decembre + 2022 + zašto je važno napraviti spisak stvari koje su nas promenile u proteklih 365 dana?

u poslednjim satima godine uvek rekapituliram prethodnih 365 dana, a ova odlazeća 2022. godina je, bez premca, bila najbolja godina u mom životu. 

putovalo se dosta, od italije (katanija/sicilija), preko španije (barselona, figeres, valensija) i holandije (arnem), pa do hrvatske (osijek, šibenik) i norveške (oslo). 

pogledali su se neki sjajni koncerti. dino merlin je bio magičan, dua lipa spektakularna, a lejdi gaga ispunjenje jednog od najvećih životnih snova. ipak, momenat najrazornije sreće u ovoj godini je, bez premca, bio koncert moje drage lorde. (kad smo kod nje, u decembru je konačno stigla i njena putopisna knjiga o poseti antarktiku i beskrajno joj zavidim što je uživo videla kitove). 

čitalo se dosta, a knjiga koja je ostavila najveći utisak bio je peti deo prustovog “traganja za izgubljenim vremenom” - “zatočenica”. pročitao sam ga još u januaru, a onda je krenula bukvalno celogodišnja potraga za šestim i sedmim delom koje je u beogradu bukvalno bilo nemoguće pronaći. išao sam od knjižare do knjižare, kontaktirao izdavačke kuće i ništa nije urodilo plodom. ipak, sreća mi se osmehnula sada, u decembru, kada ih je pronašla divna D i setila se da ih tražim. poslednja dva dela su konačno na polici u mojoj dnevnoj sobi, ali će malo sačekati sa čitanjem dok ne završim knjigu koju trenutno čitam. inače, kada smo već kod knjiga, u decembru sa pročitao “hladnokrvno”, roman američkog književnika trumana kapotea, za koji sam se zainteresovao nakon što sam pogledao film koji tematizuje nastanak ovog dela. bilo je zabavno čitati ovo štivo jer sam sve vreme imao u glavi na koji način je pisanje ovih stranica trumana umalo koštalo života. ovaj roman se bavi prilično interesantnom temom, a to je ubistvo bez stvarnog motiva, a i sada, dok kucam ovo, u glavi mi je stravično upečatljiva scena u kojoj provalnik razbija kasicu-prasicu 16-godišnje devojčice ne bi li u njoj pronašao makar nešto novca kada ga već u ostatku kuće nije bilo. iz kasice ispada kovanica od jednog dolara i dok se kotrlja po parketu sobe, lopov oseća gađenje prema samom sebi jer je zbog tog sitniša ubio četvoro ljudi. neke stranice knjiga ti ostanu jako dugo u glavi, a ova je svakako jedna od njih.

u ovoj godini se gledalo i dosta serija, a najbolja je - nakon malo dvoumljenja - ipak “inventing anna”. sa druge strane, u decembru sam pogledao treću sezonu “ramija” (“ramy”), prezanimljive serije o životu muslimana u americi koji pokušavaju da naprave balans između odanosti religiji i želji da se što bolje uklope u moderno društvo. ova sezona je doživela sličnu promenu prepoznatljivog tempa radnje i sveukupnog vajba (što se desilo i poslednjim sezonama “euforije” i “ruske lutke”), što je, barem mislim, produkt duge pauze u snimanju zbog pandemije korona virusa. ipak, serija je svakako vredna gledanja jer daje jedinstven i veoma duhovit upliv u način života koji je meni potpuno nepoznat i stran.

u godini koja je (za koji sat) za nama, slušalo se i mnogo dobre muzike, a kao najjače utiske izdvojiću izvođače koji su smelo napravili velike korake unapred. kada je reč o domaćoj muzici, to je draga konstrakta i njena “in corpore sano”. pre neki dan mi je ova pesma slučajno krenula na šaflu na dizeru i odslušao sam je kao da je slušam prvi put. jednog dana će je svrstati u korpus poezije 21. veka, siguran sam u to. od stranih izvođača bih izdvojio maestralnu rosaliju i njenu numeru “saoko”. i sad kad je čujem, godinu dana nakon izlaska, zastanem da upijem svu tu neobično skladnu sinergiju zvukova koji po svim mogućim pravilima ne bi trebalo da se stapaju jedni u druge, a opet besprekorno egzistiraju jedni pored drugih. kada sam je čuo prvi put rekao sam da će rosalijin zvuk odvesti muziku u jednom potpuno novom pravcu, a od domaćih izvođača je to najbolje shvatila, naravno, senidah.

njen neverovatni album “za tebe” sam slušao tokom celog decembra i gospođa je, kao i uvek, tako brutalno dobro shvatila nove tendencije u muzici i provukla ih kroz lične vizure. iako već neko vreme govorim da je klasični trep iscrpeo sve svoje mogućnosti i da bi naši (a i inostrani) izvođači malo trebalo da ga se okanu, tek sa izlaskom ovog senidinog albuma sam do kraja izgubio svaku toleranciju za pesme nastale u tom duhu, koliko god dobre produkcijski bile. ovo je drugi put da senidah na sličan način resetuje domaću scenu i naklon do poda za gospođu zbog toga. na sličan način je i sa prvim albumom napravila duboki rez kom su svi morali da se prilagode, nadam se da će i sada shvatiti da moraju. izdvojio bih pesmu “femme fatale” kao favorit sa ovog projekta.

 

u 2022. godini su se pogledale i neke sjajne predstave, ali nijedna nije nadmašila “tiho teče misisipi” vladimira tabaševića. kada je o filmovima reč, favorit decembra je ujedno favorit i za celu godinu - “trougao tuge” (“triangle of sadness”) švedskog režisera rubena estlunda. ovaj film je zasad favorit iz ovogodišnje selekcije zlatnih globusa (premda sam mislio da ništa neće nadmašiti “duhove inišerina” (“the banshees of inisherin”) irskog režisera martina mekdonaha (martin mcdonagh)). iako bih preporučio oba filma za gledanje, ovde ću se posvetiti samo izdvojenom “trouglu tuge”.

to je jedan od onih filmova koji vas “kupe” posle dva minuta gledanja i potpuno usisaju u sebe. za ekran me je zakovalo genijalno razmatranje na temu zbog čega se manekeni širom osmehuju na kampanjama pristupačnijih brendova, dok imaju bezizražajne, hladne i osione izraze lica u reklamama prestižnih brendova. kako je radnja odmicala, mozak mi je ostajao sve više (na najbolji mogući način) rasut zbog mnoštva podjednako dubokih razmatranja o parcijalnom feminizmu, odnosu među polovima, razlikama između socijalizma i kapitalizma (u teoriji i u praksi), poremećnom sistemu vrednosti i tako dalje, i tako dalje. gospodin ruben bi trebalo da bude uzor svim budućim režiserima da ako nemaju zaista nov komentar o aktuelnim temama da onda ne bi trebalo njima ni da se bave jer zaista, meni barem, nema ništa manje zanimljivo od prežvakavanja jednih te istih tema na isti način, bez novog ugla gledanja, bez novih zaključaka, bez zagledanosti u suštinu problema. gospodin estlund ne samo da ima sve pobrojano nego mu polazi za rukom i da sve to upakuje u jednu jedinstvenu priču, a da ništa od toga ne deluje nakalemljeno i prenatrpano. na sve to, film je zabavan do granica apsurda i nema sumnje da ćete se naglas smejati dok ga budete gledali, a kada stomak prestane da vas boli od smeha možda vam se, ako uđete u dublju analizu, stomak i zgrči od značenja svih metafora i alegorija koje sa sobom nosi.

ovaj decembar, a i celu 2022. godinu, napuštam u jednom prilično sabranom raspoloženju (što je često nepoznanica nekome poput mene čiji su um i biće na jednom stalnom rolerkosteru). taj osećaj je vrlo verovatno produkt mog omiljenog otkrića tekuće godine, a to su liste. počeo sam da ih pravim od prvih dana 2022. godine i striktno sam ih se pridržavao svih 12 meseci. isuviše dugo me je držalo neko (rekao bih) pogrešno shvatanje samoga sebe kao slobodnog duha kom odgovara da ide kroz život od slučaja do slučaja, kao loptica u fliperu. istina je da moj duh jeste slobodan, ali da najbolje funkcioniše ukoliko je ukroćen u dobro omeđena pravila. rasuta pažnja i zainteresovanost za 10 različitih stvari su me ranije u životu odvodile u 10 različitih smerova i nikad ništa nisam uspevao da postignem i završim, a stvari bi mi se obično zgadile jer sam sve svoje snage crpeo na jedno te isto u dužem vremenskom periodu. u 2022. godini sam, takođe, bio posvećen milijardu različitih stvari, ali je tačno određena količina posvećenog vremena jednoj stvari na dnevnom ili nedeljnom nivou dovela do toga da završim sve započeto i isplanirano. ne bih ulazio u detalje šest listi koje postoje u beleškama na mom telefonu, ali njih ću svakako poneti sa sobom u 2023. godinu i nastaviti da ih dopunjavam, prepravljam i brišem odrađene stavke sa njih. nisam sklon savetovanju jer su moje odluke i stavovi uređeni u skladu sa mojim bićem, te znam da bi nešto što je za mene raj drugoj osobi bio pakao, ali dajte šansu pravljenju listi “obaveza” i možda bude delotvorno i u vašem slučaju. tog sam stava da se ljudi osećaju ponekad promašeno i beskorisno jer nemaju širu sliku u glavi, a liste su upravo zbog toga genijalne jer je moguće imati uvid u postignuća na dnevnom, nedeljnom, mesečnom ili godišnjem nivou. jako je bitno samo sortirati stavke po principu bitnosti i, uslovno rečeno, roka u kom bi trebalo da budu završene. 

na mojoj listi za pisanje ovog posta je ostalo još samo da vam se zahvalim za prosečna 92 čitaoca po objavi u proteklih godinu dana, da ne zaboravim da vam poželim sretne praznike, da vam poželim da i ove godine imate planove, a ne želje, kao i da post završim nečim smešnim jer bi valjalo da nasmejani uđemo u 2023. godinu.

neka to onda bude govor marije kulić pred obeležavanje krsne slave koji glasi: “ukoliko ovde ima aferki ili sponzoruša, molim da današnji dan, krsnu slavu, ispoštuju, prikladno odevedene, bez golih grudi i prekratkih suknjica i haljinica, može sutra na žurki ili na nekoj drugoj prilici, danas ne. muškarce bih zamolila da ne dolaze u vešu, šortsevima, papučama, takođe nisu dozvoljeni bade-mantili i pidžame.”

ostajte mi ugrejani i ušuškani, a onda se, nadam se, čitamo za mesec dana sa januarskim utiscima, 

naopaki.

novembre + 2022 + zašto je na siciliji nemoguće popiti kafu na miru i naći italiju kakvu si očekivao da ćeš pronaći?

poslednjeg dana na siciliji odlučio sam da popijem prvu jutarnju kafu baš onako kako najviše volim da je pijem. polako, gutljaj po gutljaj, sam, u tišini, bez razgovora, bez žurbe, bez ikakve veće interakcije sa bilo kim ili bilo čim oko sebe. nazovimo to potrebom, ritualom ili kako god, ali to je moj način da se počne idealan dan. popustim oko toga na putovanjima jer nisam baš toliko razmažen i ne mogu u svim uslovima i prilikama očekivati da ću imati baš jednu takvu kafu (primera radi, u barselonu se ovog leta išlo sa još šestoro ljudi i odmah sam znao da je to nemoguća misija). ipak, tog poslednjeg dana na siciliji, u gradu katanija, otvorio sam oči i pomislio da želim “onu moju” jutarnju kafu. sve prethodne su bile obojene ne tako lepim ukusom jedine kafe koju sam uspevao da nađem u hostelu. “nedovoljno jako” i “razblaženo” nisu baš moji parametri za kafu u bilo koje doba dana, a kamoli za jutarnju, ali spisak pravila za taj moj mali ritual je i već ionako predug da ćemo ga zaključiti samo time da sam se u tišini obukao i ćutke izašao iz hostela u potrazi za kafeterijom koja radi u cik zore. hteo sam dobru, jaku kafu, baš onakvu po kakvima su italijani i poznati.

 

ipak, sicilija, iz dosadašnjeg iskustva, nije imala mnogo sličnosti sa “klasičnom” italijom, odnosno načinom na koji je ova zemlja predstavljena u knjigama, filmovima i medijima uopšte. katanija, isto tako, nije mogla biti različitija od utiska koji sam sam stekao o italiji na osnovu posete milanu pre par godina. 

krenimo od sličnosti jer ih je manje. sicilijanci su, poput milanesa, stravično bučni i potrebno je da prođe nekoliko dana da prihvatiš da ljudi koji ti se obraćaju nisu ljuti ili iznervirani nego da je to jednostavno njihov način komunikacije. na putu do kafeterije tog jutra mi je na pamet palo da nije ni čudo što je baš za ovo parče zemlje vezan mit o polifemu, jednookom divu kog oslepljuje odisej na svom putešestviju, ne zbog samog mita nego zbog imena polifem, što bi se slobodno prevelo kao “osoba koja je slavna”, dok u doslovnom prevodu označava “mnogo glasova”. u uličici kroz koju sam prolazio nije bilo nikog do dve žene koje su razmenjivale svoje prve jutarnje misli toliko glasno da je cela ulica odjekivala. “ne svađaju se, samo nonšalantno pričaju”, prostruji mi kroz glavu, a zatim nastavih da popunjavam svoj nevidljivi spisak u glavi vezan za sličnosti između katanije i milana.

osim kafe i buke, jedino na pamet mi još pada hrana. i sicilijanci podjednako vole paste i pice, a na ovom putovanju sam probao neke meni dosad nepoznate vrste. pica sicilijana (pizza siciliana) iliti sfincione je, primera radi, najlepša pica koju sam probao u životu. prepoznatljiva je po posebnom načinu na koji se sastojci koji bi inače trebalo da stoje na površini testa zapravo uvijaju u samo testo, uz dodatak jaja. prema tradicionalnom receptu u testo se uvijaju sardine, razne vrste sira i paradajz. na fotografiji koja prati ovaj deo teksta, pored pice sicilijane na mom tanjiru se nalazi i arancino, odnosno male pečene kuglice načinjene od mešavine pirinča i prezli sa raznim povrćnim ili mesnim dodacima po izboru.

od drugih sicilijanskih specijaliteta izdvojio bih još čuvenu pasta alla normu (makarone sa patlidžanom, sosom od paradajza, rikota sirom i bosiljkom), ali i tradicionalnu insalata sicilianu (salatu sa narandžama, lukom, maslinama, komoračom i kaparom).

 

ovde vas zasipam nepotrebnim detaljima u želji da za samoga sebe sačuvam recepte za pravljenje ovih specijaliteta, iako se zapravo držim toga da treba većinski spremati hranu na osnovu svežih sezonskih namirnica koje je moguće kupiti na pijaci jer je to mnogo logičnije i zdravije nego se baviti namirnicama pristiglim ko zna odakle i ko zna kada. ima tu malo i moje beskrajne ljubavi prema odlascima na pijacu, a katanija je bila idealna prilika da se poseti jedan od najvećih ribljih marketa u ovom delu evrope, sa sve glavama sabljarki na tezgama što je celom ovom prizoru davalo jednu dodatno uvrnutu, pomalo nadrealističku draž.

 

gastronomski deo ovih novembarskih utisaka zaključio bih dezertima, a sicilijanci su poznati po izuzetno slatkim poslasticama i kolačima od marcipana koje su im u amanet ostavili arapi. bilo šta toliko slatko nikada nije moj izbor (poput torta kasate ili fruta martorane), ali su zato kanoli (cannoli) izvukli stvar.

toliko o sličnostima između klasične italije i sicilije, a sada da pređemo na (meni mnogo zanimljiviji) deo, odnosno na razlike između severa i juga italije.

 

dok je milano sav “na note”, čist, uređen, prepun impozantnih građevina i statua, katanija više odaje utisak istoka, pa sam najveći deo vremena imao utisak da sam ponovo u tel avivu ili jerusalimu. prvi utisak o ovom gradu mi je bilo smeće. ja nisam cepidlaka i to mi ne bi zapalo za oko da je reč o standardnom haosu koji na dnevnom nivou napravi mnoštvo ljudi u velikim gradovima. ipak, kada na svakom ćošku naletite na kontejnere prenakrcane smećem u jezivim količinama i, što je još čudnije, kesama sa đubretom zavezanim ispred bezmalo svake kuće ili zgrade, zapitate se kako tu ne zavlada neka sveopšta epidemija. na svakoj slobodnoj površini se nalaze prazne flaše i ostaci hrane ili slatkiša što kataniji daje pomalo izgled deponije. na putu da pronađem svoju jutarnju kafu sreo sam komunalce koji kupe jednu po jednu kesu sa smećem ispred kuća i zgrada i ostao sam bez ikakvog logičnog odgovora na pitanje kako se kod baš svih ljudi ustalila ta nesvakidašnja navika.

 

ipak, odgovor na pitanje zbog čega pola grada izgleda kao (meni tako omiljen) geto, sa grafitima išaranim zgradama, zapuštenim katedralama i nerestauriranim spomenicima, dobio sam u vidu podsećanja na prvu asocijaciju vezanu za siciliju - a to je, svakako, mafija. američki režiser ford kopola  bavio se tom temom u svojoj čuvenoj trilogiji “kum” (“godfather”), a protagonista don vito korleone potiče baš iz ovih krajeva. sicilija je nadaleko ozloglašena zbog kriminala, a upravo kojekakvi donovi zabranjuju razvoj gradova kako bi odbili turiste (poput mene) da dolaze u posetu. mimo glavne ulice koja je donekle sređena, ostatak katanije je geto u pravom smislu te reči. ipak, čak ni u toj glavnoj ulici nećete pronaći radnje čuvenih modnih brendova od kojih, sa druge strane, milano, kao prestonica mode, sasvim očekivano vrvi. u sećanju mi je ostalo da je u milanu, mimo glavne ulice u kojoj se nalaze bezmalo isključivo samo radnje od šanela, preko prade, pa sve do luj vitona, moguće pronaći i cele kvartove posvećene isključivo jednom brendu (na primer, dioru), pa su jedna do druge poređane radnje: jedna za cipele, druga za torbe, treća za odeću i tako dalje. u kataniji je, zajedno sa tišinom, higijenom i policijom, i visoka moda spakovala kofere i emigrirala. otuda i prosečan stanovnik katanije, iako je italijan, izgleda, kako bi vendi slikovito opisala, kao “komunistički isprdak sa mokasinama iz doba jure”.

 

i drugi produkti tog sveopšteg bezvlašća su uočljivi na sve strane. skupih automobila praktično nema, a svako treće vozilo ima razlupane farove, haube ili retrovizore. deca pre nego što nauče da voze bicikl dobiju vespe, pa ćete se, ako odlučite da odete na siciliju, sve vreme sklanjati od 10-godišnjaka koji jure na ovim dvotočkašima. i urlaju, naravno. po gradu ćete pronaći i automate na kojima je moguće, pored pića i kafe, za koji evro pazariti i kanabis ili druge lakše droge. nije vam potrebna čak ni lična karta. raj za iste one 10-godišnjake na vespama.

 

jedini besprekorno uređeni delovi katanije su parkovi koji svi do jednog izgledaju kao botaničke bašte. tu treba dodati i impozantne molitvenike koje poseduje svaka peta kuća ili zgrada, a povremeno će vas iznenaditi i tavanica nečijeg stana koja je oslikana kao sikstinska kapela. “ko zna koga su ljudi koji stanuju tu isterali iz ove tekovine nekog prethodnog veka”, pomislio sam gledajući jedan takav prizor.

sicilija je, po svemu sudeći, rekla “ne” zapadu i sveopštoj težnji da se ide u korak sa 2022. godinom. “ovi ljudi se sigurno ne bave ovom novonastalom preosetljivošću, nasilnim inkluzijama, pronaunsiejšnima i kojekakvim bejtinzima”, našalio sam se u jednom momentu. prosto ne mogu da zamislim da se neka sicilijanska pevačica poput američke hejli vilijams (hayley williams), frontmenke (ili frontvumenke?) sastava “paramore” izvinjava što je u pesmi iz 2010. godine drugu ženu okarakterisala kao niskomoralnu uz isticanje da je “jednom kur… uvek kur…”. zabavlja me pomisao kakvo će saopštenje za javnost, kad sve te novotarije puste korena i kod nas, morati da piše seka aleksić zbog pesme u kojoj čeka da muž odvede ženu kući da bi se nakon pola sata vratio njoj koja ga sama i pijana čeka za kafanskim stolom.

kapiram ja težnju da se iz decenije u deceniju poboljšavamo i proširujemo svest, ali osećam stravičan otpor prema tom fašističkom pristupu u procesu civilizovanja. iz godine u godinu se donosi novi sistem normi koje treba poštovati i stavova koje treba zauzimati, a ukoliko se oglušiš o njih na čelo ti se utiskuje “kensel”-žig. stvari se menjaju preko noći, pa tako, primera radi, dugogodišnji borci za prava LGBTq+ zajednice odjednom dobijaju etiketu “kvirbejtinga” (korišćenja ove zajednice u promotivne svrhe). nedavno sam naleteo na članak u kom se madona (madonna) optužuje za kvirbejting i pomislio sam u sebi: “e, nesrećni autoru ovog članka, da nije bilo te madone da 80-ih i 90-ih godina prošlog veka, kako kažeš, ‘kvirbejtinguje’, ti danas ne bi smeo da se potpišeš ispod ovog članka i da ponosno ističeš da si gej nego bi još koju deceniju ćutao o tome”. 

 

naravno da u svemu tome ima i stvari i stavova sa kojima se slažem, ali nikada neću moći da se složim sa tim kolektivnim nametanjem određenog mišljenja ili stava. cela ta gungula na temu “kako da ne uvredim nekoga?” dovodi do besmislenih situacija u kojima tejlor svift (taylor swift), na primer, iz spota (za pesmu “anti-hero”, koja je, inače, novembarski muzički utisak, kao i ceo album “midnights”) u kom se na kritički način osvrće na ljude koji su joj se podsmevali zbog navodno prekomerene težine, mora iz tog istog spota da izbaci kadar u kom joj se na vagi umesto broja kilograma ispisuju reči “predebela”. sasvim mi je jasno da ljudi imaju skučene mentalne sposobnosti, ali mi je nejasno da se treba popustiti pred njihovom ograničenošću i svoditi umetnost na ono što jedan takav um može da percipira i razume. zato jedno veliko bravo za režisera kventina tarantina (quentin tarantino) koji je, prilikom davanja poslednjeg intervjua, odbio da odgovori na kritike onih kojima smeta što se u njegovim filmovima pojavljuju akteri koji izgovaraju rasizme. “gledajte onda neke druge filmove ako ne razumete ove koje ja stvaram. ukoliko vam je nejasno zašto je određeni lik rasista i kako je okarakterisan u filmu, onda ja zaista ne snimam filmove za vas i to je to”.

sreća u svemu ovome je to što nove generacije ne čitaju mnogo inače bi, po istom principu, stavili na tu svoju “kensel”-lomaču tolstoja jer je ženu predstavio kao nemoralnu jer vara muža, a iz novog izdanja bi istrgli tri-četiri stranice na kojima se baca pod voz jer je to “promocija” samoubistva. nabokovljeva “lolita” bi isto tako bila shvaćena kao “glorifikacija” pedofilije i tako dalje, i tako dalje.

cela ova situacija me podseća na platna pita mondrijana (piet mondrian) koji je iz slike u sliku svet predstavljao sve pojednostavljenijim i svedenijim dok nije došao samo do primarnih boja i geometrijskih oblika. pit je došao do te granice da je jedna njegova slika u muzeju decenijama stajala okačena naopako dok neko nije shvatio da bi trebalo da je okrenu na drugu stranu. oduvek sam voleo te njegove radove jer sam ih doživljavao kao prikaz novog sveta koji sve vidi jednodimenzionalno (o čemu sam, je li, nadugo i naširoko pisao iznad).

ipak, pošto sam se ovog novembra malo dublje bavio mondrijanovom umetnošću, shvatio sam da sam je doživeo sasvim pogrešno (ako postoji pogrešno u tumačenju umetnosti), ali to je negde i draž umetničkog dela jer je ono uvek naše ogledalo. ono smo što vidimo u slici i kada je analiziramo ona zapravo analizira nas, naše težnje, porive i razmišljanja.

“umetnost je uzvišenija od stvarnosti i ne postoji direktna veza između njih. ukoliko umetnik želi da dostigne spiritualnost u delu, trebalo bi da iskoristi što je moguće manje stvarnosti jer je ona u potpunoj suprotnosti sa spiritualnošću”, rekao je jednom prilikom ovaj holandski umetnik.

podrobnijim bavljenjem pitovim životom, saznao sam da ta njegova svedenost na osnovne boje i geometrijske oblike zapravo ime veze sa teozofijom, veoma popularnom sektom koja je delovala u njegovo doba (početkom 20. veka), odnosno težnjom da se stvari svedu na svoje osnove kako bi se proniklo u njihovu suštinu. na kraju sam se, zbog svoje pasioniranosti sektama i kultovima, više bavio helenom blavatskom, koja je osnovala teozofiju, i ukapirao da njeno učenje i nije baš toliko zamrlo koliko članci na internetu tvrde. ne bih sad tu dalje širio priču, ali delove njenog učenja sam pronašao u seriji “dosije iks” i u shvatanju nastanka sveta kojim se lejdi gaga bavi na albumu “chromatica”, pa koga zanima dalje nek gugla.

 

ovu dugu digresiju o umetnosti zaključimo stihom “sve reči kraj su pitanja” maestralne senide i njene pesme “dva prsta” (još jedan novembarski utisak), a onda se nakratko vratimo na siciliju pre kraja ovog predugog posta.

poslednji veliki utisak iz katanije je svakako poseta cirkusu, o čemu maštam već neko vreme. imao sam tu sreću da naletim na cirkus koji je na tako visokom nivou da sam dva sata kasnije napustio cirkusku šatru sa istim sjajem u očima sa kojim sam izašao iz hale u kojoj se desio lejdi gagin koncert. prezabavni klovnovi, neverovatne vratolomije na trapezu, žongliranje koje prkosi gravitaciji i ples u staklenoj kugli koji oduzima dah samo su neke od stvari zbog kojih sam se osećao kao da imam 5 godina. jedina stvar koja mi je kvarila utisak su bile životinje koje su izvodile neverovatne akrobacije jer mi zdrav razum govori da je neko morao više godina da ih krvnički bije ne bi li im sve to utuvio u glavu. tada mi je postalo jasno zašto se cirkusi sve više i više zabranjuju širom sveta, ali mi je, kada se sve sabere i oduzme, bilo drago što sam posetio jedan od njih pre nego što postanu deo istorije.

sa mišlju o lavovima koji preskaču kroz obruče i nilskim konjima koji ne rade apsolutno ništa na sceni cirkusa “orfej”, stigoh konačno do kafeterije koja na kataniji radi u cik zore. konačno je red za moju pravu italijansku kafu popijenu u miru i tišini.

“good morning. do you have double espresso?”, upitah na kromanjonskom engleskom crnokosu italijanku, na šta me ona prostreli prodornim pogledom sa ivice svog tradicionalnog orlovskog, “sicilijanskog” nosa.

“buongiorno, signore”, odgovori mi sa jakim akcentom i očima mi dade znak da ponovim za njom.

“buongiorno, signora”, ponovih nespretno i tako počesmo igru ponavljanja na koju sam već navikao na siciliji, a koja se sastoji u tome da celu porudžbinu moram da ponovim za prodavcem na italijanskom, što izaziva sveopšti smeh u prodavnici, a i meni samom.

“thank you, goodbye”, rekoh na izlazu iz radnje dok sam konačno držao kafu u rukama spreman da se konačno posvetim svom dugo željenom napitku i, nadam se, tišini.

“signore…”, prostreli me pogledom vatrena italijanka i zakova me njime za pod kafeterije.

“grazie. arrivederci”, odgovorih sa osmehom na licu i zaključih da je na siciliji nemoguće popiti kafu u tišini, ali da mi to uopšte ne smeta.

čitamo se za mesec dana sa decembarskim utiscima (i verovatno sumiranjem cele godine), a vi dotad uživajte u svojoj kafi ili mom omiljenom soku od sveže ceđenog nara,

naopaki.