitam ništa što bi ovde bilo vredno pomena, ako se izuzme Madonnina biografija. Žao mi je zbog onoga što je ona danas postala, čime je praktično pljunula samoj sebi u lice, u želji da se nadmeće sa klinkama. Čini mi se kao da je zaboravila da je celog života, više od 2 decenije, pomerala granice šou biznisa i postavljala trendove, a sada ih sledi i to prilično bledo. To se ne odnosi na album koji je po meni jedan od njenih najboljih, ali nesrećan izbor singlova je valjda učinio svoje. Ipak, biografija koju je napisao Alexandar Lambros je nastala pre 5-6 godina, tako da ona ne obuhvata period u kom Madonna prestaje da bude Madonna (naravno, ako se izuzmu turneje na kojima niko neće moći da joj priđe narednih 10 godina najmanje).
Neprocenljivo je čitati Madonnin dnevnik iz doba kada je snimala Evitu i načinama na koje se krila od podivljalih fanova i pokušavala da ne upadne u zamku tamošnje policije i paparaca koji su hteli pošto-poto da naprave vest o zvezdi koja je automobilom zgazila svog obožavaoca (koji se, misleći da je Madonna u njemu, namerno bacio pod vozilo kojim je ustvari upravljala njena asistentkinja), dok je ona, zapravo, u to doba bila u inkognito poseti Evitinom grobu.
„Hvala Bogu da se završila. Konferencija za novinare vredi jedno 100 odlazaka kod zubara. Srce mi je tako jako lupalo da sam bila sigurna da ga svi u prostoriji čuju.“
A tek delovi dnevnika Andy Warhola nakon pozorišne predstave u kojoj je gledao Madonnu na početku karijere 1986. godine.
„Madonna je bila dobra kada nije pokušavala da bude Judy Holliday ili Marilyn. Žvakala je žvaku cela dva sata, a i ja sam takođe. Pravila je balone i sve to.“
Umetnost: Deo umetničke instalacije Fucking Hell braće Jakea i Dinosa Chapmana koji su napravili svoju viziju II svetskog rata u vidu figurica čija veličina ne premašuje 5cm. Toliko toga bih rekao o ovome (ovo je samo deo te celine koji je na mene ostavio najjači utisak), ali bih onda otišao predaleko u priču o prirodi rata i umetnosti, o Hitleru kao osujećenom umetniku kog je odbila komisija umetničkog fakulteta i mnogo čemu drugom, a već sam se previše raspisao.
Throwback: Oblizak Praga u avgustu 2014. godine će mi po mnogo čemu ostati duboko urezan u sećanju. Od nestvarnih građevina, čuvenog astronomskog sata, preko plešuće zgrade i muzeja Andy Warhola, pa sve do bez premca najmagičnijeg muzeja u kom sam bio, posvećenog Francu Kafki, koji je koncipiran kao putovanje kroz život i delo ovog pisca što podrazumeva, između ostalog, i gubljenje među svim onim jezivim, klaustrofobičnim zgradama koje posećuje Jozef K. u Procesu. Jedan od najemotivnijih momenata (nakon jednog potpuno fabričkog iskustva u Warholovom muzeju) je, svakako, bila i poseta zidu Johna Lennona koji je decenijama predstavljao simbol revolta češke omladine. Nakon pada komunizma vlasti su prestale da prekrečavaju grafite i poruke koje su mladi ispisivali uprkos zabranama , a zid ostaje stecište onih koji veruju u ideje hipi-pokreta.
Album počinje odeljkom nazvanim Sex, potom sledi Love i, naposletku, Pain. Ovim je zapravo data priča o jednoj vezi koja sasvim neobavezno počinje čulnošću, nastavlja se dubljim osećanjima, a završava stanju bliskom depresiji. Zanimljivo je, na primer, da je poslednja pesma prvog dela, Timebomb, u kojoj se Lo preispituje o tome da li je ta veza samo seks ili ima nečeg više u tome, dok je prva pesma sledećeg dela, Moments, njeno shvatanje da je nešto ozbiljnije u pitanju i praktično je odgovor na prvu spomenutu pesmu. Još mnogo ovakvih paralela je moguće povući, ali jedna od najzanimljivijih činjenica je to da u poslednjoj celini Pain, u kojoj opeva svoje stanje nakon raskida, postoji u jednoj pesmi stih Thought that I'd be different this time around (Mislila sam da će ovog puta biti drugačije) što ukazuje na njeno konstantno vraćanje istom partneru i ponavljanje cele priče ukrug, što i sami slušaoci prolaze kada puste ceo album ponovo.
I always go back to you (Uvek se vraćam tebi) glasi poslednji stih na albumu.
Ovde ću izdvojiti pesmu Habits (Stay high), verovatno i najpoznatiju (mada je meni najdraža Talking Body, a pravo mi je otkrovenje što sam na tjubu našao snimak u kom je ta pesma sat vremena na repeatu i olakšavajuće je saznanje da postoji još na hiljade ludaka koji su tako slušali ovu pesmu). Izdvajam Habits iz prostog razloga jer sam pronašao live verziju koja me je oduševila, a koja je potpuno drugačija od CD verzije. Dok u audio verziji deluje kao da je uzela drogu koja utiče dobro na njeno raspoloženje kako bi skrenula misli sa onoga što je muči (o čemu i govori u pesmi) u ovoj akustičnoj verziji kao da je uzela opijat koji ima potpuno drukčije dejstvo, ono koje je usporava i baca u melanholično stanje. Verujem da čak ni ona ne tumači na ovakav način to svoje izvođenje, ali to su već neki moji poremećaji.
P.S. Pesma počinje na 1:35.
Film: Upravo shvatam da se oblaci spominju i u nazivu filma koji je ostavio najjači utisak u prethodnom mesecu, isto kao i u nazivu albuma Tove Lo. U pitanju je film Clouds of Sils Maria režisera Oliviera Assayasa, koji sam pogledao u okviru mog standardnog gledanja filmova iz zvanične selekcije za Zlatnu palmu, što je, ako mene pitate, najznačajnija filmska nagrada. Kako još uvek, nažalost, ne postoje prevodi za dosta filmova iz prošlogodišnje selekcije Kanskog festivala nisam pogledao najveći deo liste, ali pored Mommy ovo mi je najbolji film od tih par prevedenih. Dobar deo toga leži u činjenici da je jedna od glavnih uloga poverena meni tako dragoj Kristen Stewart (u čiju sam nervozu beskrajno zaljubljen), a koja je u ovoj drami asistentkinja pozorišne i filmske zvezde kojoj pomaže u pripremi uloge u predstavi koja je rimejk filma koji ju je proslavio pre 2 decenije. Međutim, ona ovoga puta treba da tumači sasvim drugu ulogu, onu kojoj se podsmevala u prvobitnoj verziji. Ubrzo se ispostavlja da je ta veza između mlađe i starije žene u predstavi/filmu u potpunosti komplementarna onoj koju ova glumica ima sa svojom asistentkinjom, ali i sa tom novom glumicom koja tumači ulogu koju je ona igrala pre 20 godina.
Neprocenljivo je čitati Madonnin dnevnik iz doba kada je snimala Evitu i načinama na koje se krila od podivljalih fanova i pokušavala da ne upadne u zamku tamošnje policije i paparaca koji su hteli pošto-poto da naprave vest o zvezdi koja je automobilom zgazila svog obožavaoca (koji se, misleći da je Madonna u njemu, namerno bacio pod vozilo kojim je ustvari upravljala njena asistentkinja), dok je ona, zapravo, u to doba bila u inkognito poseti Evitinom grobu.
„Hvala Bogu da se završila. Konferencija za novinare vredi jedno 100 odlazaka kod zubara. Srce mi je tako jako lupalo da sam bila sigurna da ga svi u prostoriji čuju.“
A tek delovi dnevnika Andy Warhola nakon pozorišne predstave u kojoj je gledao Madonnu na početku karijere 1986. godine.
„Madonna je bila dobra kada nije pokušavala da bude Judy Holliday ili Marilyn. Žvakala je žvaku cela dva sata, a i ja sam takođe. Pravila je balone i sve to.“
Umetnost: Deo umetničke instalacije Fucking Hell braće Jakea i Dinosa Chapmana koji su napravili svoju viziju II svetskog rata u vidu figurica čija veličina ne premašuje 5cm. Toliko toga bih rekao o ovome (ovo je samo deo te celine koji je na mene ostavio najjači utisak), ali bih onda otišao predaleko u priču o prirodi rata i umetnosti, o Hitleru kao osujećenom umetniku kog je odbila komisija umetničkog fakulteta i mnogo čemu drugom, a već sam se previše raspisao.
Throwback: Oblizak Praga u avgustu 2014. godine će mi po mnogo čemu ostati duboko urezan u sećanju. Od nestvarnih građevina, čuvenog astronomskog sata, preko plešuće zgrade i muzeja Andy Warhola, pa sve do bez premca najmagičnijeg muzeja u kom sam bio, posvećenog Francu Kafki, koji je koncipiran kao putovanje kroz život i delo ovog pisca što podrazumeva, između ostalog, i gubljenje među svim onim jezivim, klaustrofobičnim zgradama koje posećuje Jozef K. u Procesu. Jedan od najemotivnijih momenata (nakon jednog potpuno fabričkog iskustva u Warholovom muzeju) je, svakako, bila i poseta zidu Johna Lennona koji je decenijama predstavljao simbol revolta češke omladine. Nakon pada komunizma vlasti su prestale da prekrečavaju grafite i poruke koje su mladi ispisivali uprkos zabranama , a zid ostaje stecište onih koji veruju u ideje hipi-pokreta.
