u pozadini svira “daydreaming”, bez premca najbolja pesma sa novog albuma harija stajlsa (uz prvi singl “as it was”, naravno), premda to “najbolja” i nije neki naročit kompliment budući da je hari izdao prilično razočaravajući album - “harry’s house”. nema to veze sa prevelikim očekivanjima koja sam imao od istog jer ja albume slušam dugo pre nego što donesem ikakav sud o njima, jednostavno je gospodin stajls odabrao da se vrati zvuku prvog albuma umesto da razvije onu genijalnost koju je zagrebao na drugom. sve u svemu, jako mrljavo, nemaštovito, bezlično, osim 3-4 pesme. spomenuta “daydreaming” je daleko superiornija od ostatka trećeg studijskog projekta omiljenog mi britanca, što sam shvatio već na prvo slušanje, kada sam jedva čekao da se završi album kako bih je pustio ponovo. skapirao sam da jako volim te primese bosa nove u muzici, kakve je, primera radi, imala i bili ajliš (“billie bossa nova”) ili madona (“to have and not to hold”).
kad smo već počeli sa muzikom u ovim junskim utiscima, nek domaći bude mladi muzičar emel sa svojom debitantskom pesmom “gdje je”. volim da istražujem te mlade umetnike na početku karijera jer su tad “prepuni krvi”, pre nego što shvate da moraju da se nakače na bugarski melos ili da pevaju o auslenderima ako žele da zarade bilo kakav keš na svadbama ili po klubovima. emel mi je privukao pažnju tom nekom neobičnom mešavinom modernog zvuka beogradskog geta i potpuno arhaičnog mostarskog vajba (nazovimo to tako). videćemo u kom smeru će se dalje kretati, ali ovakav početak je obećavajući.
što se filmova i serija tiče, i u ovom mesecu sam malo zakazao. jedini film koji sam pogledao je “trumanov šou” (“the truman show”) australijskog režisera pitera vira (peter weir) iz 1998. godine. iako je reč o kultnom ostvarenju, ja sam ga sada gledao prvi put i ostao raspamećen pričom o čoveku koji je deo rijalitija (iako toga nije svestan), a ono što je posebno interesantno je to da je ovaj film snimljen godinu dana pre emitovanja prvog rijalitija uopšte. kada je, sa druge strane, o serijama reč, posle pune decenije završeno je moje druženje sa porodicom galager i serijom “shameless”. nažalost, poslednja sezona i sam kraj su toliko nedostojni svega onoga što ova serija jeste da jedina teorija koju imam o tome je da su scenaristi to namerno uradili samo kako ih više niko ne bi pritiskao da pišu nastavke. ako neko nije gledao, reč je o maestralnoj priči o klincima koji žive bez roditeljskog staranja u čikaškom getu i na sve moguće i nemoguće načine pokušavaju da priušte sebi iole prihvatljivu egzistenciju. bez premca jedna od najboljih serija ikada. ako se odlučite na gledanje samo preskočite poslednju sezonu i uživajte u prvih deset. verujte mi, bićete i više nego zahvalni na preporuci.
na malom stočiću na terasi više pored mene nije, kao na početku prošlog posta, bouvijeva biografija jer sam je konačno završio i prilično nerado se oprostio od nje. jako mnogo sam uživao u tom čoveku koji zaista mora da je na našu zemlju pao sa neke druge planete. već sam pisao o ovoj knjizi na blogu dok sam bio na pola čitanja, pa ću sada preskočiti neko dalje baljezganje na ovu temu, samo bih dodao da je dejvid verovatno jedina osoba koju obožavam da gledam u polustondiranom stanju, pod preočiglednim uticajem kokaina, kako se igra sa kosom ili štapom i glasno uvlači vazduh na nos dok mu voditelji emisija postavljaju pitanja. svakog drugog kog vidim u tom stanju duboko žalim i gadim ga se, a zbog bouvija uvek iznova shvatim zašto su svi redom, i muškarci, i žene, bili smrtno zaljubljeni u njega.
štreberski deo ovog posta nek završimo odlaskom u pozorište, ali nek ga, balansa radi, počnemo citatom pevačice mine kostić, koja je u jednom od intervjua izjavila: “bila sam i ja jednom u pozorišu. bila je to predstava u kojoj je glumio milan kalinić. on mi je poklonio karte i dopalo mi se”. mislim da su to tri najpogrešnije rečenice zasebno, a još kada se stave u kontekst jedna sa drugom dovode nas do nečega što mi je najviše donelo smeha u prethodnih mesec dana, i hvala mini na tome. no, da se vratimo na pozoriše i gledanje predstave “art” francuske dramaturškinje jasmine reze. jasmina je krenula od zanimljive teze - od čoveka koji daje basnoslovno veliku sumu novca za belo platno na kom je čuveni umetnik povukao tri bele linije koje se vide samo pod određenim uglom. drama je zamišljena kao rasprava tri prijatelja koja imaju posve različita viđenja ove slike i umetnosti uopšte, ali lagao bih ukoliko bih rekao da me je išta od onoga što je izgovoreno na sceni zabavilo više od vlastitog toka misli na temu da li je belo platno sa tri bele linije na sebi umetničko delo ili ne. iako me to, u očima gospođe reze svrstava među praznoglave pozere, do kraja predstave sam došao do zaključka da je i belo platno sa tri bele linije umetnost ukoliko je čovek koji se nalazi pred njim doživljava tako i ako ga tera na razmišljanje. umetnost je, iz mog ugla gledanja, pre svega ideja, a ne drugom mestu forma, tako da je skroz validno da za nekoga, primera radi, “krik” edvarda munka bude nasumičan skup nevešto izvedenih linija, dok za drugu osobu i potpuno belo platno bude vrhunska umetnost.
munka kao primer nisam uzeo slučajno, s obzirom na to da sam tokom posete oslu pre nekoliko dana video ovo njegovo kapitalno delo uživo. ovaj norveški ekspresionista je svet video u prilično tmurnim, zagasitim bojama i nemoguće je posle nekog vremena okruženosti tim platnima ne upasti u tu njegovu teskobu i melanholiju. još pre nekoliko godina me je njegovom delu privuklo to veoma upečatljivo prikazivanje samoće, bola i praznine, što su bili glavni motivi njegovog slikarstva, kao produkt gubitka majke i sestre u ranom detinjstvu, ali i kasnijeg vlastitog nošenja sa bolešću i paničnog straha od iste. osim što je uvek poseban osećaj videti određeno delo ispred sebe, na platnu, sa svim tim potezima četkice za koje znaš da su potekli od osobe kojoj se diviš, a ne neku reprodukciju na ekranu ili stranici knjige, poseta ovom muzeju mi je otvorila vrata jedne nove dimenzije munkovog dela. edvard mi je dosad bio sinonim za najverniji prikaz očaja (što je ujedno i naziv moje omiljene slike), a sada sam se susreo i sa potpunom suprotnošću, a to je prikaz ljudi koji taj očaj potiskuju. možda su i najjači utisak na mene ostavila platna na kojima su ljudi koji nemaju nikakve konture na licima dok se nalaze u prostorijama u kojima umiru deca.
što se vedrije strane osla tiče (mada je bilo prilično kišovito), beskrajno sam uživao u ovom gradu jer sam se, posle posete islandu, zaljubio u sever evrope i svugde sam tražio te sličnosti u arhitekturi i sveopštom vajbu grada. ipak, ovo putovanje će ostati u sećanju i kao jedno od najkomplikovanijih zbog čitavog niza nepredviđenih okolnosti, od kvarenja kombija usred nedođije i trosatnog čekanja na popravku, preko četvorosatnog kašnjenja aviona zbog čega su propale jezivo skupe autobuske karte za koje je bilo nemoguće promeniti satnicu, pa sve do dvoiposatne vožnje u autobusu bez klime (što sam mislio da je nemoguće da se dogodi usred evrope) i propuštanja koncerta tove lo zbog presporog reda za ulazak na isti. ipak, pošto postoji neka iskra u meni koja me tera da uprkos nestvarnom nizu malera ne dopustim da mi propadnu i stvari koje mogu da budu lepe, ovo putovanje ću pamtiti, pre svega, po preslatkoj azijatkinji koja nas je dovezla do aerodroma nakon što nas je autobus iskrcao na mestu gde nije bilo ni sledećeg autobusa niti taksija, po falsifikovanju satnice polaska na već kupljenim i propalim autobuskim karatama i vozaču autobusa koji se čudi što nismo na spisku, ali nas ipak pušta da krenemo (to mi je priuštilo dosta smeha), i, naravno, po koncertu due lipe.
znam da duu mnogi ne vole zbog propagiranja ideje o velikoj albaniji i sličnih stavova, ali ja sam naučio da razdvojim muziku od osobe koja stoji iza nje jer, da je drugačije, ne bi mi preostalo da slušam ni deset pevača na svetu. lipin koncert je bio poput jako dobre žurke, i to one posle koje poželiš da zagrliš di-džeja jer je dva sata puštao muziku koja te apsolutno “radi”. duu sam zavoleo jako rano, još dok nije imala objavljen ni prvi album. tada mi je bila preinteresantna činjenica da neko sa naših prostora ima potencijal da uspe u britaniji. tokom godina mi je postajalo sve neverovatnije koliki uspeh je napravila u celom svetu i beskrajno sam želeo da čujem uživo izvođenje “future nostalgia”, jednog od najboljih pop albuma u poslednjih nekoliko godina. jedina “mana” lipinog koncerta je bilo to što sam ga gledao sedam dana nakon lorde. nekad u toku duinog izvođenja pesme “hallucinate”, dok su halu ispunjavala svetla gigantske disko kugle, a na ekranima se emitovali klipovi snimljeni u duhu 70-ih godina prošlog veka, pomislio sam: “koncert due lipe je kao noć u ‘studiju 54’”. sledeća misao koja se nametnula je bila: “ako je dua dobra kao izlazak u ‘studiju 54’, onda je lordin koncert kao da te je endi vorhol izvukao sa te žurke i odveo u svoju srebrnu fabriku da sa idi sedžvik popijete poslednju čašu šampanjca pre spavanja”.
jako mi je teško da pišem o ovom koncertu jer mi fale prave reči da dočaram način na koji sam sve to doživeo. oni koji me poznaju (ili redovno čitaju ovaj blog) znaju da lorde ne volim samo kao izvođača nego i kao kompletnu osobu. nikada u životu nisam izražavao želju da se družim sa bilo kim čiju muziku slušam - ni sa kim - osim sa gospođicom elom. kada bih pobrajao sve razloge zbog kojih je to tako, ovaj post bi bio tri puta duži nego što jeste (a već je predug). podelio bih samo sa vama (koji ste doskrolovali dovde) dva momenta vezana za ovaj koncert, pomalo smešna jer sam mislio da ljudi preleže tinejdžerske bubice do ovih mojih godina i ne plaču od naleta emocija pred osobama kojima se dive. prvi od njih su suze koje su se desile kada sam čuo samo njen glas kako odzvanja kroz nepregledne prolaze šibeničke tvrđave svetog mihovila, budući da je tu imala koncert i dan pre onog za koji sam imao kartu. kad me je, u tom momentu, rasplakao samo njen glas i spoznaja koliko mi je blizu, postao sam svestan da se neću baš najbolje držati kad je budem video. sam koncert se sutradan odvio na najlepšoj koncertnoj dvorani u kojoj sam bio u životu, a to je sam vrh tvrđave, sa pogledom na nestvaran zalazak sunca i tirkizno more sa jedne strane, i na obronke planine i ceo šibenik sa druge. čekanje u redu se i te kako isplatilo, pa smo se domogli prvog reda, pri čemu su ispred nas i bine bili samo ljudi koji su stajali na kapiji, ali su sedišta prvog reda bila prilično visoko iznad njih, pa ništa nije kvarilo pogled. ta pozicija mi je donela jedan predivan momenat sa lorde, kada je došla na samu ivicu bine, a svi ti ljudi na kapiji pružili ruku da je dodirnu, dok sam samo ja ostao da stojim na svom mestu zbog čega me je ona pogledala pravo u oči budući da nisam pružao ruku prema njoj. ja sam se u tom momentu blentavo raskezio i stavio ruku preko usta, za šta mi je mnogo ljudi dosad reklo da moraju da se nasmeju kad to uradim jer izgledam kao dete od pet godina, a nasmejala se i gospođica ela i to usred pevanja. “je l’ to ona upravo pogledala u tebe i nasmejala se?!”, dreknuo mi je v na uvo i time potvrdio da se ceo taj događaj nije odvio samo u mojoj glavi.
junske utiske bih, po svom dobrom običaju, završio kompletnim glupostima koje su mi donele mnogo radosti.
prva od njih je najkemp emisija ikad - “preljubnici”, u kojoj karamela ide po zabitima širom srbije i dijaspore, upada ljudima u stanove, govori ljudima da “treba da ih bude sramota” što varaju jedni druge i, naravno, da “ne treba da se svađaju”. emisija koja mi je najviše smeha priuštila u prethodnih mesec dana je ona u kojoj karamela izgovara rečenicu: “šta gledate? porniće gledate? nije normalno da tašta i zet gledaju porniće. normalno je da žena i muž zajedno gledaju porniće, ali ovo nije normalno”.
p.s. od vas ću se oprostiti uz dva nova oglasa na menjačnici nadomak mog stana koju sam spominjao i u prošlom postu, u kojoj radi nadrkana gospođa koja svaki dan stavlja nova obaveštenja o tome kako neće da uslužuje ljude koji ližu prste i pljuju u pare. nedavno je dodala i crtež za ljude koji ne umeju da čitaju. hvala i njoj što je moj jun bio nasmejan.
čitamo se za mesec dana sa julskim utiscima,
