sedim na terasi, okružen biljkama koje su nekako izdržale poslednjih mesec dana sa mnom a da nisu kompletno uvele, i presabiram se koji su sve to utisci obeležili upravo taj vremenski period.
pored mene se nalaze dve nedovršene knjige (jer bezmalo uvek čitam dve knjige istovremeno) i sve ostavlja utisak nekog vremeplova koji se zaglavio u 70-im godinama prošlog veka, jednoj od mojih omiljenih era. tu je bouvijeva biografija kojoj sam se vratio posle nekoliko godina budući da sam prvi put odustao od nje jer je dejvid umro kad sam bio negde na pola čitanja i nisam u tom trenutku mogao da nastavim dalje, nekako mi čitanje više nije bilo isto. sad sam opet negde na polovini biografije i ponovo se smejem prevodiocu i njegovim fusnotama u stilu “soni bono, ružnija polovina dueta ‘soni i šer’ i prvi muž neuništive pevačice”. samo objektivnost me interesuje. neću puno sad tupiti o ovom štivu jer ga nisam završio, ali mi je posebno zanimljiv bio momenat u kom bouvi upoznaje endija vorhola i kaže mu da je veliki obožavalac njegovog rada, na šta mu endi odgovara da je veliki obožavalac njegovih žutih cipela. vorhol je verovatno jedan od mojih omiljenih umetnika ikada, a to nas dovodi do druge knjige koju čitam (takođe godinama, uz velike pauze) - “dnevnici endija vorhola”. osim glomaznosti ove knjige, čitanje dosta usporava i to što je reč upravo o dnevnicima, a ne sređenoj, smislenoj celini, pa je nezamislivo čitati ih satima bez prekida. i o tome ću više pisati kad ih završim, samo bih dodao da trenutno gledam i sjajnu dokumentarnu seriju istog naziva, ali dosta o nedovršenim stvarima. knjiga koju sam priveo kraju u maju je “polazak sa stanice atoča” bena lernera. ovaj roman mi je preporučila moja prijateljica ela i, za divno čudo, u moru njenih preporuka, kojima beskrajno verujem, našlo se nešto što je prevedeno na srpski. priča prati američkog studenta književnosti koji svojevrsnom obmanom dobija stipendiju jednog madridskog koledža ne bi li imao sredstva da u ovom gradu odradi doktorat, ali ubrzo svi shvataju da se ne zna da li je oskudnije njegovo poznavanje španskog jezika ili španske književnosti. odavno u romanu nisam sreo nekog toliko nepredvidljivog lika čiji me svaki sledeći potez iznenadi. prezabavno je bilo pratiti dogodovštine mladića koji sluša razgovore oko sebe i, razumevajući tek poneku reč, pokušava da prokljuvi o čemu ljudi oko njega zapravo pričaju. na sve to, moja prošlogodišnja poseta madridu je unela posebnu draž u čitanje jer sam prepoznavao ulice i parkove u kojima boravi.
filmove sam, sa druge strane, u proteklih 30-ak dana zapostavio i mislim da sam pogledao svega dva-tri, i to ona koja sam već ranije gledao. ako bi trebalo da preporučim barem jedan, neka to bude “erin brokovič” (2000) američkog režisera stivena soderberga, zasnovan na istinitoj priči, odnosno borbi priučene pravnice protiv multimilionskog konglomerata koji je nesavesnim poslovanjem ugrozio zdravlje stanovnika celog jednog naselja. sećam se da sam nekad pre desetak godina dugo zaobilazio taj film misleći da je u pitanju neka limunadica jer glavnu ulogu tumači džulija roberts (koja mi je u to doba bila poznata samo iz romantičnih komedija), a onda su mi se otvorila vrata brojnih sjajnih filmova u kojima ona glumi.
kada su serije u pitanju, tu dolazimo do verovatno sveukupno najjačeg utiska ovog meseca - “inventing anna”. još jedna priča zasnovana na istinitim događajima, koliko god sumanuto delovalo da se sve to zaista dogodilo. radi se o devojci koja daje sve od sebe da postane deo njujorške elite, predstavljajući se kao bogata nemačka naslednica, što koristi kao sredstvo da dobije pozamašne svote novca od brojnih investitora ne bi li otvorila umetnički fond pod svojim imenom. može se tu i tamo ponešto zameriti ovoj seriji, ali kada je reč o toliko neverovatno dobrim pričama zažmurim na sve. nakon pogledane poslednje epizode zainteresovao sam se za život protagonistkinje ane delvej i sa istom pažnjom sa kojom sam bukvalno progutao seriju sada čitam novinske članke o onome što joj se dešava trenutno. ukoliko neko nije gledao seriju ne bih pisao o tome kako mu ne bih pokvario gledanje, ali mislim da već sada imaju i više nego dovoljno materijala za drugu sezonu, ako ikad odluče da je snime.
u maju sam se konačno uklopio sa slobodnim danima i pozorišnom predstavom koja me je zainteresovala - “tiho teče misisipi” vladimira tabaševića. ime ovog mladog autora mi je poznato još od pre desetak godina kada sam u jednom časopisu pročitao nekoliko njegovih pesama, kada su mi se duboko u mozak urezali stihovi kao što su: “moj himen je odleteo kao kišobran. tata, opet ti nisu dozvolili krila. na muštiklu pušim sveću koju sam zapalila za tvoju poslednju smrt.” činjenica da je on napisao svoju prvu dramu, kao i da u njoj glume predivna branka katić i mladen sovilj, bila je dovoljna da se zainteresujem za ovo delo i nakon dva sata u pozorištu momenatalno sam konstatovao da idem ponovo da gledam prvo sledeće izvođenje. ako budete u prilici da gledate ovu predstavu, obavezno kupite kartu, nećete se pokajati. mislim da sam sa drugom sa kojim sam bio u pozorištu narednih pola sata pričao o svim sjajnim momentima u drami sa širokim osmehom na licu. pritom ne pamtim kad sam se poslednji put toliko ismejao. iako je drama sve vreme jako komična zapravo priča veoma ozbiljnu priču o tome kako je velika jugoslavija postala mala srbija, šta se promenilo, a šta je ostalo isto, gde se promenila forma, a gde je suština ostala ista.
u toj šetnji od pozorišta do kuće pričali smo i o evroviziji koju smo propustili većinski zbog predstave. iako nisam ni najmanje ljubitelj ovog festivala, uvek se makar malo uputim u ono što se dešava na sceni i poslušam poneku pesmu. i bez odslušane ukrajinske pesme sam, kao i većina, pretpostavljam, znao da će oni pobediti u znak podrške, što smatram beskrajno glupim i besmislenim. podrška je mogla da se pruži i na drugi način u vidu segmenata posvećenih upravo tome u tom četvorosatnom šouu koji gledaju milioni. politika je pobedila na muzičkom takmičenju koje se oštro protivi politici i diskvalifikuje pesme koje u sebi imaju bilo kakvu naznaku političkog. prezabavno. ipak, drago mi je bilo što sam stigao kući taman na vreme da pogledam konstraktin nastup i još jednom bio ponosan što našu zemlju predstavlja neko toliko dubok i genijalan kao što je ona, a ne još jedna zakasnela verzija bekstit bojsa ili bijonse. još sam bio ponosniji što su ljudi iz cele evrope u toj meri prepoznali sve ono što konstrakta jeste. i hvala joj još jednom na tome. dodao bih samo da mi je najveći utisak vezan za ovo takmičenje to što sam saznao da bosna ne može da učestvuje na istom ne zato što nema 20.000 evra za učešće nego zato što je dužna festivalu. dužna. evroviziji. bosna. mislim da me je malo šta zabavilo u maju kao to. ako se izuzme ono genijalno obaveštenje na menjačnici da neće biti usluženi ljudi koji pljuju i ližu prste.
drugi događaj koji sam nešto pomnije ispratio bila je met gala koja je obilovala brojnim genijalnim kreacijama. ipak, koliko god površan bio, najjači utisak mi je ostavila kim kardašijan u haljini merilin monro jer ja jako volim te epic momente. posebno me je zabavilo i to što je kim sve vreme bundom krila zadnjicu, što sam u prvi mah pomislio da radi u znak odavanja počasti merlinkinoj senzualnosti bez trunke vulgarnosti, ali sam na kraju saznao da joj je bilo zabranjeno da prekraja originalnu haljinu, a kako je njena prdara dva puta veća od merlinkine jednostavno nije mogla da je zakopča pozadi, pa je posegla za trikom sa bundom.
malo listam ovu moju listu pesama na dizeru i kapiram da nemam neki preupečatljivi majski utisak što se domaće muzike tiče, ali nek izdvojim onda prošlomesečni koji je pao u drugi plan zbog novog albuma milice pavlović, a to je spoj
edite aradinović i henija “magla”. srce za to dvoje talentovnih ljudi koji sami pišu ono što otpevaju. uvek imam jako puno poštovanja za to. što se stranih tiče, to je bez dvojbe album kamile kabeljo, a ako treba da vas nagovorim da ga poslušate nek počnete od magične pesme
“lola” o devojci koja je protraćila sav svoj potencijal za velike stvari zbog životnih okolnosti koje joj nisu išle naruku.
i ovoga puta ću se oprostiti od vas uz citat za koji se nadam da će vam nacrtati osmeh na licu, kao meni.
“eto frke, eto rata, i bez jasel arafata.” - vesna rivas
čitamo se za mesec dana za junskim utiscima,
