“od nas se ne traži ništa više od toga nego da ne izneveravamo sebe. svaki udar koji dobijemo spolja samo je neka vrsta refleksije udara koji smo uradili sebi, samo što se iskaže kroz nekog drugog. onda kada povredimo sebe zapravo to dobijemo kroz drugog i mislimo da nas je on povredio, a u stvari smo samo izneverili sebe”, rekla je u jednom od svojih magičnih intervjua isidora bjelica, čije video klipove jako dugo nisam mogao da gledam posle njene smrti, valjda iz istog razloga iz kog nikad nisam završio biografiju dejvida bouvija budući da je umro dok sam bio usred čitanja iste. no, da se vratim na sam citat. čuh ga pre nekoliko nedelja i prekucah ga, kako ga ne bih zaboravio. dorica je tako lepo popunila praznine u onom mom stavu da smo mi sami odgovorni za to kako nas tretiraju drugi. jako dugo sam se u životu mučio sa tim da oprostim ljudima zbog postupaka koji su išli na moju štetu, a onda se desio taj obrt u kom sam shvatio da nemam šta da opraštam njima nego samome sebi što sam im dopustio da me povrede. iako na prvu loptu zvuči isuviše grubo svaliti svu krivicu na sebe, zapravo je oslobađajuće jer na druge ne možemo da utičemo, a na sebe možemo. verovati određenoj vrsti ljudi je isto što i pružiti ruku u čeljust razjarenog psa. i ko je tu na kraju kriv ako smo ujedeni - pas ili mi? pre nekoliko godina, kada sam došao do tog zaključka, rešio sam se tereta koji sam vukao sa sobom, kao i neke bespotrebne ozlojeđenosti prema ljudima. nekad mi se čak, posle toga, dešavalo da mi se neko od njih i izvini i moj odgovor je uvek bio isti: “nisam ja ta osoba kojoj treba da kažeš izvini niti ja imam šta tebi da opraštam. ti si se postavila prema meni onako kako sam ja postavio samog sebe. ti si se samo uklopila u prostor koji sam ti dao. ja sam vremenom naučio kakav prostor kome treba da dam i svaki sledeći put kad neko učini isto što i ti, to neće biti njegova ili njena greška, nego samo moja.” ipak, i pored toga nisam shvatao zašto mi se, mimo ljudskih odnosa, dešavaju određene stvari koje mi nisu po volji jer nisam taj stav produbio i proširio. umesto mene je to uradila dorica i pomogla mi da shvatim da i druge stvari koje nisu na svom mestu nisu, zapravo, produkt nesrećnog spleta okolnosti nego isključivo onih okolnosti koje sam napravio sam tako što sam izneverio sebe. neću dalje tupiti o ovome, ali pokušajte nekada da shvatite gde ste i kada izneverili sebe i postaće vam jasno u čemu je ključ vašeg nezadovoljstva ovim ili onim.
malo sam ove aprilske utiske počeo isuviše duboko, tako da ću sad malo da razblažim priču muzikom koja me je pratila u prethodnih pet nedelja. izašlo je jako puno dobrih albuma i pesama (premda su neki izašli pre, ali su tek sad došli na moju listu), od
the weeknd-a, preko
charli xcx i
years and years-a, pa sve do
rosalije i
camile cabello. ipak, nek moj ovomesečni izbor padne na banks i pesmu “
meteorite”. za ovu američku pevačicu ne zna mnogo ljudi, ali ona spada u red mojih omiljenih izvođača nekih 7-8 godina unazad, posebno jer sam je pronašao u tom periodu kada mi je dosadila sva muzika koju sam u to doba slušao i tražio sam neki novi zvuk, a ona je bila jedna od tih koja mi je otvorila vrata sveta minimalističke produkcije i svedene melodije. ovu pesmu sa njenog poslednjeg albuma sam izdvojio jer je u poslednje vreme lutala po nekom terenu koji mi nije bio impresivan kao njeni raniji radovi, a sa ovom numerom se, posle 30-ak sekundi, desila ona prelepa misao u glavi: “aaa, zbog ovoga sam zavoleo banks”.
izbor domaće pesme je mnogo lakši jer danima unazad vrtim novi album milice pavlović, a svi koji me znaju poznato im je koliko sam slab na nju. moj favorit sa albuma “posesivna” je, naravno, “
šećeru” jer se tako lepo uklopila u albinov prepoznatljiv zvuk. njega sam, sa druge strane, otkrio prošle godine kada sam se bavio novim izvođačima sa domaće scene i beskrajno zavoleo pesmu “
30. februar”. posebno srce za stih “gde su bile tvoje ruke nemam boju” jer dobija potpuno duboko značenje kada je poznato da je albino, je li, albino i da zbog nedostatka pigmenta zaista “nema boju”.
kada je reč o filmovima, kako je prošla sezona dodela nagrada a ja, kao i svake godine, pregledao sve što sam hteo, ostao sam bez inspiracije šta da gledam sledeće, pa sam se vratio nekim novijim klasicima i ponovo, posle 15-ak godina, pogledao “čokoladu” (“chocolat”) švedskog režisera lasea halstroma iz 2000. godine. velika je verovatnoća da ste svi gledali ovaj film, ali eto, ko nije, i ko je nostalgičan za filmovima iz tog perioda, može da baci oko i priseti se kako je to bilo kad su se režiseri iz tih godina trudili da ceo jedan svet, sa svim tipovima ličnosti, slože u jedan film. reč je o malom, učmalom mestu u kom se sve menja kada se u njega doseli gospođa koja otvara prodavnicu čokolade, što je u očima predstavnika vlasti i crkve veliki greh.
što se serija tiče, u aprilu je došlo do gledanja poslednjih sezona serija koje sam gledao ranije. prva od njih je “sluškinjina priča” (“handmaid’s tale”), za koju posle svake sezone konstatujem da je jedna od najvažnijih serija našeg doba. ukoliko neko nije gledao, radnja je smeštena u budućnost u kojoj se, nakon niza nuklearnih ratova, ljudi ponovo okreću religiji i to ekstremnije nego ikad, te svaki biblijski citat tumače doslovno, zbog čega se stvara prilično mučan svet, naročito za žene. serija je dosta mučna i potrebno je posebno raspoloženje za gledanje, ali eto, ko voli nešto mračnije ima ideju šta da gleda sledeće. sa druge strane, za one koji vole da napregnu sve moždane vijuge koje poseduju, tu je “babuška” (“russian doll”). prva sezona je nešto najmaestralnije ikad snimljeno jer prati ženu koja ima konstantan deža vi, što je dovodi u bezizlaznu situaciju po pitanju nastavljanja daljeg normalnog funkcionisanja u životu. kao neko ko je muku mučio sa tim godinama (ne u meri u kojoj se to dešava protagonistkinji ove serije, ali, takođe, dosta iscrpljujuće) bilo mi je jako teško da gledam sve to, ali zaista vredi. druga sezona je skrenula u dosta neočekivanom smeru i dobar deo epizoda sam imao osećaj kao da gledam potpuno drugu seriju, ali su se vremenom ukrcali na stari kolosek, pa je krajnji utisak dosta povoljan. daleko od prve sezone, ali sa isto tako važnim odgovorima zbog čega je važno pomiriti se sa prošlošću kako bi pronašli mir u sadašnjosti.
u aprilu sam se bavio heseom i pročitao “narcisa i zlatoustog”, koji nije ispunio moja očekivanja koja sam imao nakon knjiga kao što su “sidarta” ili “stepski vuk”. ipak, jako lepa priča o fratru jednog manastira i njegovom nekadašnjem učeniku koji je odustao od monaškog života i posvetio se svetovnom. lepa ideja o tome da se bog može pronaći i slaviti na potpuno različite načine, sve u zavisnosti od karaktera.
novo genijalno mesto koje sam otkrio u prethodnih 30 dana je botanička bašta koju sam nekako uvek zaobilazio misleći da nije impresivna, ne znam zašto, a onda sam se u potpunosti zaljubio u nju. nažalost, tokom moje prve posete nije radio japanski vrt, koji me je najviše interesovao, a kako je sada ponovo otvoren za posete uskoro planiram da ponovo plandujem tamo. ako ste u mogućnosti, obiđite u je obavezno jer zaista imaju fascinantnu kolekciju biljaka i drveća iz celog sveta.
za kraj sam ostavio citat koji mi je pričinio najviše smeha u aprilu zbog svog neočekivanog obrta na kraju. rekla ga je u jednom intervjuu jelena golubović (eto sad citiram nju, kao što sam u prošlomesečnim citirao vendi (zbog čega sam dobio najveći broj poruka hahasf).
“Moj posao je da dođe vozač po mene, našiminkaju me, dam intervju, odradim medijaciju, da oplemenim ljude tako što režiram predstave, slušam psihoanalizu i pomažem ljudima kroz psihoterapiju. Usred mojih rutina, juče se kuma osmelila da mi napiše da joj se napušim kurca”.
sad sam ponovo počeo naglas da se smejem dok sam kopirao citat. nadam se da se i vi smejete, ako ne zbog ovoga onda zbog nečeg drugog, ali se nadam da se mnogo smejete.
do sledećeg meseca,
naopaki.
