Zašto uopšte nije okej očekivati da tetovaže imaju bilo kakvo značenje?

Kada se govori o tetovažama obično se postavljaju dva prilično besmislena pitanja. Prvo je: "Na šta će to ličiti kada ostariš?". Okej, ako naboranu kožu neko smatra ružnom, onda će ta koža biti "ružna" i sa tetovažama i bez nje, tako da je odgovor na to pitanje prilično jednostavan.

Drugo pitanje je: "A šta ti to znači?" i onda ono povlači sa sobom gomilu ispraznih objašnjenja. Ovo je simbol prijateljstva jer mi prijatelji mnogo znače, ovo je simbol porodice ili imena pojedinih članova iste, ovo je moj horoskopski znak, ovo je znak večnosti, ovo je datum rođenja nekog veoma važnog u mom životu ispisan rimskim ciframa (iako sa Rimljanima nemamo ama baš nikakve veze, ali prosto rimske cifre mnogo bolje izgledaju nego arapske koje koristimo) i tako dalje, i tako dalje. Možda se u ovom poslednjem, ispisanom u zagradi, upravo krije i poenta svake tetovaže. Tetoviramo se iz apsolutno jednog jedinog razloga, a to je zato što dobro izgleda. Sve ostalo je apsolutno besmisleno jer, ruku na srce, ne treba nam "podsetnik" (ili šta god) ni na prijateljstvo, porodicu, večnost, ljubav... Ako je nešto dovoljno važno u našem životu onda je ono duboko ispod kože i nema nijednog validnog razloga zašto bi bilo na njoj. Tetoviramo se samo zato što želimo i zato što smatramo da dobro izgleda, i to su dva ultimativna razloga. Sve ostalo se nalazi na trećem mestu.

To sam shvatio još odavno, kada sam čuo prvi genijalan odgovor na pitanje: "A šta ti znače te zvezdice na rukama?". "Apsolutno ništa, prosto sam htela da ih imam", rekla je Maša i već tada sam znao da ću je zauvek voleti. Maša je uvek imala prave odgovore. 

Ipak, sasvim je okej dati i neko značenje tetovaži i imati neki svoj koncept, mimo onog koji najčešće čujemo. 

Priznajem, jako dugo sam tragao za dovoljno dobrim razlogom da prvi put nešto ostavim na svojoj koži jer me je bunila pomisao na godine koje dolaze i koje značenje može imati sa 33 godine ono što istetoviram sa 23. A onda sam shvatio da uopšte i ne treba da ga ima jer smo ljudska bića, pa samim tim menjamo svoje stavove i gledanja na stvari iz godine u godinu. Ako se razvijamo kao ličnosti, naravno. A onda je Cher Lloyd rekla jednu genijalnu rečenicu koja mi je dala sve odgovore za kojima sam tragao. "Posmatram svoje telo kao dnevnik i nekada, kada budem stara, imaću bezbroj tetovaža čije značenje možda neće biti važno u tim godinama, ali one će u sebi sačuvati mene kakva sam bila u godinama u kojima sam ih tetovirala". 

Trebalo je da prođu još dve-tri godine da dođe period koji sam zauvek želeo da sačuvam na delu svoje kože i na taj način ukradem od prolaznosti delić svog  tela koji nikada neće ostariti, pa čak i onda kada ne bude zategnut kao sad. 

Imao sam 23 godine kada sam se vratio kući sa celomesečnog putovanja vozom po Evropi. Listao sam fotografije. Berlin. Roterdam. Amsterdam. Antverpen. Briž. Pariz. Lion. Štutgart. Prag. Voleo sam taj svoj osmeh na svim tim fotografijama i želeo zauvek da zapamtim taj osećaj koji sam imao dok sam pisao završnu rečenicu u eseju o ovom putovanju: " ...stečena spoznaja da je svet jako mali jer možete zaspati u Minhenu ili Drezdenu a probuditi se u Zagrebu, ali se život uvek potrudi da vas nauči i da je taj isti svet beskrajno veliki jer je jako teško preneti od jednog perona do drugog pretešku torbu koju ste poneli sa sobom. Nekada je par metara puno više od stotina kilometara koje ste ostavili za sobom. Zbog toga je i život neverovatan i lep..."

Nisam želeo da napišem bilo šta od toga na sebi. Bilo je predugo, a i nikada mi se nisu dopadale tetovaže koje su već na prvi pogled isuviše jasne i jednoznačne. Onda mi se javila ideja o šeširu, koji sam nosio na skoro svim fotografijama nastalim tokom putovanja, ali nisam istetovirao taj nego onaj iz "Malog princa", a ispod njega sam napisao (modifikovanu) Magritovu rečenicu: "Ovo nije šešir". U tom momentu je ta tetovaža postala ne samo jedan avgust u Evropi, nego i knjiga kojoj sam se sa veoma dobrim razlogom celog života vraćao, ali i više od toga. Bio je to moj pogled na književnost i umetnost kojima sam se te 2013. (a i mnogo godina pre) intenzivno bavio, ali i pogled na ceo život - to da šešir nikada nije samo šešir i da ispod njega uvek treba umeti videti zmijskog cara koji je progutao slona. Naredne godine su na red došle mesečeve mene sa Dučićevim stihom: "Ali su sunca nakraj sveta", o čemu sam detaljnije već pisao na ovom blogu (taj post možete pronaći OVDE). I ponovo je to bio dnevnički zapis 24-godišnjeg mene kome sunca možda jednog dana neće biti nakraj sveta. I baš tada će postati značajno što tu tetovažu imam na sebi. 

Nikada ne bih prekrivao jednu tetovažu drugom. To mi je uvek bilo besmisleno. U mom slučaju to bi značilo izbrisati sećanja i odreći se jednog dela svog života. I koliko god ta rečenica postala kliše zaista smatram da ne bismo danas bili tu gde jesmo i da ne bismo znali ono što danas znamo da nismo jednom negde u prošlosti pogrešili. Možda je, upravo zbog toga, genijalna stvar ne samo ne prepravljati stare tetovaže, nego i ubuduće tetovirati samo svoje greške, ali to bi mogla biti tema nekog drugog posta. 

Pre nego što pređem na završnicu, odnosno na povod da pišem ovaj tekst, dodao bih samo da me uvek privlače tetovaže na drugim ljudima, pa čak i onda kada mi se njihovo značenje ne dopada, ali ono što me uvek kupi je to što smatram da tetovaže dosta toga govore o onima koji ih imaju. Nedavno sam upoznao devojku koja ima na ruci istetoviran raspored zvezda kakav je bio one noći kada je prvi put poljubila najvažniju osobu u svom životu. Osim što predivno izgleda, nešto predivno i znači, a da pritom nije napisala njeno ime. A sve i da je tu na njenoj ruci naprosto pisalo ime, opet bi mi se dopala njena posvećenost jer u istetoviranim ljudima uvek vidim dve osobine koje najviše cenim kod ljudi, a to je posvećenost i vernost (nekome, nečemu, ideji). Tu izostavljam one koji stare tetovaže prekrivaju novim.

I ovaj post završavamo objašnjenjem moje pretposlednje tetovaže za koju sam dobio verovatno najviše pitanja: "A šta ona znači?" i uvek me je mrzelo da objašnjavam jer ta priča traje predugo. Obično samo kažem da se u okvirima Kita Haringa nalaze delovi slika Salvadora Dalija, Endija Vorhola i Pabla Pikasa i da svaki od njih vizuelno prikazuje tri dela stiha iz jedne pesme. 

Reč je o pesmi "Lights on" FKA twigs. Nisam neko ko bi ikada istetovirao lik bilo kog pevača ili umetnika na sebi jer bi to značilo istetovirati celu njegovu ličnost, što je veoma upitna stvar. Sve i da želim da istetoviram lik nekog pevača to ne bi bila FKA twigs jer postoji barem pet njih koje volim više od nje. Ali stav koji je iznela u spomenutoj pesmi, tačnije u stihu "When I trust you we can do it with the lights on" snažno je uticao na mene u periodu života koji označava. 

"When I trust you" stih je ilustrovan detaljem iz slike Salvadora Dalija "Žirafa u plamenu", odnosno delom koji se odnosi na tzv. Ženu-trticu (Femme-coccyx), kako ju je nazvao sam Dali. Fioke koje se nalaze na njenom telu, koje su izabrane kao detalj sa slike, predstavljaju slojeve onog nesvesnog u čoveku, što je nadahnuto učenjem Sigmunda Frojda. Kada FKA twigs govori da će raditi "to" (što se odnosi na seks, ali i na ljubav i bilo kakav međuljudski odnos uopšte) sa nekim dok su svetla upaljena, ona govori o potpunom poverenju i odsustvu straha da bude naga pred nekim ko će moći da je vidi na svetlu i da ne bude uplašen njenom spoljašnošću, ali i unutrašnjošću. Biti go pred nekim ne znači samo skinuti odeću sa sebe. To znači biti potpuno svoj, iskren, bez želje da išta slažeš ili zakamufliraš svoje mane. Upravo odatle i potiče dualitet ove pesme jer nije reč samo o skidanju odeće zarad seksa i dopuštanju da neko vidi svaki pedalj naše kože nego i o dozvoljavanju nekome da vidi svaki pedalj naše ličnosti.  U vezi sa ovom Dalijevom slikom, onaj ko uspe da vidi ladice u kojima je pohranjeno ono potisnuto i nesvesno, a da pritom ne bude uplašen i odbijen time, dostojan je da nas ima u svakom smislu.

"We can do it" stih je ilustrovan detaljem iz knjige Endija Vorhola "Popizam" gde se on, između ostalog, bavi i slobodom koja je postojala u njegovom studiju nazvanom Fabrika, u kom je svako mogao da bude ono što poželi, da isproba nove stvari, da pusti napolje osobu koja je zaključana u njemu zbog društvenih normi i da ga niko ne osuđuje zbog toga. Osoba sa kojom bi FKA radila "to" (u svim ranije spomenutim značenjima te reči) treba da bude neko pored koga će se uvek osećati kao u Vorholovoj Fabrici.

"With the lights on" stih je ilustrovan detaljem iz slike Pabla Pikasa "Gernika". Pikaso je naslikao ovo platno nakon što su nemačko-italijanske snage sravnile sa zemljom bombama selo Gernika u Španiji, te je ovim činom hteo da skrene pažnju sveta na užase rata, mada je onaj koji je usledio potom bio još stravičniji. Jedan od najupečatljivijih simbola na ovoj slici je i sijalica koja se nalazi na vrhu i koja osvetljuje, tj. razotkriva ceo prizor koji je u mraku. Pored toga, ona na ovom platnu simbolizuje nadu (a u kontekstu ove tetovaže svetlost) da će biti bolje i osvetljuje tamu ( odnosno sve ono što je loše ili, sa druge strane, skriveno od pogleda). Spomenuta sijalica je i simbol sunca (što je direktna aluzija na prethodnu tetovažu, tj. stih "Ali su sunca nakraj sveta"), budući da u svakoj sledećoj tetovaži volim da vidim odraz one prethodne.

Ukratko rečeno, kada vidim ovu tetovažu, osim tri umetnika koja jako volim, uvek vidim i 25-godišnjeg sebe koji je shvatio da nikada neće pronaći sreću u ovom svetu ako u mraku bude držao bilo koji deo svoje ličnosti, a svi mi to ponekad radimo ne bi li se dopali drugima. Čak iako povremeno, doduše veoma retko, potisnem određeni deo sebe koji je iz bilo kog razloga društveno neprihvatljiv ili može delovati odbojno nekome kome želim da se dopadnem, uvek me podseti na to da bi to bilo isto što i voditi ljubav sa nekim u mraku i otići pre nego što se upale svetla. A svetla uvek treba da budu upaljena. Naravno, ovo ne treba shvatiti bukvalno kao seks sa upaljenim ili ugašenim svetlima. Možemo se, usred bela dana, skinuti do kože i prošetati najprometnijom ulicom u gradu, ali to ne znači da bi nas iko zaista video. Svetla treba da budu upaljena dok pričamo o sebi i svemu onome što nas čini onakvima kakvi jesmo, a sva svetla se pale kada nekome verujemo i pružamo mu nefiltriranu verziju sebe. 

Eto, možda sam konačno nekome objasnio šta znači ova tetovaža, a možda su nekome ta svetla bila prejaka i "čkiljio" je čitajući tekst. I to je sasvim okej. Na kraju krajeva, bitno je da razumem ja i oni koji umeju da gledaju u svetla. I da tetovaže kul izgledaju jer ne moraju apsolutno ništa da znače. Smajli. Naopaki, naravno. 

P.S. Tekst nije baš najtačniji u ovom videu, ali jedino što mi baš para uši je što nije ispravno napisano 'Live me or leave me'.

O Oskarima i Zlatnim globusima 2018 ili Zašto uopšte nije okej što ova 4 filma nisu nagrađena?

Svega dva dana nas dele od 90. dodele Akademije filmskih umetnosti i nauka, popularnije pod nazivom Oskari, odnosno najprestižnijih filmskih nagrada na svetu. Iako je svima koji me poznaju ili čitaju ovaj blog od ranije poznato da mom senzibilitetu mnogo više leži dodela Zlatne palme, i generalno evropska filmska produkcija, svake godine pogledam većinu nominovanih filmova za Oskare i Zlatne globuse (što se obično poklapa u 80% slučajeva) u nadi da ću pronaći nešto vredno gledanja, ali i ove godine to nije bio slučaj. Uglavnom. 

Zlatni globus za najbolji film (dramu) je ove godine (u onakvoj selekciji) verovatno zasluženo dobio "Three Billboards Outside Ebbing, Missouri". Kažem verovatno zasluženo jer je ostatak selekcije, sa izuzetkom filma "The Post", prilično loš. To svakako ne umanjuje činjenicu da je ovaj film dobar, ali ništa više od toga. Nećete se pokajati ukoliko ga pogledate, ali sigurno to nije jedan od onih filmova za koje bih bilo kome rekao da "mora da ga pogleda". Ipak, ako mene pitate, od svih filmova koji su dobili Oskara ili Zlatni globus za najbolji film u proteklih 10 godina, a za koje bih rekao da "morate" da ih pogledate, to su samo "Boyhood" iz 2014. i "The Artist" iz 2011. godine. Okej, možda sam ponekad malo serator što se tiče filmova, ali ne volim da preporučim bilo šta što je samo okej. Tako da sumiramo, "Three Billboards Outside Ebbing, Missouri" je okej, a "The Post" je nešto više od okej, mada nije ni on sad nešto epohalan. Njega ću ostaviti za kasnije, a pre toga bih se samo u kratkim crtama osvrnuo na ostale nominovane filmove u spomenutoj kategoriji.

"Call Me by Your Name" je, koliko god video da se ljudi oduševljavaju tim filmom, bljutava gej limunada sa prilično neuverljivom glumom i bez imalo stvarne strasti između dva glavna glumca. Tu je par nemotivisano ubačenih razmatranja o književnosti i umetnosti kako bi film valjda dobio na težini. "Dunkirk" i "Darkest Hour" spadaju u red filmova koji "nisu moja šolja čaja" jer su u pitanju ratni filmovi, pa bih to samo preskočio. "The Shape of Water" je još jedan bljuc, ali ko se loži na to dokle specijalni efekti daleko mogu da odu i verno predstavi animaciju ili šta god, verujem da može biti zanimljivo. Isto tako verujem da, pored dobitnika Zlatnog globusa, ima najviše šanse da dobije Oskara jer se oni često vode filozofijom šta bi moglo da zaradi dosta novca u bioskopima, tako da je to jedan od "najsigurnijih" izbora. "Get Out" je, mimo besprizornog kraja, prilično zanimljiv za gledanje i drži pažnju. Da kraj nije toliko neuverljiv verovatno bi bio u preporukama za gledanje. "Lady Bird" je kjut i simpatičan i nešto čime bih bio fasciniran pre pet godina, ali svakako se niko neće pokajati ako ga pogleda. "Phantom Thread" ima svoje momente, ali eto "okej". Da mene neko nešto pita verovatno bih (u ovakvoj selekciji) Oskara dao filmu "The Post" iako spada u red ratnih filmova, za koje sam već rekao da nisu moja sfera interesovanja, ali Vijetnamski rat je sagledan iz ugla novinarstva i primat je na slobodi medija, tako da ga ne mogu prosto klasifikovati kao striktno ratni. Osim toga, Meril Strip ponovo briljira, iako vidim da je trenutno veoma popularno pljuvati je i omalovažavati kako je precenjena glumica. Ne, nije. Tačka.

Filmovi koje bih vam, na kraju ovog dosadnog uvoda, preporučio da pogledate nalaze se u kategorijama nominovanih za najbolje glavne i sporedne glumce. Ovoga puta ću izuzeti nagrade za strane filmove jer su svi oni uglavnom bili nominovani za Zlatnu palmu prošle godine, što zavređuje poseban tekst. Pa da počnemo. 

I, Tonya - Ove godine su na mene definitivno najjači utisak ostavili biografski filmovi, a ovaj se bavi životom Tonje Harding, američke olimpijske klizačice na ledu, odnosno prelomnim momentom u njenom životu kada na test biva stavljen njen moral naspram želje za pobedom. Pored potpune posvećenosti umetničkom klizanju, njen lik će biti osvetljen kroz isuviše ambicioznu majku i nasilnog ljubavnika, što će celu njenu karijeru odvesti u potpuno pogrešnom smeru. Budući da su svi akteri ove priče, čija je radnja smeštena u 1994. godinu, i dalje živi, ceo film je veoma blizak emisiji dokumentarnog karaktera u kojoj svaki lik ima pravo na svoju stranu priče i iznošenje argumenata. Beskrajno zanimljivo za gledanje od početka do kraja. 

Victoria and Abdul - Još jedan biografski (zapravo samo jedan od ovih preporuka to nije), a reč je o britanskoj kraljici Viktoriji i indijskom izaslaniku Abdulu Karimu. Ovaj preharizmatični mladić greškom dolazi na britanski dvor i unosi vedrinu u monotoni i do najsitnijih detalja isplanirani život imperatorke koja praktično odbrojava dane do smrti pre nego što ga upozna. Magično topla i preduhovita priča zbog koje ćete imati osmeh od početka do kraja filma koji se bavi sudarom svetova koji nikada nije trebalo da se sretnu.

The Florida Project - Prilično sličan utisak kao o prethodnom filmu iako radnje nemaju nijednu dodirnu tačku. Prva stvar koja me je kupila već u prvim minutima je bio način na koji su prikazana deca, koja su glavni nosioci radnje. Deca su u sedmoj umetnosti uglavnom portretisana maniheistički, odnosno ili su dobra ili zla. Ako su dobra onda su simpatična i tu su da nas nasmeju ili izazovu neke tople emocije, a ako su zla onda se to meri sa patologijom i onda gledamo neke male psihopate. Deca u ovom filmu su baš onakva kakva ona jesu. Čista, naivna, ali ujedno i nestašna, gruba i nesvesna sveta oko sebe. Taj njihov pogled na svet je u fokusu celog filma, tako da su one stvari koje čine život odraslih prikazane onako kako ih deca vide. Pojave pedofilije ili prostitucije u njihovom bliskom okruženju biće shvaćene tek iz vizure odraslih i nikada neće biti rečene naglas, dok će oni naprosto samo osetiti da nešto nije u redu. Kraj filma je upravo takav. Deca ponovo ne shvataju posledice svojih akcija i ozbiljnost događaja kojima su posredovali i sve to je ukupno jedna potpuna bajka. Ipak, moram da se ogradim i da kažem da ovaj film nekome može biti dosadan jer se uglavnom radi o deci, ali je definitivno jedna od najtoplijih preporuka.

Battle of the Sexes - Bez premca najbolji film na engleskom jeziku ove, tj. prošle godine. Ponovo biografski, vezan za živote tenisera Bili Džin King i Bobija Rigsa, smešten u 1973. godinu. U nekoj najgrubljoj kategorizaciji bio bi to feministički film, ali je njegova slojevitost toliko bogata da bi to bilo površno. Da, borba za prava žena je nešto oko čega se plete cela radnja, ali sve druge "sporedne" priče su, takođe, toliko dobro i duboko razvijene da će podjednako jak utisak ostaviti i odnosi koje protagonisti imaju sa svojim supružnicima, borbe sa seksualnošću i porocima i još mnogo toga. Iako su sve teme kojima se bavi ovo malo remek-delo prilično ozbiljne sve to je obojeno sjajnim humorom da na momente zaboravite koliko je cela priča važna. I tek u samoj završnici, kada se postavi pitanje pobede i poraza i toga koje životne bitke je važno dobiti a koje ne, odjednom vas lupi ozbiljnost svega pogledanog. Ne bih da spojlujem pa da kažem zbog čega sam se do poslednjeg minuta plašio da će uprskati kraj, ali kada se to nije desilo samo sam naglas rekao: "Woooaaa". Definitivno je u pitanju nešto o čemu ćete najduže razmišljati nakon gledanja i što će ostaviti najjači utisak, a meni je to jedan od bitnijih parametara kada preporučujem neki film.