“ako si zaista iskren prema samome
sebi, to je najbolji mogući vodič kroz život”, rekao je jednom prilikom čarli
čaplin. rekao je taj neverovatni, zabavni čovečuljak još štošta što bih mogao
ovde da citiram, ali ova njegova rečenica me je najviše naterala na
razmišljanje. kad god bih pogledao neku prezabavnu scenu iz nekog od njegovih
neverovatnih filmova, uvek bi u meni, pored smeha, ostala i senka nekog blagog
nemira, i svaki put bih se pitao zašto. čarli je, kao i svi veliki umovi, umeo
da velike životne istine predoči na jedan naizgled naivan način, u čemu je i srž
toga što su voleli podjednako da ga gledaju i odrasli, i deca. dete u meni se
smejalo njegovom komičnom geganju i nizu različitih grimasa koje je u stanju da
izmeni u roku od jedne sekunde, ali te njegove duboko tužne oči, iza kojih se
krio neki nejasan bezdan, uvek bi dotakle odraslu osobu u meni. čitanje njegove
biografije mi je pojasnilo taj bezdan i pomoglo mi je da shvatim te tužne oči.
okruženi smo ljudima koji od
najmanjih životnih problema prave nepremostive prepreke, ljudima koji ponekad,
u nedostatku istinskog problema, praktično izmišljaju neku brigu koja će im
okupirati misli. zapitam se ponekad kako bi se svi oni nosili sa stvarnim
životnim nedaćama. ne izuzimam tu ni sebe. i ja umem da osetim sličnu težinu na
grudima, ali uvek sednem i porazgovaram sam sa sobom i prekorim sebe što
uzimam zdravo za gotovo sve ono što imam. čaplin je na sličan način, takođe,
prekorevao samoga sebe, a svaki prekor bi postajao jedan film vredan gledanja
čak i posle nekoliko decenija ili pak celog stoleća. čarli je bio iskren prema
sebi i zato je koračao kroz život tako kako je koračao, u svojim
predimenzioniranim cipelama. nisu uzalud, samo zarad komičnog efekta, čaplinove
cipele bile nekoliko brojeva veće, one su mu bile neophodne jer su njegovi
koraci bili preveliki.
ne umem da budem neiskren prema
sebi. štaviše, često sam isuviše surovo iskren. zato me i najviše iritira
ljudska neiskrenost jer me podseća na razdoblja kada sam takav bio i ja sam.
danas ne umem da slažem sebe i da nađem izgovore ili opravdanja. to ne
znači da nisam grešio i da ne grešim i dalje, ali u svakom momentu barem znam
da grešim. ne znam da li to ima ikakvu svrhu, ali duboko verujem i osećam da je
to mnogo delotvornije od iluzija i laganja samoga sebe, a samim tim i drugih.
pokušajte jednom da porazgovarate sami sa sobom bez onoga “da, ali…”. pokušajte
da u potpunosti izbacite “da, ali…” iz upotrebe. verujem da će vam se bolje posložiti stvari
u glavi. tada vam neće više biti potrebna spoljašnja potvrda za vaše uspehe
niti rame za plakanje za neuspehe. neće vam biti potreban vetar u leđa i
podrška za odluke niti ćete uzaludno gubiti vreme za smišljanje opravdanja koja
niko osim vas i ne čuje. jako je važno grešiti otvorenog srca i uma. barem ćete
znati zašto grešite i kakve to posledice sa sobom nosi.
svi mi imamo neku svoju vizuru
događaja, a time se bavi i pozorišna predstava koju sam ovog oktobra pogledao.
reč je o “tako je, ako vam se tako čini” italijanskog pisca luiđija pirandela.
jako dugo sam želeo da pogledam neku njegovu predstavu, još otkad sam pročitao
moju omiljenu dramu ikad – “šest lica traži pisca”. ipak, ispostavilo se da je
ova koju sam pogledao pre par nedelja nastala mnogo pre nego što je luiđi došao
do ideja kojima se bavio u drugom delu
svog stvaralaštva, tako da ista nije ispunila očekivanja. ipak, ispunjen je dugogodišnji
san da u jednoj predstavi konačno vidim seku sablić. ta malena, a tako velika
žena, dokaz je da su godine samo broj ako se bavite celog života poslom koji
vas ispunjava. seka kalendarski ima ravno 80 godina, a na toj sceni je pokazala
žar o kom većina 20-godišnjaka može samo da sanja.
drugi veliki san je bio i koncert
dina merlina u osijeku. i za njega isto mogu reći što i za sablićevu, a to je
da je na sceni čovek od 60 godina postao dečačić od 5-6 godina. nestvarno je
koliko neki ljudi prkose godinama, naročito u ovoj mojoj generaciji jako
umornih 30-godišnjaka. dinov koncert je ostavio utisak večeri poezije, jer je
merlin poeta i kada piše pesme, i kada ih izvodi, i kada se obraća publici u pauzama
između istih.
kada smo već prešli na muziku,
nek oktobarski utisak bude jedna pesma i jedan album. ako je reč o pesmama, to
je svakako “imagining” japanske pevačice rine savajame (rina sawayama) koja na
tako začuđujući način pravi jedan korak napred i pet nazad tokom cele svoje
karijere. nesavladiva energija ove numere neodoljivo podseća na njen album
prvenac, kog drugi, nažalost, nije ni blizu dostojan. ako govorimo o kompletnom
albumu, to je svakako švedska pevačica tove lo i njen maestralni “dirt femme”.
njen koncert sam, nažalost, ovog leta propustio zbog niza nespretnih okolnosti
vezanih za odlazak u oslo, ali je ovim albumom dodatno obnovila želju da je
jednom konačno vidim uživo. ako je dosad njena muzika u nečemu i manjkala to su
bile teme pesama, a sada je probudila tu neku sirovu iskrenost koja me uvek kod
izvođača kupi. ukoliko bi trebalo da vas zainteresujem za ovaj album, neka to bude
pesma “call on me”, pa ako vam se dopadne
lako ćete pronaći ostale.
kada je reč o serijama, jedna
velika preporuka za američku dramu “sluškinja” (“maid”). temom propalog braka i
nasilja u porodici bavili su se dosad
mnogi, ali ovo je za mene barem prvi put da vidim prikaz i ne tako idealne
samohrane majke. na njenoj strani je samo nepresušna želja da obezbedi ćerkici
lepši život i beskrajna ljubav prema njoj, dok su sve druge okolnosti, za koje je sama odgovorna,
protiv nje. teško je u isto vreme ne navijati za nju i ne osuditi je zbog
situacije u koju se dovela jer nekada ljubav i želja zaista nisu dovoljni.
ovog oktobra je pogledano znatno
više filmova nego u bilo kom ranijem mesecu, ali ništa epohalno ne bih izdvojio
kao stoprocentnu preporuku, ali recimo da se nećete pokajati ako odgledate “najsrećnija
devojka na svetu” (“luckiest girl alive”) britanskog režisera majka barkera
(mike barker) iz 2022. godine ili “capote” američkog režisera beneta milera
(bennett miller) iz 2005. godine.
ni sa knjigama nisam imao
premnogo sreće, ali ponekad smatram da je i preporuka šta-ne-čitati podjednako
važna kao i šta-pročitati. “senku vetra” španskog pisca karlosa ruiza safona
zaobiđite u širokom luku, dok “galeba džonatana livingstona” američkog autora
ričarda baha ne morate da zaobilazite, ali nećete ništa posebno u životu
propustiti i ako je ne pročitate. utisak meseca svakako su “dnevnici endija
vorhola”, jedne od mojih omiljenih osoba ikada. ovu knjigu čitam godinama
unazad jer je reč o štivu od mali milion strana, a ono mi je dalo neku posve drugačiju viziju ovog
američkog slikara. kako sam o njemu bezbroj puta pisao na ovom blogu, to ću
sada preskočiti, ali bih istakao samo da je bilo stravično neobično čitati
poslednje mesece dnevnika jer sam ja, kao čitalac, znao da su mu poslednji, dok
on, koji ih je pisao, nije imao saznanje o tome. jako je čudan osećaj imati
uvid u nečije najdublje misli praktično pred samu smrt, a naročito kada endi
ispali neku rečenicu poput: “ma, ne mogu oko toga da se nerviram, život je previše
kratak da bih se time bavio”.
dok sam čitao poslednje dane
dnevnika u glavi mi je konstantno bilo to da mi imamo najveću sreću što ne znamo
kada ćemo umreti jer bi vorhol zasigurno drugačije proveo svoje poslednje dane
na ovoj našoj maloj planeti, a time bi promašio poentu boravka na zemlji. da,
možda bi se menje nervirao oko gluposti, možda neke stvari ne bi odložio za
mart, znajući da ga neće doživeti, ali život ne čine te velike stvari, nego one
najmanje sreće koje skupljene na jednom mestu čine veliku sreću.
druženje sa 7-godišnjom
sestričinom mi uvek još šire otvori oči za to. u jednom momentu sam je pitao
šta je čini srećnom i ona je pet minuta nabrajala sve ono od čega je načinjen
njen mali svet. kad sam je, sa druge strane, pitao šta ne voli da radi, odnosno
šta je čini manje srećnom, ona se u prvi mah zbunila, a onda je počela sa
velikim pauzama da nabraja stavke koje su uglavnom počivale na negaciji – “ne
volim kad ne jedem”, “ne volim kad se ne igram”… hana je u tako malom uzrastu
savladala lekciju koju smo možda i svi mi u njenom uzrastu savladali, ali smo
je usput zaboravili. na nju me je podsetila u jednom svom izlaganju tatjana vojtehovski
stevanov tvrdnjom da naš um ne poznaje negaciju. “kada vam neko kaže da ne
pomislite na dve zelene jabuke, vi upravo pomislite na njih. kada vam neko kaže
da ne pomislite na tri narandže, vi momentalno mislite samo na njih. naš um ne
poznaje negaciju, a mi mu uporno dajemo komande poput ‘nemoj da zakasniš’, ‘nemoj
da jedeš’, ‘nemoj da se brineš’”.
i pored toga, ove oktobarske
utiske ćemo završiti jednom negacijom koja me iz meseca u mesec zabavlja, a to
su obaveštenja na menjačnici nadomak mog stana. mene je nasmejalo, možda nasmeje
i vas, pa taj osmeh ponesite sa sobom u novembar.
čitamo se za mesec dana u nekim
novim prevelikim cipelama,
