Zašto uopšte nije okej da nam narodnjaci/turbo-folk/cajke budu guilty pleasure?

Evo, godina nije ni počela kako treba, a već se spekuliše o tome koga ćemo poslati na Evroviziju iliti, u prevodu, koga ćemo pljuvati narednih pola godine jer, ruku na srce, pljuvali smo sve, osim Marije Šerifović, a i nju smo prestali da pljujemo tek kad je pobedila. No, taj naš pljuvatorski (eto je nova reč jer "hejtujem" reč "hejterski") mentalitet bi mogao da bude tema nekog drugog posta. Iako uvod govori drugačije, tema ovog posta nije ni Evrovizija, ali odlučio sam da krenem odatle jer je to način na koji Evropi, a time negde i svetu, predstavljamo našu muziku. 

Zamišljam nekog stranca koji je veran pratilac Evrovizije. Pa, taj verovatno misli kako se kod nas sluša samo tradicionalna etno muzika i da pod milim Bogom ne postoji ništa drugo nego Jelena Tomašević koja nuna zbog svog dragana. Istina je, naravno, potpuno drugačija i, iz godine u godinu, ponavljam da treba da šaljemo cajke jer su one, svidelo se to nekome ili ne, najbolji odraz naše muzike i onoga što se sluša po klubovima. Nije ovo sad ona priča "Pošaljimo Karleušu na Eurosong" (mada je jedna od dve osobe kojoj nastup ne bi izgledao kao školska priredba u Čekrčićima), nego pošaljimo bilo koju cajku. Ne radi se tu ni o tome ume li neko da peva ili ne. Pogledajte nastup bilo koje svetske zvezde sa trenutne top 10 liste. Verovatno osam od deset njih peva na plejbek, a i ono dvoje kojima je mikrofon uključen zavrnu pokoji falš. Ovde je reč o iskrenosti. 

Mi smo turbo-folk generacija i to je sasvim okej. Mislim, možda i nije okej jer se štanca kojekakvo smeće i nekad izgleda kao da neko testira naše granice, a mi iz godine u godinu idemo sve dalje, pristajemo na sve gore i - puf! - dođemo do toga da Stanija peva o tome kako joj neko "prilazi s leđa i ne skida joj čarape". Ali, hajde da se ne bavimo graničnim slučajevima, kojekakvim "sisama lažljivim" i šta već sve nije završilo u pesmi, nego da pričamo o stvarima koje zaista prave haos po klubovima. 

Cajke su za to i napisane, da bismo imali uz šta da se naroljamo i zaboravimo sebe nakon naporne radne nedelje. I, da, možda ćemo svakog bogovetnog dana hteti da slušamo ono što najviše volimo. Neko Koena, neko Madonu, neko Balaševića, i tako dalje, i tako dalje. A onda dođe petak ili subota i nekim čudom svi znaju napamet, ako ništa onda barem refren, Lukasove "Voliš li me kad sam mrtav pijan?". I tu se uvek nađe onaj barem jedan koji ti uputi značajan pogled zašto-si-upao-u-trans ili kako-ti-ovo-znaš. 

Istina je da nikada, ali nikada u svom životu nisam rekao da ne slušam cajke. Istina je i to da retko koja završi na mom telefonu da je slušam svakog dana na putu do posla, ali i to se i te kako dešava. I baš zato me uvek začudi to pitanje odakle ja znam ili volim nešto. Siguran sam da nisam jedini koga preseku tim pitanjem. Valjda računaju na to da ako možeš sat vremena da tupiš o Joneskovom teatru apsurda ili Brehtovom epskom teatru da ne možeš da znaš i napamet Cecinu "Monotoniju". Ili ako obilaziš muzeje i prepričavaš svima okolo citate iz dnevnika Fride Kalo da onda ne ide da odlepiš kad krene Karleušina "Upravo ostavljena". Ili ako se uvek naježiš na Betovenovu "Mesečevu sonatu" i izvodiš svoj wanna-be-80s ples uz "Šarla Akrobatu" da ne možeš posle toga odeš u drugi klub i "đipaš" uz "Slučajnost" Ane Nikolić ili da te u srce pogodi Brenina "Jugoslovenka". 

Uvek kada me neko, ko sve te spomenute pesme zna, pogleda ispod oka i prokomentariše nešto tipa da je mislio/mislila da sam više kul tip, pomislim u sebi koliko je život kratak i koliko ga ljudi besmisleno troše na to kakvu sliku o sebi šalju drugima koji njima isto tako šalju neke svoje iskrivljene slike. 

Još više se naježim kada mi neko kaže koja mu je cajka "guilty pleasure". I uvek se pitam zašto bi bilo koji "pleasure" (užitak) ikada u sebi imao makar trunku "guiltyja" (krivice). Niko od nas nije gluv da ne ume da napravi razliku između vokala kakav ima Adele i onog kojim raspolaže Milica Pavlović, ali potpuno različite emocije budi "Set Fire to the Rain" i "Mogla sam". Kad smo kod "Mogla sam" ja ne znam šta je stavljeno u tu pesmu, ali eto je, ako nekoga baš zanima, jedna od tih cajki koja mi je godinu dana na plejlisti na telefonu. Isto tako, niko nije glup da ne razume razliku između teksta pesme "Young and beautiful" Lane Del Rey i "Ruskog ruleta" Maye Berović. Ali, Lanu želimo da čujemo kada smo sami kod kuće u nekom melanholičnom raspoloženju, a Mayu kada "pun je klub umro bi da neko kući odvede me a ja pijana uvijam namerno tebi u inat". 

Ne, cajke ne treba da budu "guilty" ako su vam "pleasure", a siguran sam da svako od vas povremeno ima neku. I to je sasvim okej. Nije okej zarad neke glupe dopadljivosti drugim ljudima reći da nam "Kukavica" nije  jedna od najlepših domaćih balada i da joj se uvek depresivno vratimo onda kada svi "pležerovi" (bez "giltija" u sebi) ne pomažu. 

Čak iako neko sluša samo cajke zapitajte se ko tu ispada manje ili više kvalitetna osoba, taj neko ko seče vene na Brenu i Daru ili vi koji sebe smatrate višim bićima zato što ih vi ne sečete. 

Uvek za kraj volim da ostavim jednu malu, ličnu priču, a ona će biti prisećanje na jednu veoma neobičnu osobu koja bi vam bacila pogled ispod oka ne samo zbog toga što slušate Seku, nego i zato što volite Nirvanu, Bouvija ili Stonse. Upoznao sam ga u jednom hodniku voza jer nisam mogao da sedim u svom kupeu i slušam babe koje se nadmeću čija je unuka pre progovorila i prohodala, a on nije mogao da sedi u svom jer mu je smetala muzika. Ubrzo sam saznao da ide u srednju muzičku školu i da se istim tim vozom vraća kući sa takmičenja na kom je osvojio drugu nagradu. Nikada nisam čuo nekoga ko je lepše govorio o muzici i notama i oduševio me je način na koji smatra da bilo kakav glas, makar i operski, samo stavlja muziku u drugi plan i ometa ga da čuje u potpunosti zvuk koji dopire od instumenata. Kad sam, nešto kasnije, prošao pored njegovog kupea, iz njega su se čuli Dorsi. I nasmejao sam se jer sam mislio da su njegov beg iz kupea podstakle cajke. I bilo mi je beskrajno zanimljivo zamisliti sve te ljude koji su slušali jedan od najboljih rok bendova u istoriji muzike kako ih neko gleda ispod oka. Život je smešan i sve zavisi od perspektive iz kog ga gledamo. I kakav god "pleasure" imali, on će uvek nekome biti "guilty". Zato je jako bitno je nama ne bude.

Zašto uopšte nije okej pričati 'sve najgore' o bivšima?

2017. godina na mom blogu je bila posvećena tekstovima na temu "Zašto je sasvim okej da...", pa sam tako pisao neko svoje mišljenje na teme zašto je okej da postavljamo fotke hrane na Instagram (ili bilo šta drugo), da voditeljke i blogerke pišu knjige, da se setimo legendi tek kada umru, da se razmišlja više o životnim izborima umesto o političkim na dan izbora, da nas vaspitavaju rijaliti programi ili da poželimo nešto više od zdravlja, sreće, para i ljubavi u 2018. godini. I kliknuli ste na moj blog blizu 4000 puta u prethodnoj godini, što je i više nego okej s obzirom na to da je objavljeno 12 postova, od čega nekoliko njih nije bilo šerovano na društvenim mrežama. Tekst "Da li je u Srbiji (ili bilo gde na svetu) bolje biti sin-peder ili ćerka-kurva?" je bio apsolutni rekorder sa 1400 poseta. Hvala vam na tome, a ovaj mali uvod mi je poslužio kao dobar šlagvort za narednih 12 postova koji će biti posvećeni temi "Zašto uopšte nije okej...". 

I počinjemo sa bivšima, ili što bi maestralna Keri Bredšo (zbog koje sam valjda i počeo da vodim prvi blog u životu) rekla "Ex-files". 

Najveći broj ljudi sa kojima sam u životu razgovarao se vodi parolom "O bivšima sve najgore", što mi nikada nije dolazilo do mozga.

Okej, da je veza valjala ne bi se ni završila, to je logično. Ali ne mogu da razumem kako to da preko noći osoba koja je donedavno bila najvažnija u nečijem životu odjednom postaje najgore stvorenje koje su ikada sreli. Da, raskidi bole i teško je pomiriti se sa tim da nas je povredio neko koga smo voleli, ali zar se taj jedan, poslednji postupak računa više nego svi oni dobri od pre, zbog kojih smo uostalom i ostajali pored te osobe? Da, neko nas je povredio, ali povredili smo i mi druge nekada, i nismo zbog toga u potpunosti loše osobe o kojima se više ne može reći ništa lepo. Ljudi greše iz najrazličitijih pobuda i ne postoji ama baš nijedno opravdanje na ovom svetu da budemo nefer prema bilo kome. Kad se ljubav ugasi ili shvatimo da je više loših strana nego onih dobrih, treba se lepo pozdraviti i krenuti svako svojim putem. To me dovodi do sledećeg razmatranja. 

Ljudi raskidaju obično u u dva slučaja. Prvi je kada neko jednom pogreši, bilo da je u pitanju laž, prevara, udarac ili šta god. I to smo razmotrili. Neko je pogrešio, ne možemo da pređemo preko toga, raskinemo i taj neko ostaje osoba sa kojom smo prekinuli svaki kontakt zato što je pogrešila, a ne zato što je lažov, prevarant ili nasilnik u globalu. 

Ako su se, u drugom slučaju, takve stvari ponavljale i gomilale, onda je to i naša krivica jer smo to dopuštali i prelazili preko toga. Ne osuđujem sad bilo koga, svako može da se nađe u takvoj situaciji. Sećam se kada mi je drugarica rekla da ju je dečko istukao i da sam je tada posavetovao da se skloni od tog monstruma zbog kog je imala modrice po celim leđima. Navukla je majicu, obrisala suze i rekla mi da je on voli i da nemam pravo da se mešam u njenu vezu. Lekcija naučena. Svaki sledeći put kad me je zvala i žalila se da batine postaju sve gore, surovije i podstaknute sve besmislenijim razlozima, ćutao sam. Shvatio sam da je njen izbor što sve to trpi i da svakome samo jedanput treba reći svoje mišljenje, ako ga zatraže, a onda svaki sledeći put prećutati. Isto se desilo i sa prijateljicom koju je varao dečko. Jedanput sam rekao ono što smo svi znali jer se on nije mnogo trudio da sve to sakrije, ali kada mu je oprostila, shvatio sam da nema poente da joj prenesem svaki sledeći put kada se u klubu dohvati sa nekom drugom. To je nešto na šta je ona pristala i nešto što je njen izbor. Da, možda su oba spomenuta lika bila neko ko ne poštuje svoje devojke, ali njihov je izbor bio da sve to trpe jer su im očigledno pružali druge stvari zbog kojih su ih i dalje volele. Kada su ih kasnije, u mesecima nakon raskida, nazivali najgorim imenima, nije mi se dalo da sve to slušam. Kako nas drugi tretiraju samo je naš izbor. 

Okej, neću da lažem. I ja o jednom bivšem nemam baš mnogo toga lepog da kažem, ali kada me neko pita samo polušaljivo kažem: "Ako nemam ništa lepo da kažem, onda ću samo ćutati" i onda napravim dugu dramsku pauzu. U moju odbranu, to je bila najkraća veza u mom životu i trajala je tačno onoliko koliko traje period u kom je svakome lako da prikaže samo svoju najbolju stranu. Sećam se da smo se sreli nekih godinu i po dana kasnije i da mi je pričao o tome kako je u predivnoj vezi, a sam opis te "predivne veze" je predstavljao pakao u mojim očima. Pomislio sam u sebi: "Bravo, Nemanja, izvukao si se iz ovoga na vreme, ovako je mogao pričati o vezi sa tobom". I zbog toga čvrsto stojim iza stava da ne možeš da shvatiš da je neko loša osoba tek nakon godinu dana. To shvatiš za nedelju-dve. Ako i pored toga potrošiš na nekoga pola godine, godinu ili više, onda nemoj kad se sve to završi da nekoga nazivaš kompletnim ološem. Nešto govori i o tebi što si takvu osobu odabrao da bude tvoj partner za svo to vreme. 

Nažalost, ne mogu baš da se pohvalim time da sam imao neke preduge i preozbiljne veze. Možda se samo dve uklapaju u taj kalup i njih nazivam "vrednim sećanja". I onih drugih par, kratkotrajnijih, koje nazivam "pokušajem veza", nisu nešto čega se stidim jer nisu uključivale ljude od kojih danas okrećem glavu ili posramljeno kažem da sam sa njima bio u vezi. I dalje smatram da su to izuzetno kvalitetne osobe, inteligentne, duhovite. Kada se sretnemo najiskrenije se zagrlimo, pozdravimo i pitamo ono "Kako si?" posle kog se ne očekuje isprazan odgovor "Dobro sam". Nedavno sam sreo bivšeg po čijem sam pogledu shvatio da se ne oseća dobro i naš slučajni susret se završio trosatnim razgovorom uz pivo i iskrenom konstatacijom: "Hej, ti si fenomenalna osoba, naišao je glup period, ali ti ćeš se izvući iz toga jer vrediš više od onih gluposti koje ti se dešavaju". Nisam neko ko ostaje u preterano prijateljskim odnosima sa bivšima jer mi je to nekako nepojmljivo da ostanemo najbolji prijatelji koji kuckaju non-stop i često vise na kafama. Ali ti povremeni razgovori uvek budu duboki i topli, kao iz dana najveće bliskosti. Jedan bivši me je čak, godinu dana nakon raskida, pozvao na jedan veoma bitan događaj u njegovom životu jer je, kako je sam rekao, poželeo da baš ja budem tu jer znam koliko mu taj uspeh znači. I to je sasvim okej jer ako se ispostavilo da je neko pogrešan izbor za našeg emotivnog partnera to ne mora da znači da smo pogrešili što smo ga uopšte u životu sreli.

Naravno, takve stvari dođu na svoje tek kada u potpunosti prebolimo raskide. Sve pre toga bi bilo neiskreno. Period u kom nam smeta sreća onog kog i dalje volimo je možda sebičan, ali stvari tako stoje. Mrzimo u sebi pomalo tog nekog jer se pre nas vratio normalnom životu i osećamo se grozno što mi nismo. Ali samo smo ljudi, a ne mašine. Tek kada je i jedna i druga strana "svoj na svome" moguće je biti srećan zbog tuđe sreće. 

Zato nije okej pričati "sve najgore" o bivšima. Tada pričamo "sve najgore" i o sebi i svojim životnim izborima. Da, nekad se zapitamo "gde nam je pamet bila", ali u tom momentu je to bilo to i osoba koju smo imali pored sebe je bila ono najbolje što mislimo da zaslužujemo. Uostalom, svi bivši su odlična priprema za sve buduće. Oni nas nauče šta želimo zaista i šta nam je potrebno, odnosno šta zaslužujemo. Nekada nas pogrešni izbori učine nesigurnima i onda čak i kada dođu oni pravi, vredni ostajanja, zapitamo se šta oni traže sa nama i da li ih zaslužujemo. Ali zbog toga ne treba kriviti te koje nazivamo "pogrešnim izborima" nego samo sebe. Mi smo naši izbori. Ako je i bilo pogrešnih u prošlosti ne treba kukati zbog njih nego im biti zahvalan što danas znamo ko smo, šta želimo i šta ne želimo. Zato "o bivšima sve najbolje" sledeći put kada ih spomenete.