Kad sam bio mali najviše sam mrzeo klackalice. Uvek sam bio najmršaviji i najslabiji, tako da bi me uvek ono dete koje je imalo više kilograma od mene namerno ostavljalo da visim u vazduhu dok ono sedi na pizemljenom delu klackalice i smeje se.
Ja ću zauvek biti to glupo, uplašeno dete koje se trudi da sakrije koliko se zapravo boji, dok nervozno maše nogama kroz vazduh.
Zašto uvek poverujem da ćemo se klackati? Zašto sam uvek samo ja taj koji rizikuje da će pasti? Zašto se uvek nespretno uspentram na sve klackalice ovog sveta?
Ali ne umem drugačije.
Ne želim da budem onaj koji je snažniji.
Ne želim da budem onaj koji gleda sa visine iako sedi niže.
Ne želim da držim težinom svog tela bilo čiji strah u svojim namerno nespretnim rukama.
Zar je poenta u tome?
Zašto sam sve shvatio pogrešno?
Kada sam bio mali nisam voleo da se igram pravim igračkama. Voleo sam metalne novčiće različitih veličina. Okretao sam ih na podu i zamišljao da su planete.
Ja ću zauvek ostati to dete koje zamišlja da su novčići planete. A novčići nikada neće postati planete.
Nikada.
Neće ni drugi.
Neću ni ja.
Dođe mi tako ponekad da kucam od vrata do vrata, da okrećem sve brojeve telefona koje znam, i da molim sve ljude koje sam ikada sreo da mi oproste.
Da mi oproste što sam bio loš brat.
Loš sin.
Loš prijatelj.
Loš dečko.
Što nisam pomagao više. Što nisam više puta rekao da volim što su tu. Što nisam više puta rekao Hvala. Što nisam više puta rekao Izvini. Što nisam više puta rekao Volim te. Što sam previše puta rekao Volim te. Što ni u čemu nisam znao meru. Što sam iz gluposti pravio neke pogrešne izbore. Što sam zaboravio tebe koji si uvek bio tu, zbog onoga koga sam tek upoznao. Što te nisam grlio dovoljno. Što sam te grlio previše. Što ni u čemu nikada nisam znao meru. Što se nisam dovoljno potrudio da nađem koren tvojih izliva besa koji su se uvek obijali meni o glavu. Što ti nisam verovao više. Što sam otišao bez reči. Što nisam rekao kako se osećam. Što sam te pustio da me zavoliš, pa tek onda shvatio da je vreme da odem. Što sam i ja zavoleo druge tek onda kada bi odlazili. Što te nisam slušao više. Što sam naglas ili u sebi analizirao ono što se nalazi ispod tvojih savršeno jasnih reči. Što sam se vezao pre vremena, ne dajući tebi vremena da učiniš isto.
Dođe mi da se izvinim i onima koji će tek doći. Dođe mi da se izvinim i svima onima koji će tek da odu.
Jako rano, kao 4-godišnjak, naučio sam da čitam i pišem. I od tada ne umem drugačije. Protiv svega oštrog se borim tupim rečima, tako da sam uvek na gubitku. Bolje bi bilo da više govorim, a manje pišem. Ali uvek ću to biti ja. Ne brini, to ću uvek biti samo ja.
