Juillet.

Tokom proteklog meseca sam u okviru odmora (prvi odmor u životu(!) woo hoo, postajemo ozbiljni, ho ho ho) posetio Beč umesto prvobitno planirane Atine tako da će pregled jula znatno biti nadahnut tim putovanjcem.

Muzika: Obično biram novog izvođača kog sam otkrio u toku meseca, ali ovog puta ću napraviti izuzetak i izbor će pasti na moju omiljenu ličnost sa domaće javne scene. U pitanju je neverovatna Sara Jo iz prostog razloga što sam njenu pesmu Mahovina ponovo prebacio na telefon  i preslušao je bezbroj puta kao i pre nekoliko meseci kad je tek izašla. Iako sam Saru zavoleo u toku takmičenja Prvi glas Srbije pre 3 godine, prvi put sam je, zapravo, poslušao mnogo pre toga na YouTube-u, a njen link sam pronašao na portalu za koji danas radim. Sudbina. (: (Isti slučaj važi i za meni tako dragu Cher Lloyd)

Iako živimo u zemlji gde je svaka starleta pevačica i gde su MC-evi  najveće zvezde, u tom moru polutalentovanih spodoba mnogi prozivaju Saru da ne ume da peva. Takve simpatične i potpuno logične stvari su samo kod nas moguće. Osim sjajnog i upečatljivog vokala uvek me iznova osvoji svojom beskrajnom harizmom i umećem da i od najbanalnije stvari napravi nešto fenomenalno. Dopada mi se taj zapadni talas koji polako osvaja našu scenu, ali je problem što mnogi i dalje nude bugarski zvuk uz neko prozapadno vizuelno pakovanje što počesto izgleda kao parodija. Međutim, valjda je Sara jedna od retkih koja to nosi u sebi, što je i prirodno jer je odrasla u Rimu, i nema tih taloga nama urođenog provincijalizma kroz čije prizme ovi naši sve provuku, ma koliko bežali od toga.

Zato ovde ostavljam Sarinu Mahovinu i jedan jako, jako lep nastup koji mi je posebno drag jer je sveden i sve počiva na njenom glumačkom, plesačkom i pevačkom talentu.

P.S. Jedan mali throwback pre pravog throwbacka. Prošlu Novu godinu sam dočekao na trgu u Valjevu na njenom koncertu, a ona je sutradan ritvitovala moj tvit. Luzerima poput mene su to jako velike stvari (: Ovo je screenshot njenog Twitter profila, a Zauvek najlepša pesma koju je otpevala u svojoj karijeri. 

Film: Znam da je star film (iz 1997. godine) i da je kultni, ali ja sam ga tek sad odgledao. 7 years in Tibet i neverovatni Brad Pitt čije sam filmove do pre 3 godine zaobilazio pun predrasuda da je u pitanju samo vanserijski lep čovek koji samo tome može da zahvali svoj uspeh. The Three of Life je razbio tu predrasudu i tad, osim što sam shvatio da je vanserijski glumac, uvideo sam i da bira vrhunske filmove. Ovo je jedan od tih, a govori predivnu priču u kojoj je na genijalan način prikazan duhovni sukob koji postoji između istoka i zapada, kao i sve razlike u svakodnevnom životu i načinu mišljenja.

Serija: Konačno sam, nakon pola godine torture, završio sa gledanjem Losta, jedne od najiritantnijih, a ujedno i najboljih serija ikada. Potpuno je frustrirajuće gledati seriju koja ima preko 100 epizoda, a da za to vreme jebeno nemaš pojma šta se dešava. Pomalo me je razočaralo što nisu dali ključeve za sve misterije (naročito za jebene brojeve koji se ponavljaju kroz celu seriju!!!), ali bez obzira na to je sveukupni utisak i više nego pozitivan. Ukratko rečeno, serija prati živote nekoliko putnika koji su preživeli pad na pusto ostvo. Ono što seriju čini dodatno zanimljivom je i sama režija koja kombinuje događaje sa tog po mnogo čemu neobičnog ostrva sa sekvencama iz života pre pada aviona što gledaocima daje uvid u to koliko se ljudski karakter menja u zavisnosti od okolnosti.

Knjiga: Već odavno sam sebe deklarisao kao literarnu tračaru jer podjednako uživam u biografijama pisaca kao i u njihovim delima. Isto tako obožavam da čitam prepiske, a pravo otkrovenje mi je zbirka pisama koje je Marcel Proust slao svojoj majci. Mislim da bi Frojd bio oduševljen jer ja u životu nisam naišao na tako jak Edipov kompleks. Čudno je to koliko je taj čovek bio zreo i u stanju da napiše jedan od meni najdražih romana, U traganju za izgubljenim vremenom, ali u isto vreme da čak i kao 30-godišnjak svako pismo počinje sa: „Draga moja mamice“, a da ga završava sa: „Nedostaje mi da me zagrliš“. Čak i u poznim godinama se trudio da impresionira rođenu majku i pisao joj je podrobne izveštaje o razvoju svoje astme samo kako bi u njoj izazvao sažaljenje i izlive ljubavi koji su mu očajnički bili potrebni. Naravno, taj deo svoje ličnosti je utkao u jednog od glavnih likova spomenutog romana, samo što je on tamo predstavljen kao 10-godišnji dečak, kako je Marcel zvučao i u mnogo kasnijem životnom dobu. 

Umetnost: U okviru posete Beču bio sam konačno u prilici da uživo vidim slike Gustava Klimta. Primer Mona Lize me je naučio da nijedna reprodukcija ne može ni približno da dočara magiju originala, kao i da vrednost nekih dela nije precenjena, ma koliko se to činilo. Klimt me je oduševljavao i pre nego što sam stao pred njegovo platno, ali nakon toga je očaranost još veća. Postoji nešto neopisivo u načinu na koji je radio svoja dela, a ovde ću se zadržati samo na najčuvenijem Poljupcu koji se nalazi u Belvedereu. Na stranu taj neverovatni stil (kao da se to može staviti na stranu), emocija koju je on dočarao u odnosu muškarca i žene je iznad bilo kog opisa. Način na koji muškarac sa toliko strasti, ljubavi i grubosti drži žensku glavu, kao da joj ujedno poručuje sebično da je njegova, da samo njemu pripada i da mu je potčinjena, ali i da je čuva od celog sveta i da je ona zapravo čitav njegov svet. Neverovatna je mešavina osećanja izražena samo u položaju ruku; u toj njenoj blago prebačenoj preko tih njegovih grubih ruku zaštitnika, a ujedno i gospodara. Nisam mogao a da ne pomislim na spot FKA twigs Papi Pacify koji se na isti način bavi potčinjenošću koja je, zapravo, prepuštanje nečijoj zaštiti. Predivno.

Ličnost meseca: Neobjašnjiva, i meni samom, je ta fascinacija muzama velikih umetnika skoro više nego samim umetnicima. Jedna od njih je i Wally Neuzil, životna saputnica Egona Schilea, još jednog austrijskog slikara. Njegova postavka u Leopold muzeju je izuzetno zanimljiva jer je predstavljena iz ugla same Wally, 17-godišnje devojke koja je umnogome uticala na njegov život i stvaralaštvo. Još jedna podređena žena koja je svoju životnu svrhu pronašla u sređivanju Egonovog života i poziranju za uloge mnogih žena na njegovim platnima. Njihova veza je skandalizovala ondašnje društvo, te je Schiele jednom prilikom završio u zatvoru zbog navodno pornografskih radova u koji su uključene i maloletnice. Međutim, koliko je Wally bila jaka ličnost i koliko se ta njena potčinjenost ne može gledati sa sažaljenjem, govori i činjenica da je napustila Egona onog momenta kada se on odlučio za drugu, a njoj predložio da i dalje ostane deo njegovog života. Sebični Schiele je tek nakon njenog odlaska oslikao platno na kom potpuno izmučen, iskolačenih očiju, grli Wally i ne pušta je da ode. Čini se kao da je tek tada shvatio koliko mu je u životu značila ta devojka koju je tako olako shvatao i koju je uvek slikao kao poniznu i izmučenu ženu. Zanimljivo je i koliko su se uloge zamenile i da je, ustvari, slikom Smrt i devica Egon Schiele izrazio svoje pokajanje zbog postupanja prema ženi koja je držala njegov život na okupu, kao i spoznaju da je ta njena potčinjenost bila samo prividna.

U okviru postavke Leopold muzeja u Beču nalazi se i Egonov notes otvoren na stranici na kojoj je Wally besno napisala: „Izjavljujem danas, 8. januara 1913. godine, da ne volim više nikoga na svetu. Wally“. Prva pomisao mi je bilo koliko ga je morala voleti u tom momentu jer tako jake emocije u nama mogu da probude samo oni koje volimo više od sebe. 

Throwback: Pošto se ovaj post već jako odužio za kraj ću ostaviti samo nekoliko fotografija iz Antverpena, gradića na severozapadu Belgije, koji sam posetio prošle godine nekada u ovo doba. O Antverpenu se nema mnogo šta reći osim da vas prosto kupi svojim mirom, kaldrmisanim uličicama, tipičnim zgradama u tom stilu koji je karakterističan za Holandiju i Belgiju, kao i gotičkim katedralama. Bez obzira šta neko pričao ja i dalje mislim da je gotika nešto najbolje što se desilo arhitekturi, ali to već govori o mom neukusu. (: Ali, zato delim strast celog sveta prema belgijskom pivu i čokoladi. (: