I just closed my eyes and swung...
Kako puno toga stane u jedan stih. Ceo život stane u jedan red. Čini mi se da nekako celog života unapred znam sve, predosetim gde ću se to udariti i, umesto da ublažim udarac, ja kao da podmetnem nogu, ili glavu, ili grudi da se udarim još jače.
Uvek sam zavideo drugima na zabludama. Oni su mnogo pametniji od onih koji kroz život idu bistre glave. Oni ne znaju šta ih čeka i tako, nepripremljeni, i nisu krivi za svoj pad. A ja se osećam tako glupo kada padnem jer sam tačno znao o šta ću da se sapletem.
Možda mi, u suštini, nakon tolikog saplitanja i naučimo da budemo pametniji, ali nikad ne naučimo kako da nas manje boli.
Kaže mi, pre nekoliko dana, prijateljica da se boji onoga što je čeka jer se previše vezala i previše dala u toj nekoj svojoj ljubavi. Pa, zar ikad na ovom svetu ostvarimo svoju svrhu osim onda kada se potpuno damo? Noti, kadru, rečima, stranicama, ljudima. Ti retki momenti kada smo celi vredni su svih onih momenata koji dođu posle, onih momenata u kojima smo polovine ili tek četvrtine.
Treba sklopiti oči i samo se ljuljati. Samo tada, zaista, dišemo. Pa, šta ima veze ako se nakon te ljuljaške dočekamo na noge ili na kolena? Bez obzira da li stojimo ili klečimo na zemlji, podjednako smo polovine jer se više ne ljuljamo. A ako si se odgurnuo najjače što možeš i zažmurio, taj jedan sekund večnosti je dostojan da posle njega budeš nedostojna petina, šetina, osmina.
A baš zato što se plašimo da se podelimo nismo nikada celi. Uvek smo do pola, i smejemo se do pola, i dišemo do pola, i volimo do pola.
Čujem nekad ljude sa kojima razgovaram kako, nakon raskida, kažu da su još jedanput promašili. Zaborave sve one lepe momente koje su podelili sa tom osobom i sva ona divna jutra kada su se budili u nečijem zagrljaju umanje za taj dan kada su shvatili da više ne vole ili da više nisu voljeni. Zar ceo život ne vredi ništa zbog toga što ćemo jednog dana umreti? Zar smo uzalud putovali, jeli grožđe na kamenim stepenicama u Brižu ili pili pivo ispred katedrale u Antverpenu samo zato što smo sada u našim zagušljivim sobama? Zašto je samo bitna perspektiva koju imamo u sadašnjem momentu?
Zar je bitno gde su otišli svi naši prijatelji sa kojima smo pili jutarnje kafe i beskrajno im pričali o tome šta je Bebi Dol pevala 80-ih, kako je Dejvid Bouvi mogao doživeti čoveka koji je prodao svet, a koju mu je dimenziju Kurt Kobejn dao, o Pati Smit koja se ne seća koju je svoju pesmu recitovala na prvom nastupu, ali se seća šta je Robert Mapletorp tog dana nosio dok ju je gledao iz publike, o Idi Sedžvik koja je želela da bude upamćena kao neko ko se razvodio onoliko puta koliko se i udavao i nije ostavio iza sebe ništa osim dobrih želja? Zar je bitno što sada o tome pričamo nekom drugom i što nas se taj neko kome smo pričali ranije i ne seti? Zar ne treba biti srećan što si nekada imao nekog ko te je slušao, razumeo i zagrlio u pravom momentu?
Ne, to nisu bili promašaji.
Čudno je to kako nam je neko potpuni stranac. Samo jedno lice u moru drugih crno-belih lica. A onda ga odaberemo i damo mu boju. Kažemo mu sve svoje tajne, nađemo toplinu u njegovim očima, šaramo prstima po obrvama, zapalimo prvu jutarnju cigaretu i onda se zaputimo u hladna, maglovita jutra, rukama još uvek toplim od snova. A onda nam taj neko opet postane potpuni stranac. Nije još uvek crno-beo, ali polako mu blede sve one boje kojim si ga nacrtao i ponekad se pitaš sa kime sada taj neko zapali svoju prvu cigaretu i koga nonšalantno pita da li je dovoljno dobar. I ostane ti nada da će neko razumeti koliko je uplašen ispod te fasade i da će naći prave reči da utiša njegove sumnje. Jer one koje smo u makar jednom momentu zaista voleli nikada ne prestajemo da volimo. Ako smo prestali onda to nije ni bila ljubav. Onda je bilo do pola.
Nažalost, kako godine odmiču volimo sve ređe. Ipak, dobra je stvar što volimo jače i potpunije, Bolje pazimo za čiji se prst uhvatimo celom svojom šakom, baš kao i moja 4-mesečna sestričina koja me svojim malim prstima zgrabi i drži čvrsto kao da će ispustiti celu zemaljsku kuglu ako joj isklizne moja ruka. Nije bez potrebe Isus rekao da treba da budemo kao deca jer je njihovo Carstvo nebesko. Nije bitno da li verujemo da će ono nekada doći ili neće. Ljudi, po pravilu, iz Biblije izvuku samo ono najbanalnije. Carstvo nebesko treba da tražimo dok smo još ovde, dok se čvrsto držimo za nečije prste ili se ljuljamo sklopljenih očiju.
Jedan predivan čovek mi je jednom prilikom rekao da postoji verovanje da Raj izgleda tako što ukrug preživljavamo najlepše momente koje smo doživeli (a Pakao kao beskonačno ponavljanje onih loših). Zato treba da se potrudimo da bude što više onih u kojima smo celi. Zato ne treba ništa da radimo do pola jer se ti momenti ne računaju nigde. Nikad ih više nećemo ponovo doživeti.
