jeste li se zapitali nekad zbog čega tako uporno dajemo sve od sebe da ostanemo u toku sa svetom oko nas? na dnevnom nivou čitamo brdo vesti koje nas u suštini toliko i ne zanimaju niti su krucijalno važne za naš život, od prostitutki koje prete voditeljkama, preko klinaca koji se dave po rekama, pa sve do poslednjih izveštaja sa ratnih područja. čak i kada ispalimo na prvu loptu neki polusmislen odgovor da moramo da znamo šta se dešava u svetu kako “ne bi manipulisali našim životima”, duboko u sebi znamo da ništa što kažemo, napišemo ili učinimo neće promeniti tok stvari, da nijedne demonstracije, ma koliko masovne bile, neće zaustaviti pandemije i ratove ukoliko su neki “bitni” ljudi odlučili da se i dalje boluje i puca (ili, što bi bebi rekla, “bitni su, ali nisu bitni”). ipak, važno je ostati u toku, to je imperativ, pa tako idemo do nekih banalnih granica i na početku gledanja prve epizode nove hit serije ufotkamo ekran ispred sebe da bismo obavestili one koji poluzainteresovano preleću preko naših storija da i dalje držimo korak sa svetom, da gledamo ono što je glavna tema kako u los anđelesu, tako i u tokiju. pre nego što smo kliknuli na “plej” dugme na dizer listi novog albuma bijonse obavestili smo sve oko sebe da ga slušamo u isto vreme kad i fatima iz mumbaja i teo iz avinjona. ima li to samo veze sa neutaživom žeđi za novim, svežim stvarima jer su nam dosadile stare ili se nešto dublje krije iza toga?
iako su faktori, naravno, brojni, počinjem da verujem da sve to ima veze sa strahom od starenja. jednostavno se bojimo da priznamo sebi da nas polako, ali sigurno melje mašina vremena, te se svim silama batrgamo da nas to isto vreme ne pregazi. iz istog poriva zbog kog se trudimo da ostanemo fit i da koliko-toliko ispratimo modne trendove, verujem barem, potiče i ta potreba za obaveštenošću o poslednjim dešavanjima u svetu, od političkih, preko tehnoloških, pa sve do onih koji se tiču muzike, filma i svega drugog što se može svesti pod viralno. jednostavno se bojimo da priznamo sebi da starimo, a onog dana kada više ne budemo osetili puls sveta oko sebe moraćemo da podignemo belu zastavicu i konstatujemo poraz.
ja se i sam jako često osetim starim. kada se pojavio tiktok, rekao sam samom sebi: “ja ne mogu više ovo. fejsbuk sam prihvatio sa oduševljenjem, instagram se polako, ali nevoljno ušunjao u moj život, ali na tiktoku povlačim crtu. ne mogu. to je to”. osetim se jako staro i kada preslušavam jutjub trending listu i čujem tu gomilu nedovoljno talentovanih ljudi koji izgledaju kao da nemaju ni tri cvonjka u džepu, a pevaju o pateku, roliju i moetu; koji petu godinu zaredom bulazne o ribama koje se polivaju kamparijem u klubu, dok je sve oko njih belo i svi im zavide, i pitam se da li zaista postoje neki novi klinci kojima se to servira jer to žele da čuju (šta god mi mislili, ljudima se zaista uvek servira isključivo ono što žele da čuju). osetim se starim svaki put kada pogledam trejler za neki novi crtani film koji nije nacrtan, ali eto, ko zna koji put, dam šansu makar trejleru, čisto da bih osetio puls sveta i video u kom smeru se kreće, još uvek u strahu da priznam da kaskam za njim, da starim.
naravno, da se ne nađe tu nešto poput post maloneove pesme “waiting for never” ili “marš” aleksandre prijović odavno bih odustao od te liste novih izdanja. zapravo, čini mi se kao da se u meni rvaju jedan klinac koji bi da bude deset godina mlađi - onaj koji prvu jutarnju kafu pije uz henijev “martini”, i jedan posve drugačiji ja koji se posle toga prebaci u dnevnu sobu da čita “gospođu dalovej”, roman britanske književnice virdžinije vulf iz 1925. godine, a uspava se uz jednu epizodu “dosijea iks” iz 1993. godine. mislim da nikad nisam više profi u jednoj rečenici skupio sve ovomesečne preporuke za muziku, knjige i serije hahasf ipak, nisam dovoljno vešt da ovi julski utisci nastave da teku ovako lagano kao dosad, pa ću napraviti dve male digresije.
gorepomenuti roman “gospođa dalovej” me je možda i naveo na ovo razmišljanje o starenju, protoku vremena i različitim vidovima borbe sa stvarnošću. virdžinijini junaci se, svako na svoj način, hvataju u koštac sa onim što su bili njihovi mladalački ideali i onim u šta su se njihovi životi na kraju pretvorili. vulfova je, kao i u ranije pročitanim romanima “talasi” i “ka svetioniku”, na maestralan način uhvatila titraj jednog popodneva i u toj zbrci pomešanih glasova i misli, u kojoj je teško uhvatiti korak kome koja pripada, spretno kao malo ko petrifikovala sve ono što čini ceo jedan grad u jednom danu, a zapravo je ceo svet i vanvremensko je. virdžinija vulf se bavi i ne baš tako visoko cenjenim temama u literaturi svog doba, od ženskih prava i homoseksualnosti do neadekvatnog lečenja mentalnih bolesti. njenu su roditelji, primera radi, “lečili” odvajanjem od knjiga i bilo koje vrste kreativnog stvaralaštva, i usmeravali je ka baštovanstvu i drugim vidovima fizičkog rada. jednu od najznačajnijih književnica 20. veka (!). inače, kad smo kod baštovanstva, jedna poludigresija vezana za onu biljčicu o kojoj mesecima unazad vodim računa na terasi. tek pre nekoliko dana sam primetio na koji način joj se zapravo formiraju listovi, odnosno da prvobitno rastu spojeno, pa da onda kasnije dolazi do razdvajanja. uvećajte fotku, pa će vam biti jasno o čemu se radi, ukoliko ste bili neuki kao ja da to ne znate, ali, da, priroda je čudo i magično je posmatrati je izbliza.
druga digresija tiče se (takođe gorepomenute) serije “dosije iks” koju sam konačno priveo kraju posle tri-četiri godine. onaj “starački” deo mene nikada nije prihvatio bindžovanje i bezmalo nikad ne gledam više od jedne epizode serije dnevno. zato se i ova saga o FBI agentima skali i molderu “otegla” tako dugo, sa svih svojih 218 epizoda i dva filma. kao i sve što toliko dugo traje, i ova serija ima svoje uspone i padove, dosadne i genijalne momente, ali je u suštini pravo blago za ljubitelje teorija zavere, kakav sam ja.
druga serija, doduše mnogo kraća i potpuno drugačijeg tipa (dokumentarnog), koju sam pogledao u julu je četvorodelni “seduced” indije oksenberg. reč je o unuci jelisavete karađorđević, što u prevodu znači da bi ona danas bila srpska princeza da smo ostali monarhija. u ovom dokumentarcu su se tako spojile dve stvari koje su moja apsolutna opsesija, a to su kraljevske porodice i kultovi. o kraljevskim porodicama ćemo nekom drugom prilikom, ali, molim vas, nemojte nikada preda mnom da govorite loše o britanskoj kraljici. toliko (: sa druge strane, kultovi su nešto što me zanima već duži vremenski period i, koliko god dosad dokumentaraca, emisija i ispovesti pogledao o tome ne mogu da dođem do drugog zaključka osim da deo kultova postaju izrazito neinteligentne ili krajnje emocionalno nerazvijene osobe. zvuči grubo, ali ja ne volim da uvijam stvari u šareni papir kada su ružne (ukrasni papir koristim samo da dodatno ulepšam lepe (: ). gledajući ovu dokumentarnu seriju pokušao sam da dokučim u koju od spomenute dve grupe spada oksenbergova i mišljenje mi se menjalo nekoliko puta do kraja, tačnije sve do poslednje epizode. tada su mi se povezale sve kockice u glavi da indija ne snima dokumentarac kako bi osvestila druge i pomogla im da ne ponove njenu grešku, da ne pokušava da destigmatizuje “žrtve” kultova i ne znam ti više ni ja sam koje je sve razloge u ta četiri sata navela. naime, mišljenja sam (koje mnogima može biti kontroverzno) da je indija ceo dokumentarac koji za cilj ima predstavljanje nje same kao žrtve zapravo snimila praktično po principima po kojima su nju uveli u kult, tako da duboko zaglibi u sektu, a da nije ni svesna da su “njene” odluke zapravo bile unapred pripremljene od strane vođe kulta. ako se u samo jednom momentu isključite iz ovog dokumentarca i sagledate celu priču van perspektive oksenbergove, shvatićete da jedini razlog zbog kog ona nije osuđena na 40 ili više godina zatvora kao ostali je taj što je njena majka (ne ona sama!) grebala i rukama i nogama da alarmira policiju i državne organe o delovanju kulta. rezultat je takav da jedino indija ne završi iza rešetaka, iako je i ona sama ucenjivala ljude, navodila ih da dele sa njom kompromitujući materijal, praktično ih podvodila i umalo odvela na žigosanje (što bi i uradila da nije bilo reakcije njene majke). na kraju jedino oksenbergova ostaje na slobodi i, osudite me zbog neosetljivosti i nerazumevanja, zapravo četiri sata prodaje praznu priču koja nema veze sa “uklanjanjem osećaja srama sa žrtava” već sa uvijenim pranjem pred javnošću zbog čega nije u zatvoru iako se bavila kriminalnim aktivnostima. verovatno sam pregrub, ali ima nečeg u motivu “žrtve” koji se naročito propagira u poslednjih deset godina, sa kojim se duboko ne slažem (osim u ekstremnim slučajevima kada te neko ničim izazvan prebije, siluje, ubije i slično). ljudi konstantno posežu za tim opravdanjem sa su “žrtve” ovoga ili onoga zato što je mnogo lakše prebaciti krivicu na drugog i tako oprostiti sebi što si (bio) budala. ljudi se lako povežu sa tim da su “žrtve” jer je prebacivanje odgovornosti na drugog jednostavno, uperi se prstom i to je to. uperiti taj isti prst u sebe je mnogo teže jer podrazumeva rad na sebi i napredak. nemaju svi snage, strpljenja i volje za to, ali samo takvi napreduju u životu i u sledećoj životnoj situaciji ne naprave iste korake. takvi kao indija oksenberg, a mnogo ih je, celog života će biti “žrtve” nekoga ili nečega. na svakom poslu kojim se budu bavili, u svakom prijateljstvu, u svakoj ljubavi. ako bih jednu stvar mogao da utuvim u glavu ljudima to je da smo isključivo mi sami odgovorni za način na koji nas drugi tretiraju na dugoročnom nivou jer smo im mi to dozvolili. sve drugo su izgovori. ja nikada nisam umeo da se ljutim na ljude koji su me izneverili na ovaj ili onaj način nego sam uvek bio ljut na sebe što sam ih pogrešno procenio i dao im svoje poverenje. ja nikada nisam umeo da budem ljut što me je neko “naterao” da radim nešto što ne želim nego samo na samoga sebe što nisam umeo da kažem “ne”. ne, nije mi nikad bio pištolj uperen u glavu, nije ni vama. samo onda kad se naljutiš na sebe i pronađeš krivca u sebi, naučićeš da te neki sledeći put ne povredi neka nova tamara. ako odabereš da iz cele priče izneseš zaključak da je tamara “loš čovek”, a ti njena “žrtva”, onda će te iz godine u godinu uzjahati i neka nova tijana, draško, nikola, tea, ljiljana…
malo smo previše uozbiljili i raširili ovu priču, pa nek je presečemo nakratko oglasom koji mi je ulepšao dan jer nisu ni gejše ono što su nekad bile (:
osvrnuo bih se na još dva-tri momenta koja su obeležila ovaj jul. prvo, tu je neki prastari, prekemp kuvar isidore bjelice zbog kog ko šta radi ja spremam piletinu ave gardner ili marokanski ćevap u kom je, prema svedočenju ličnog ginekologa, tugu utapala lejdi di. samo ona može da napiše takav kuvar i beskrajno, beskrajno mi nedostaje dorica.
drugo, ako se nađete u knez mihailovoj u beogradu, u jednoj od onih divnih, malih, uvučenih poprečnih uličica pronaći ćete nedavno otvorenu radnju sa azijskim čajevima sa bobicama (bubble tea) koji su kompletan raj za grlo. moja preporuka je da stvari ovog tipa uvek pijete sa sojinim ili pirinčanim mlekom jer mu daje preposebnu aromu.
treće, hoacin - mislim da su se sada nakostrešili svi koji me poznaju jer sam sve redom smarao o toj ptičurini hahasf ne bih previše da tupim o tome jer je ovaj post ionako predug, a imamo još jednu malo veću temu, ali ukratko rečeno radi se o ptici zbog koje biolozi dva veka unazad ne mogu da naprave jedinstveno drvo života jer ona obara svaku teoriju. naučnici su, tokom decenija i sa razvojem određenih tehnologija, pristupali iz različitih uglova drvetu života u pokušaju da rekonstruišu po kom principu su nastale životinjske vrste i hoacin ih je svaki put osujetio u tome jer svojim postojanjem i neobičnim ukrštanjem različitih karakteristika pobija ama baš svaku tezu. koga zanima nešto više o tome nek gugla, ali mislim da ne treba ni da pričam o tome da sam već krenuo da postavljam pitanja kako je izvodljivo da se otputuje u amazonas da se vidi ova lutkica.
kada smo kod putovanja, ovog jula se putovalo u holandiju, ali potpuno neturistički jer je svo raspoloživo vreme za obilazak arnema utrošeno u višesatno čekanje u redu za ulazak na lejdi gagin koncert. zbog lošeg prošlomesečnog iskustva sa putovanjem u norvešku konstantno sam se pitao da li će ijedan avion, voz ili autobus da krene na vreme (i da li će uopšte da krene), ali je nekim čudom sve proteklo bez ijednog propusta (valjda se sav maler istrošio na taj odlazak u oslo hahasf). čekanje u redu se i te kako isplatilo, pored onih beskrajno skupih karata za prostor ispred bine (srećom su kupljene par meseci unapred, pa se i ne sećam koliko su bile (: ), ali se sećam da sam i tada rekao: “posle 14 godina red je da vidim gospođu na dva metra od sebe, pa makar posle jeo gloginje”. i, zaista, sama pomisao na gospođu koja mlati kosom kao da sutra ne postoji i peva tako da izbija zidove arene na svega dva metra od mene vredi svih gloginja koje će se jesti (: sumanuto bi mi bilo da sad prepričavam sam koncert, koliko je kreativnosti uloženo u video klipove, kostime, koreografije, koncept i sve ostalo, koliko je bilo genijalno čuti konačno uživo sve te pesme koje čine saundtrek mog života deceniju i po unazad, koliko sam pevao sa njom iz sveg grla i skakao sve vreme, ali se, naravno, i raspekmezio što je konačno tu ispred mene. sve su to neke stvari koje ne staju u reči (na isti način na koji mi je u prošlom postu bilo teško da prepričam lordin koncert).
naravno, gaga me, za razliku od lorde, nije videla i nasmejala mi se,
jer je “chromatica ball” stadionska turneja, a ovom mom koncertu je
prisustvovalo nekih 45.000 ljudi (ako se ne varam). ipak, dva dana nakon
koncerta, desio se apsolutno genijalan momenat kada sam u jednom video klipu od 30 sekundi izmontirao video zapise sa koncerta, što nje na sceni, što mene koji se gubim u publici, i gospođa lejdi gaga, koju na
tviteru prati 84 miliona ljudi i po jednom minutu ima na stotinu
“menšna” u tvitovima, ta ista gospođa lejdi gaga je lično to pogledala i
bacila lajk (jedan jedini u toku celog tog dana). mogao bih sad ovde da
objasnim zašto baš znam da je ona to lajkovala a ne neko ko vodi njen
tviter, ili da bacim neku foricu na račun toga što sam u stanje
kompletne euforije u ovim godinama kao neki tinejdžer upao zbog tamo
neke pevaljke, ali ja sam toliko srećan da nećete dobiti ništa od toga
(:
čitamo se za mesec dana sa avgustovskim utiscima.
dotad mi ostajte zdravo, nasmejano i hidrirano,
naopaki.
