fevrier + 2022 + i tek tako.

"ekspolozije na TV-u na jednom kanalu, dok se na drugom prikazuju prelepe devojke koje žive svoje snove, a mi za to vreme sedimo pored bazena gde je sve kako treba da bude i živimo u nekom našem hologramu", napisala je pre par godina 15-godišnja lorde i ja danas ne mogu da smislim bolji opis februara 2022. godine. nešto tu zlokobno podseća na početne mesece 2020. godine kada su se, kao u nekom paralelnom univerzumu, smenjivali storiji nasmejanih ljudi koji uživaju u piću, hrani i suncu, i onih koji ih prozivaju što to rade "dok se ceo svet raspada". kako zaboraviti i sve one prognoze "koliko će sve ovo da traje", "kakve će posledice da ima", "odakle je sve to došlo", "koje sve to napravio i unapred smislio", "koliko ljudi je umrlo", "da li nas ubijaju veštački napravljenim virusom ili vakcinom, ili i jednim i drugim" i tako dalje, i tako dalje, unedogled.

sećam se da sam dva cela dana "gutao" sve što mi je servirano pokušavajući da shvatim šta se zapravo dešava. trećeg dana sam shvatio da niko nema predstavu o bilo čemu i da će mi mozak eksplodirati od cele te gungule koja ne vodi ničemu. od tog dana nisam pročitao nijednu vest, tvit ili status o pandemiji. nijedan. ljudima oko sebe sam izričito zabranio da pričaju o tome. jednu osobu sam zadužio da me obaveštava o propisanim merama jer nisam hteo da ih čitam. i - puf! - pandemija je prestala da bude moja realnost. da li je ovaj pristup stvarnosti pametan? verovatno nije, ali je baš onakav kakav mom senzibilitetu odgovara. ne preporučujem ga nikome jer kuda bi ovaj svet stigao kada bismo svi tako lutali po njemu? nigde. uostalom, malo ljudi koje poznajem poseduje tu apsolutnu mogućnost isključivanja iz stvarnosti, a pretvaranje da smo isključeni je bez ikakvog efekta. bilo kako bilo, stigosmo do kraja februara 2022. godine, i ja i oni koji su sve čitali i vodili svakojake rasprave bez konca i kraja. ja sam za to vreme čitao knjige napisane u prošlom veku, gledao filmove i serije snimljene pre pandemije, putovao tamo gde je to bilo moguće.

bombe kojima je rusija zasula ukrajinu naterale su me da se ponovo sudarim sa realnim svetom. ovoga puta još kraće. jedan dan. odvojio sam taj jedan dan da iščitam i poslušam sve što mi je palo pod ruku, a vezano je za uzroke svega ovoga i moguće posledice. nisam mogao duže od jednog dana da gledam zgrade kako nestaju u dimu, ljude koji se grle na rastanku, decu koja plaču. još kraće sam mogao da izložim sebe teorijama vezanim za ko, gde, kako, kada i zašto. istorija me je toliko naučila da će se ljudi igrati rata do onog momenta kada ne ostanu dva čoveka na zemlji. jedan će verovatno ubiti drugog i pojesti ga kad ne bude imao ništa drugo da jede ili čisto da pokaže da može, da je jači. svet neće promeniti fejsbuk status, tvit ili insta-stori, ali nek ljudi pokušavaju. u neku ruku sam im i zahvalan na tome, ali ja ne mogu da budem deo te šarade. neko će reći da su političarima i moćnicima baš i potrebni ovakvi kao što sam ja, oni koji ćute i ne rade ništa, ali, isto tako se može reći da su im potrebni i isfrustrirani ljudi, isprepadani od celog sveta, oni koji ne veruju nikome i koji žive svoje male živote posvećene rešavanju svih problema velikog sveta. svako odabre svoje, a ja ću uvek birati da budem ja u svom malom hologramu, jer padale su bombe i pre ovog februara, i par dana pre, i par meseci pre, i par godina pre, samo što nas to tada licemerno nije zanimalo. 

no, da pređemo na vedrije teme, a to je šta je ovog februara činilo moj mali hologram. ako treba da ga opišem nekim zvukom, neka to bude pesma "saoko", za koju je spot, da ironija bude veća, snimljen u kijevu. izmešala se u ovoj pesmi tako i ukrajina, i španija, iz koje je rosalia poreklom, i portoriko, iz čijeg slenga je uzeta reč koja stoji u naslovu. sve u svemu, rosalia baš zvuči onako kako 2022. godina treba da zvuči, a to je korak ispred 2021. godine. i domaća pesma koju bih izdvojio isto tako dosta duguje upravo rosaliji jer su prepoznatljivi elementi njenog zvuka utkani u novi senidin singl "behute". kako se i sara jo nedavno poigravala sa tim elementima, da se zaključiti da će taj talas da preplavi našu scenu, sa čim se u potpunosti slažem jer je ovaj standardni trep iscrpeo sve svoje mogućnosti. 

najinspirativniji film koji sam pogledao u prethodnom periodu je "heroj" ("a hero") iranskog režisera asgara farhadija, koji postavlja sjajno pitanje o tome da li je heroj zaista heroj, zbog čega je to što jeste i koje su granice u koje se uklapa heroizam. priča prati zatvorenika koji boravi iza rešetaka zbog dugova koje nije u stanju da vrati, a na životnu prekretnicu dolazi pronalaskom torbe prepune dukata, čija vrednost, iako je velika, nije dovoljna da vrati dugove. on odlučuje da pronađeni novac vrati osobi koja ga je izgubila, a kada ceo slučaj dospe do medija njegove muke tek počinju. vanserijski dobar film. sve preporuke. 

u prethodnih par nedelja moju pažnju su odvukle i dve serije, potupuno drugačije jedna od druge. prva je "i tek tako..." ("and just like that..."), dugo očekivani nastavak "seks i grada" ("sex and the city"). odmah sam znao da, šta god da snime, neće učiniti bilo koga zadovoljnim. pojava društvenih mreža je, između ostalog, dovela do toga da svi postanu kritičari svega i svačega, te da se dobrima smatraju samo one stvari čija je vrednost utvrđena pre pojave istih. da se sada premijerno emituje prva sezona "seks i grada" verovatno bi je razapeli zbog ovoga ili onoga, te bi joj nalazili zamerke čak i oni kojima se u suštini dopada. obratite nekada pažnju kako ljudi oko vas govore o stvarima, obično to "dopada mi se" sledi nakon uvoda u kom se pravi osvrt na zamerke koje su ranije pročitane na internetu. ljudi uglavnom pristupaju stvarima sa predznanjem o reakcijama drugih i na osnovu toga formiraju svoj, ovakav ili onakav utisak, što negativniji to "klikabilnije". iako sam se beskrajno trudio da ne pročitam bilo šta o seriji pre nego što sam je pogledao, tu i tamo mi je "zaparao" uši poneki komentar vezan za godine glavnih glumica, pri čemu su se spominjale "babe" i "gerijatrija". što je još tužnije, to čak nisu pričali tinejdžeri, koje bih razumeo, nego ljudi koji su u 30-im ili stariji. često me rastuži moja generacija jer uvek, valjda zbog tog svog holograma, budem u iluziji da ejdžizam i neke neosnovne stvari tog tipa ne postoje, a onda me ljudi resetuju. no, da se vratim na samu seriju. može joj se, ruku na srce, zameriti sve i svašta. neke teme su obrađene traljavo, neke površno, neke mučno loše. i one su dale svoj danak sumanutom trendu po kom se u svako društvo mora nakalemiti po jedan pripadnik druge rase, veroispovesti, rodnog ili seksualnog identiteta. postoje serije, poput poslednje sezone "dekstera", u kojima je to maestralno izvedeno, tako da ne bode oči, i da se pritom pronikne duboko u te razlike, i postoji "and just like that" gde se stvara neki nakaradni hibrid svega i svačega. ipak, serija je ostala vrhunska u onome u čemu je i "sex and the city" bio vanserijski, a to je odnos prema ženama i njihovim godinama. kao što su, pre par decenija, maestralno prikazali žene koje u ranim 30-im odbijaju da se uklope u standarde vezane za porodicu i decu koje im društvo nameće, tako i sada, 20 godina kasnije, prikazuju žene na izmaku 50-ih sa svim onim temama o kojima se ćuti ili se ne govori dovoljno i treba im aplaudirati zbog toga. samantino odsustvo ne bode toliko oči koliko mirandin lik koji kao da nema nikakve dodirne tačke sa mirandom koje se sećamo. sve u svemu, uz sve zamerke koje im se mogu uputiti, beskrajno sam uživao u ovoj seriji, da nisam verovatno bih odustao posle prve epizode, i unapred se radujem nastavku.

druga serija koju bih izdvojio je deseta sezona "američke horor priče" ("american horror story"), koliko god to sumanuto zvučalo. od te serije je dosad odustao i lud i pametan, ali ima nešto u meni što me tera da stvari privodim kraju, te tako i svake godine pogledam novu sezonu ove serije, iako se ništa dobro nije desilo još od "kulta". deseta sezona konačno donosi osveženje nakon mora promašaja. prvi deo sezone bavi se drogom koja iz talentovanih ljudi izvlači vrhunac njihovih kreativnih moći, dok nedovoljno talentovane suočava sa stvarnim opsegom dara koji (ne) poseduju, pri čemu je rečeno dosta interesantnih stvari o ceni uspeha. drugi deo sezone bavi se vanzemaljcima, i, koliko god to bila hiljadu puta ispričana priča, posebno meni koji godinama unazad gledam "dosije iks" ("x files"), i tu su pronašli način da daju nešto novo i povuku neke jako interesantne paralele o američkoj istoriji u proteklih nekoliko decenija, počevši od merilin monro, preko sletanja na mesec, pa sve do vrtoglavog uspona tehnologije.

ovaj, ionako predug, post završio bih inspiracijom meseca, a to je rihanna zbog svog genijalnog pristupa trudničkom stilu. celog života se nerviram što trudnice kriju stomake, osim ukoliko se ne fotkaju obnažene, i trude se nekako da zakamufliraju činjenicu da su trudne, tako da jedno veeeliko bravo za gospođu koja je otišla u drugu krajnost. 

to je to, toliko od mene za ovaj mesec. čitamo se sa martovskim utiscima za mesec dana.

naopaki.