Sinoć sam konačno pogledao film Samo kraj sveta (Juste la fin du monde) Xaviera Dolana, čitavih godinu dana nakon premijere, što je najduže što sam čekao na neki njegov film, budući da, zbog i ne tako pozitivne ocene kritičara (i pored nagrade Grand Prix na Kanskom festivalu) nije prikazan u bioskopima, niti je objavljeno DVD izdanje. Uplašio me je taj film, nazvan najvećim razočaranjem u Kanu. Uplašio me je i Dolanov ugašeni pogled u jednom od retkih intervjua koji je dao nakon što su kritičari zverski rastrgnuli delo na kom je predano radio tako dugo. Pre nego što nastavim, osvrnuo bih se samo kratko na to šta u Xavierovom slučaju znači to 'predano raditi'.
To ne znači samo napisati scenario (ili u nekoliko slučajeva stati pred kameru). To znači učestvovati u režiji i montaži. To znači odabrati muziku, koja uvek igra ključnu ulogu, i, u ponekom filmu, angažovati kompozitora da napiše klasične kompozicije koje oslikavaju atmosferu i osećanja koja nije mogao da pronađe među notama velikana kao što su Bah ili Debisi, a malo koji mlad čovek tako dobro poznaje klasike kao Dolan. To znači odabrati, pre samog snimanja, svaki detalj koji će se naći u kadru, bilo da je reč o šoljicama za kafu, slikama na zidu, svim kostimama koje nose akteri njegovih priča. To znači, kao i (mom najdražem filmu) Imaginarne ljubavi (Les amours imaginaires) ručno oslikati ceo zid pored kog će proći jedna od protagonistkinja u sceni koja ne traje duže od 10-ak sekundi, samo zato što u celom Montrealu nije mogao da pronađe jedan takav zid koji će istaći boju njene haljine i oslikati njeno unutrašnje stanje baš onako kako je on zamislio.
I kada jednom takvom perfekcionisti kažete da je sav njegov trud bio uzalud, nije ni čudo kada mu se nešto ugasi u očima, iako ni u jednom sekundu ne prestaje da brani svoj film.
Nakon 20 minuta sam već znao da ima svako pravo da brani svoj film, a nisam bio pristrasan, iako umem da budem prilično neobjektivan kada su u pitanju stvari koje volim. Zapravo, neobjektivnost nije pravi termin, jer nisam slep za nedostatke stvari i ljudi koje volim, ali se trudim da im nađem opravdanje. Međutim, Dolanu i filmu Juste la fin du monde takva opravdanja nisu potrebna.
Xavier ovoga puta portretiše Luja, 34-godišnjeg kolumnistu i dramaturga koji se nakon 12 godina vraća u porodični dom, ali ne kako bi nadomestio jaz koji se stvorio među njima nakon više od jedne decenije odsustva, nego kako bi im saopštio da umire. Iako je ovaj ćutljivi mladić pokretač radnje, o njemu ćemo do kraja filma saznati jako malo, budući da će jedva dolaziti do reči od onih koji ga nisu videli godinama. Nakon gledanja filma, u kom ostajemo uskraćeni za brojne odgovore koje smo na početku mislili da ćemo dobiti i da će upravo oni u sebi nositi ključ razrešenja radnje, ostaje poražavajuća misao da se upravo tih odgovora plašio svako ponaosob. Zašto je Lui napustio porodični dom kao 22-godišnjak? Zašto se vratio? Šta to ima da im kaže? Ne, oni se plaše svih odgovora i vešto izbegavaju pokretanje tema koje lebde u vazduhu. Koje, tačnije rečeno, pritiskaju vazduh.
Tu je majka koja će, i pre nego što zagrli sina kog nije videla tako dugo, nastaviti da suši fenom lak za nokte jer je njeno srce konačno na mestu. Ona ga, onako kako to samo majka ume, neće pitati ono što on sam ne želi da joj kaže. Ona će dati sve od sebe da ispriča što više priča vezanih za srećno detinjstvo, vešto prećutavši sve ono zbog čega je sin morao spakovati svoje kofere i otići u svet. Uloga majke je uvek najbitnija u Dolanovim filmovima, od prvog do poslednjeg. Očevi su uvek negde po strani. Ako nisu umrli, kao u ovom filmu, onda su tek toliko naznačeni u filmu da se još više istakne njihova nebitnost. Od J'ai tue ma mere (Ubio sam svoju majku) do pretposlednjeg filma Mommy (Mamica), majka je uvek tu za svog sina. Često nesavršena, histerična, iritantna ili čak neurotična, ali uvek je tu, takva kakva jeste, živopisna. I uvek sa jednom jako važnom porukom, a to je da je jedino majčinska ljubav na svetu bezuslovna.
Pored majke, tu su i Lujevi brat i sestra. Stariji brat Antoan, zajedljivac koji se sve vreme podsmeva tom malom, porodičnom okupljanju; brat čiji će lik tek biti razotkriven u poslednjim scenama, u kojima se shvataju sve njegove odbrane od života i poza koju je sam izmislio kako bi mu bilo lakše. Sa druge strane je sestra Sizan, lik koji je, po nekom mom utisku, najsličniji meni, ali ne zbog toga što je najmlađa u porodici. Sizan je jedina koja praktično nema sećanja na Luja, koji je napustio porodični dom dok je ona još bila dete. Ipak, ona je odrasla sklapajući sliku o njemu na osnovu priča drugih, razglednica koje im je slao ili kolumni koje je pisao u novinama.
"Zašto si uvek slao razglednice, kao da si na putovanjima? One 3 rečenice koje stoje na svakoj od njih mogao je svako u pošti da pročita jer nisu poslate u kovertama, tako da to nije bilo intimno. Sve što ti pišeš je za druge. Ili nije ni za koga. To tako liči na tebe", reći će mu ona u prvom momentu kada ostane nasamo sa njim. Svi njeni postupci, od prve do poslednje scene, imaju samo jedan motiv, a to je da impresionira brata koji je praktično ne poznaje; brata kog ne poznaje ni ona, ali je tokom godina izmislila njegov lik na osnovu podataka koje je imala, pa sada pokušava da njegove stvarne osobine uklopi u tu sliku i da sazna što više o njemu.
Najimpresivniji lik, bez premca, je Katrin, supruga Lujevog brata, koja se prvi put sreće sa tim tajnovitim mladićem. Paradoksalno, osoba koja ima najviše problema sa govorom i artikulisanjem misli i osećanja, trudi se da priča najviše. Još veći je paradoks što će upravo ona, jedina koja ga nikada u životu nije videla, nakon pet minuta provedenih sa njim, iz njegovog pogleda pročitati ono što je došao da saopšti porodici. I dok svi oni budu zauzeti sobom ili međusobnim prepirkama, samo će ona videti nadolazeću smrt u Lujevim očima u najimpresivnijoj sceni u celom filmu.
Dolan, koji je do ovog filma bio sav u rečima, u Juste la fin du monde daje film koji je sav u tišini, pa čak i onda kada bilo ko od njih govori. Sve ostaje u onome što nije rečeno. U pogledima. U tim tišinama.
Pisao bih još o mnogo scena. O bojama kojima je dočarana prošlost, koje, za razliku od standardnog prikaza prošlosti na filmu nisu zagasite ili crno-bele, nego su življe od onih kojima je obojeno ono što se dešava u datom momentu. Pisao bih o bezuspešnoj potrazi za slobodom svakog od likova. O magičnoj sceni Lujeve reminiscencije seksualnog odnosa iz mladosti. O muzici. O svim Dolanovim ranijim filmovima koje sam pogledao po 15-ak puta svaki ponaosob. O tom malom čudu od Dolana koji je prvi film J'ai tue ma mere snimio kao 18-godišnjak i u njemu sebe predstavio kao sebičnjaka i nemogućeg tinejdžera. O magičnoj strukturi koja je zastupljena u Les amours imaginaires. O okvirima ljubavi u Laurence anyways. O Mommy, Mommy, Mommy. I još jednom o Mommy. O Juste la fin du monde koji sam sinoć pogledao prvi put, a onda se probudio u dva ujutru da ga pogledam ponovo. O tom ludom Dolanu koji ovakve stvari snima u 27. godini, pa ostaje pitanje šta će da radi za deset godina. O jednom malom dečaku koji je postao veliki dečak.
Najimpresivniji lik, bez premca, je Katrin, supruga Lujevog brata, koja se prvi put sreće sa tim tajnovitim mladićem. Paradoksalno, osoba koja ima najviše problema sa govorom i artikulisanjem misli i osećanja, trudi se da priča najviše. Još veći je paradoks što će upravo ona, jedina koja ga nikada u životu nije videla, nakon pet minuta provedenih sa njim, iz njegovog pogleda pročitati ono što je došao da saopšti porodici. I dok svi oni budu zauzeti sobom ili međusobnim prepirkama, samo će ona videti nadolazeću smrt u Lujevim očima u najimpresivnijoj sceni u celom filmu.
Dolan, koji je do ovog filma bio sav u rečima, u Juste la fin du monde daje film koji je sav u tišini, pa čak i onda kada bilo ko od njih govori. Sve ostaje u onome što nije rečeno. U pogledima. U tim tišinama.
Pisao bih još o mnogo scena. O bojama kojima je dočarana prošlost, koje, za razliku od standardnog prikaza prošlosti na filmu nisu zagasite ili crno-bele, nego su življe od onih kojima je obojeno ono što se dešava u datom momentu. Pisao bih o bezuspešnoj potrazi za slobodom svakog od likova. O magičnoj sceni Lujeve reminiscencije seksualnog odnosa iz mladosti. O muzici. O svim Dolanovim ranijim filmovima koje sam pogledao po 15-ak puta svaki ponaosob. O tom malom čudu od Dolana koji je prvi film J'ai tue ma mere snimio kao 18-godišnjak i u njemu sebe predstavio kao sebičnjaka i nemogućeg tinejdžera. O magičnoj strukturi koja je zastupljena u Les amours imaginaires. O okvirima ljubavi u Laurence anyways. O Mommy, Mommy, Mommy. I još jednom o Mommy. O Juste la fin du monde koji sam sinoć pogledao prvi put, a onda se probudio u dva ujutru da ga pogledam ponovo. O tom ludom Dolanu koji ovakve stvari snima u 27. godini, pa ostaje pitanje šta će da radi za deset godina. O jednom malom dečaku koji je postao veliki dečak.
