Da li je u Srbiji (i bilo gde na svetu) bolje biti sin-peder ili ćerka-kurva?

Prvi put sam čuo od drugih - to da sam "peder". Ne znam koliko sam mogao godina imati, ali bilo je to još u nižim razredima osnovne škole. Nisam tada imao predstavu šta bi to moglo da znači. Znao sam samo da je nešto loše na osnovu načina na koji je ta reč izgovarana i zluradog pogleda koji uvek prati tih pet slova. Drugi su valjda bolje i preciznije znali šta to tačno znači, a za mene je to bio samo još jedan u nizu nepoznatih pojmova za koje znaš da ne smeš da pitaš bilo koga šta tačno znači, nego se praviš da si veliki, klimaš glavom i pretvaraš se da razumeš. 

Sa godinama je postajalo jasnije. Peder sam zbog toga što, na veliko nezadovoljstvo mog oca, nisam rođen kao sin fudbaler. Što je jedini gol koji sam ikada dao u životu bio onaj autogol na času fizičkog u trećem-četvrtom razredu osnovne škole. Bilo je, osim početnog osećaja sramote, nečega izuzetno olakšavajućeg u tome. Niko se više nije bunio zbog toga što na svakom času "grejem klupu" i pravim društvo onome ko je tog dana prehlađen pa ima opravdanje što izostaje sa terena. Od tog dana sam izgubio strah od toga da će me udariti lopta (ili još gore, da ću nespretno morati ja da udarim nju), a dobio sam zauzvrat ono u čemu ću i danas najviše uživati, a to je mogućnost da sa svakom osobom pričam jedan-na-jedan, upoznajem je bolje i potpunije, umesto da vodimo isprazne priče koje obično prate razgovor u grupi. Uostalom, već tada se pričalo o tome ko bi koga "jebao" i o različitim veličinama određenih delova tela, bilo da je reč o devojčicama/devojkama ili dečacima/momcima. Tada sam shvatao da nemam zapažanja te vrste i da bih radije pričao o tome koliko volim drugi deo knjige o Hariju Poteru ili o rokovniku koji sam pretvorio u "Knjigu Senki", koju sam dopunjavao crtežima i opisima nakon svake epizode "Čari". "Nemanju nećemo da pitamo, on je peder", čuo sam mnogo puta i već tada postajao svestan da to nema baš mnogo veze sa onim stvarima koje me interesuju, nego sa onim koje bi trebalo da me zanimaju, ali naprosto nisu deo mog sveta. 

Početak srednje škole mi je već mnogo bolje posložio stvari u glavi, ali i doneo još veću zabunu. Ne-biti-peder znači imati devojku. Ipak, nisu baš svi koji nisu imali devojke nazivani pederima. Oni su bili šmokljani, nesposobni, stidljivi, luzeri, nesposobnjakovići. Ponovo je samo Nemanja bio peder. Bilo je tu neke razlike između mene i običnog luzera, mada nisam imao potpunu svest gde je ta granica. Možda zbog toga što svi znaju da će i običan luzer konačno "povaliti" nekoga, ali peder neće.

Sećam se da mi se u tom periodu dopadala jedna V. Imala je neobuzdanu, crnu kosu, taman ten koji je svojstven Cigankama (kad je već ovaj tekst o pederima politički nekorektan nek onda ni Cigani ne budu nazvani Romima), pogled predatora zbog kog sam se besmisleno smejao ostatak tog dana i široke, spuštene pantalone u kombinaciji sa kratkom, pripijenom majicom ispod koje je izvirivao donji deo njenog tamnoputog stomaka. Video sam desetak puta svog najboljeg druga bez ičega na sebi i nikada mi ta slika nije ostala u glavi, dok je taj njen stomak bio tema mog opsesivnog razmišljanja. "Nisi peder, Nemanja, i ti si samo obični luzer", razmišljao sam u sebi. Nikada naglas. Ipak, kada je ta ista V. postala glavna tema interesovanja cele srednje škole zbog fotografije na kojoj potpuno naga prekriva grudi rukama, a polni organ saksijom sa kaktusom (tada su se takve fotografije još uvek širile sa telefona na telefon mms-om ili bluetooth-om), ja sam izgubio svako interesovanje za nju.

"Možda ipak nisi peder, samo se ne ložiš na jeftinu golotinju", razovarao sam i dalje potpuno zbunjen sa samim sobom. Ruku na srce, bilo je i nekoliko onih devojaka koje su mi otvoreno priznale da im se dopadam i da im se baš sviđa to što nisam kao drugi. Taj smešni, smotani ja, sa emo-frizuricom, jednom šiškom u oku, gomilom besmislenih narukvica i još smešnijim uskim pantalonama kakve su strejt momci počeli da nose nekoliko godina kasnije i tek tada je to prestalo da bude "gej". Bilo je tu još mnogo zbunjujućih parametara. Svi oni koji su, krajem srednje škole, pod naletom metroseksualnosti, počeli da čupaju obrve, nose puder i roze majice opet nisu bili pederi. Nemanja, sa druge strane, u običnoj crnoj majici, klasičnim farmerkama i ošišanom kosom je i dalje bio peder. Vremenom je tih pet slova prestalo da boli, ali se javio nepodnošljivi pritisak onih dobronamernih, prijatelja i porodice. "Imaš li devojku?". "Kad ćeš već jednom da se pojebeš sa nekim?". "Znaš kako kažu, bolje ćerka kurva, nego sin peder". I tako, odlazim na fakultet sa spoznajom da je bolje biti V. koja je posle celoj školi poslala fotografije i bez saksije sa kaktusom nego ja koji nikada nisam imao devojku. 

Na fakultetu je već postalo lakše. Mogao sam povremeno da promrmljam da sam bio sa nekim u mom udaljenom gradu, ali da ne zalazim dublje u tu priču jer do danas nisam naučio da lažem, a da to sagovornik ne provali u roku od pet sekundi. Sa druge strane sam razvio veštinu prećutkivanja i veštog izbegavanja određenih tema. "Ima li devojaka na fakultetu?". "Ima, ima, al ništa još uvek ozbiljno", najdalje je što sam u lažima uspevao da odem. Nisam mnogo razmišljao ni o devojkama ni o momcima. Knjige su, kao i uvek, bile moja najveća opsesija i, sa ove distance gledano, najbolji beg od stvarnosti u kojoj se ništa nije odvijalo. 

Sve do onog dana kada se u kafiću pored fakulteta, u kom smo stalno visili posle predavanja, pojavio neko čiji pogled nisam mogao da izbacim iz glave po istom onom principu kao sa donjim delom tamnoputog stomaka jedne V. Samo što sada V. nije bila ona, nego on. "Poljubili smo se sinoć", rekao sam svom najboljem drugu, koji je iskolačio oči, a zatim kroz osmeh dodao da se od mene svakakva glupost može očekivati kad malo više popijem (prisustvovao je više od jedne takve gluposti). "Da, ali dopalo mi se. I nadam se da ćemo se poljubiti i večeras". Jedan razočaran pogled i moj još brži odgovor pre nego što je mogao da kaže bilo šta: "Ako ne želiš više da sediš sa mnom na kafi zbog toga, to je sasvim okej. Da, ja sam peder i sviđa mi se to", rekao sam naglas prvi put u životu, osećajući neopisivo olakšanje. Međutim, taj moj najbolji drug, najkonzervativnije biće na celom svetu, koje na neki čudno simpatičan način smatra da je ženi mesto u kuhinji i da ne može biti toliko pametna kao muškarac, ostao je da sedi na toj kafi, i na još bezbroj njih posle te. "Znaš, uvek sam mislio da su homoseksualci razvratnici, loše osobe i da se samo iživljavaju. Ali, ti nisi takav. Ti si moj najbolji drug. Najdivnija osoba koju sam upoznao u životu. Neko kome mogu da se obratim kad god mi treba savet i neko ko će mi uvek biti najveća inspiracija u životu kada padnem u depresiju ili mislim da nešto ne mogu. I baš me briga što si gej", rekao mi je jednom prilikom. "Ne, ja sam peder", odgovorio sam uz osmeh.

Ipak, takvo nešto je možda bilo lako reći nekome ko me je tek upoznao i svakom onom koga sam upoznao nakon te bitne samospoznaje. Princip je bio jasan: Ako imaš problem sa tim, to je tvoj problem, i ne treba mi neko takav u životu. Ionako bi me otpisao onda zbog neke druge stvari, dobro je onda što padaš na ovakvim sitnicama. Međutim, mnogo veći problem je bio reći porodici i prijateljima koje imam još iz detinjstva. Njih bi već bilo mnogo teže izgubiti. Ali i na to sam bio spreman. Posebno nakon svih onih priča o drugim pederima koje roditelji izbacuju iz kuća i sa kojima članovi porodice više ne pričaju jer su najveće razočaranje koje im se u životu desilo. Izbacivanje iz kuće me nije brinulo. Ionako sam još od druge godine fakulteta sam plaćao kiriju svog iznajmljenog stana, kupovao sebi patike i jakne, finansirao školovanje. Plašio sam se samo emocionalnog odbacivanja i taj strah me je paralisao kad god bih pokušao razgovor da navedem na tu temu. Bilo je ljudi koji su od mene okrenuli glavu, onih koje sam razočarao. I to je sasvim okej. Bilo je onih koji su tek kroz priču sa mnom shvatili da nema mnogo razlike između dva dečaka koja se vole od standardnog stereotipa o dečaku i devojčici. Oči koje blistaju zbog zaljubljenosti i slomljeno srce zbog gubitka onoga koga voliš zajednički su svima. 

Znam da ću i ovim postupkom u svom životu "zaraditi" nekoliko glava koje će se okrenuti na drugu stranu i da će biti onih koji bi me radije videli nezadovoljnog sa devojkom nego zadovoljnog sa momkom. I sa tim sam u potpunosti okej jer me je sazrevanje naučilo tome da mi nisu potrebni oni kojima moja sreća smeta. Iskustvo me je naučilo da pederi ne smetaju nikome osim onima koji su nezadovoljni svojim životima, pa je najlakše iskaliti se na onima kojima je teško da se odbrane, umesto da se bave sređivanjem vlastititih problema. Imam tu ludu sreću da mi dosad još niko nije razbio glavu iako sam se znao sa bivšim dečkom poljubiti i nasred najprometnijih ulica u Beogradu. Nije me bilo briga zbog toga što je verovatno neko pomislio da sam bolestan. Bio sam srećan i samo to se računalo. Tad sam shvatio i da je mnogo više onih koje baš briga za pedere i da je taj nazovi negativan stav zapravo svojstven manjini koja je samo glasnija u iznošenju svog mišljenja. 

Ovde završavam. Možda čitaš ove redove sa gađenjem i kada me sledeći put sretneš gledaćeš me drugačije nego što si to činio pre iako sam ostao isti onaj ja kog si znao. Možda sam sebi dao još jedan autogol, ali zbog njega ne osećam onu sramotu koju sam osećao zbog onog koji sam dao u trećem razredu osnovne škole. Znaš li zašto? Zato što znam da je svet prepun klupa za rezervne igrače, čije sam prednosti naučio još pre mnogo godina. I na kraju ovog ili bilo kog drugog dana moja sreća će zavisiti samo od mene samog, a ne od toga da li sam bolji ili gori od "ćerke kurve". 

Uvek na kraju teksta razmišljam o tome zbog čega sam ga napisao. Da bih ispao potpuno fer prema onim ljudima koji sve ovo o meni još uvek ne znaju nego samo sumnjaju, ali sam odabrao da saznaju na najgori mogući način? Da nekome "otvorim" oči o pederima? Ili da pomognem nekome ko i sam ima problem sa tim da prizna svojim bližnjima plašeći se napuštanja i odbijanja? Možda ima istine u svakom od ovih razloga, ali znam koji je cilj najbitniji, a on je osnovni pokretač svega što sam u životu ikada napisao i objavio na Fejsbuku, Instagramu ili nekom od blogova i mnogima bio nerazumljivo preotvoren i ličan. A to je da će život uvek biti prepun autogolova, ali da nikada jednim od njih ne treba da smatramo ono što jesmo i što nas čini srećnima, šta god to bilo.

Znam da bi neki od vas bili zadovoljniji da sam, figurativno rečeno, ispao ćerka kurva. Ali, eto, ja sam ispao sin peder. I neću se ljutiti na bilo koga od vas ko me zbog toga izbriše sa ove imaginarne liste prijatelja na Fejsbuku ili iz one prave, životne. Makar samo razmislite o ljudima koji čine vaš svet i nemojte im otežavati postojanje u njemu samo zato što ne daju golove koji bi vas učinili srećnim. Svako ima svoje životne utakmice. Ne morate da navijate za druge i da ih bodrite sa tribina, ali nemojte ni da zviždite i negodujete. I neka vam uvek, ali uvek, na prvom mestu budu vaši golovi i autogolovi. Tuđi vam nikada neće doneti sreću.