Negde na stranicama romana "Moramo da razgovaramo o Kevinu", maestralna američka književnica Lajonel Šrajver iznosi veoma interesantno zapažanje o tome kako ljudi zapravo vole da se smeštaju u kalupe, te tako smatraju da određeni problemi koje imaju dobijaju pozitivniji prizvuk ukoliko ih ne predstave kao lične nego kao sveopšte. Ona uzima primer toga da odavno nije čula da neko kaže za sebe da mu je problem da ustaje rano, dok na sve strane čuje da ljudi govore da nisu "jutarnji tipovi".
Ne znam iz kog tačno razloga mi se to zapažanje Šrajverove ucrtalo u pamćenje, ali onda sam počeo pomnije da slušam ljude i da zapažam koliko toga zaista postoji u govoru, tako da mi već nekoliko nedelja unazad "bodu" uši konstrukcije kao što su "ja spadam u one osobe koje...", "ja nisam tip koji..." i tako dalje, i tako dalje.
To svakako nije jedini razlog zbog kog treba da pročitate spomenutu knjigu (kod nas ju je izdala Laguna) koja se bavi preispitivanjem majke da li je ona negde progrešila u sinovljevom detinjstvu i odrastanju, te ga je to podstaklo da izvrši masovni pokolj u srednjoj školi. Ukoliko vas mrzi da čitate tu je i ništa manje genijalni film iz 2011. godine sa Tildom Svinton i Ezrom Milerom u glavnim ulogama, mada se ipak nadam da ćete pronaći vreme za knjigu, negde u pauzama kupanja na plaži ovog leta. Ekran telefona se ionako ne vidi dobro od sunca.
No, da se vratim na izdvojeno zapažanje iz knjige i zašto me je ono pobudilo da pišem ovaj post. Počeo sam pomnije da slušam način na koji ljudi opisuju sebe i druge, i primetio sam da je tu prisutno dosta tipske karakterizacije, baš iz razloga da bi se izbeglo ono lično i jedinstveno. A onda se desio klik. Koji su to momenti u kojima ljudi koriste takve konstrukcije rečenica, odnosno kada sebe ili druge svode na tip?
"Ja nisam neko ko ima predrasude. Meni su svi jednaki, bez obzira na pol, nacionalnost, boju kože, bla bla. Ljude delim samo na dobre i loše." U suštini veoma poželjan i ispravan stav, ali do zla boga prežvakana rečenica koja nema nikakvo značenje. Predrasude imamo svi. To je naš prvi nekontrolisani instinkt protiv kog ne možemo ništa. Ako pored nas prođe izblajhana plavuša, sa previše mejkapa za dnevnu varijantu, u prekratkoj šljokičavoj haljinici koja jedva pokriva zadnjicu a grudi ističe u prvi plan, predimenzionirane usne i grudi pride, a možda i mrežaste čarape... - hm, želim da upoznam tu osobu koja neće pomisliti da je reč o sponzoruši ili osobi niskog morala. Klik! Nismo ni progovorili sa njom, ne znamo njenu životnu priču, ne znamo ništa o njoj osim nekoliko spoljnih karakteristika, ali, da, pomislili smo da je (nazovimo to) kamenjarka. Da, jesmo. To je zato što imamo predrasude. Svi mi. Bez izuzetka. I to nije ništa loše. To je sasvim prirodna, racionalna, logička radnja koja se zasniva na povezivanju ranije poznatih činjenica sa nepoznatim. Imati predrasude je okej, ali način na koji se nosimo sa njima je nešto drugo. Ako samo produžimo dalje, to nas čini dobrim čovekom. Ako osetimo potrebu da dobacimo, podsmehnemo se ili na bilo koji način, verbalno, gestikulacijom ili fizički, izrazimo svoj stav, to nas već čini lošim čovekom.
Primera je bezbroj i ne bi ih bilo korektno navoditi. Ali sledeći put kada se nađete noću sami na ulici, a u susret vam krene jedna sredovečna žena, a desetak metara iza nje dva Roma, ako stegnete novčanik u džepu, ponovite sebi onu mantru da su vam svi jednaki i da nemate predrasude. Da li čuvate novčanik od sredovečne žene?
Gorespomenuta rečenica ima veze sa onim kalupima u koje volimo da se stavljamo jer su to oni kalupi koji su bolji od nas. Možda i nije toliko loše govoriti za sebe da smo takvi tipovi. Možda jednom i postanemo. Ali nadam se da ćemo tad prestati da ispaljujemo rečenice kao što su: "Ja nemam ništa protiv homoseksualaca. Ja imam gej prijatelja."
Okej, razumem, oni koji imaju takve rečenice u svom govoru verovatno misle da ne govore ništa loše, te da su bolji od onih homofobičnih. Ima tu istine, ali samo donekle. Samoj činjenici da se prema "gej prijatelju" ophodite tako kao da "imate kuče" ili "imate šolju sa zastavom Holandije", treba dodati i to da upravo ovom rečenicom izdvajate tog svog prijatelja kao drugačijeg u odnosu na vaše druge, "normalne" prijatelje. Da li ste ikada tokom razgovora sa nekim upotrebili konstrukciju "moj strejt prijatelj"? Niste. Zato nemojte da imate ni "gej prijatelje".
Tu je, za kraj, mada bi moglo u nedogled, jedna karakterizacija koja nema toliko veze sa ostatkom teksta, ali takođe spada u smeštanje ljudi u kalupe. "Šta on/a hoće, a u srednjoj školi je to-i-to?". Čujete ovu rečenicu sigurno veoma često, ne sumnjam, i vi. Jedna žena ukoliko prizna za drugu da je lepa, obično se priseti kako je izgledala pre par godina, i onda, nakon ovlašne opaske o trenutnom izgledu date osobe, kreće višeminutna tirada o tome "na šta je ličila" u nekom ranijem periodu. Zasmeta mi to uvek, to nipodaštavanje nečijeg napretka, pa makar on bio samo vizuelni. Neki ljudi, a nažalost nije ih malo, kao da očekuju da neko zauvek tavori u verziji u kojoj su ga upoznali. Apdejt - no-no! Jako retko se može čuti iskreno oduševljenje što je neko napredovao. Obično to prati podsmeh. Isto važi i ako neko napreduje kao osoba. "Šta mi on sad tu tupi o vegetarijanstvu, a nekad je krkao pljeskavice!". Da, pa? Nije uopšte ovde pitanje šta mislimo o vegetarijanstvu ili o bilo čemu drugom, nego to glupo očekivanje da neko doveka ostane ono što je bio. "Kako je sad sva ljubazna i fina, a ja je se dobro sećam kad je bila težak idiot!". Da, i? Da li bismo bili srećniji da je neko ostao taj isti idiot i danas?
Ljudi se menjaju. Izlaze iz svojih kalupa i iz onih projekcija koje smo imali o njima. Sasvim je logično menjati stavove sa godinama i iskustvom. Kao što Miljana Kulić kaže: "Samo majmun ne menja mišljenje".
Eto, počesmo od Lajonel Šrajver a završismo sa Miljanom Kulić. U tome i jeste lepota života, to što ga čine i duboke knjige kao što je "Moramo da razgovaramo o Kevinu" i (ne-tako)-bezazlena zabava kao što je rijaliti. Ne smeštajte sebe i druge ljude u tipove zbog toga što vole jedno ili drugo, ili pak i jedno i drugo. I začinite ovo leto nekim kratkim putovanjem. Ne moraju to da budu Crna Gora, Grčka ili Egipat ako nemate novca za letovanje. Skrpite se jedan vikend za autobusku kartu do Smedereva i obiđite tvrđavu, najveća je ravničarskog tipa u celoj Evropi. Verovatno nije impresivna kao Stounhendž, ali ima svoje čari i vezuje se za prezanimljive priče o 15. veku, despotu Đurađu Brankoviću i njegovoj supruzi Irini Kantakuzin, u narodu poznatijoj kao Prokleta Jerina. Eto jednog od predloga, a može to biti i bilo koji drugi grad, selo, reka ili jezero u Srbiji, a vratićete se puni nekih novih osmeha i priča.
Do nekog sledećeg čitanja,
naopaki.
