poslednjeg dana na siciliji odlučio sam da popijem prvu jutarnju kafu baš onako kako najviše volim da je pijem. polako, gutljaj po gutljaj, sam, u tišini, bez razgovora, bez žurbe, bez ikakve veće interakcije sa bilo kim ili bilo čim oko sebe. nazovimo to potrebom, ritualom ili kako god, ali to je moj način da se počne idealan dan. popustim oko toga na putovanjima jer nisam baš toliko razmažen i ne mogu u svim uslovima i prilikama očekivati da ću imati baš jednu takvu kafu (primera radi, u barselonu se ovog leta išlo sa još šestoro ljudi i odmah sam znao da je to nemoguća misija). ipak, tog poslednjeg dana na siciliji, u gradu katanija, otvorio sam oči i pomislio da želim “onu moju” jutarnju kafu. sve prethodne su bile obojene ne tako lepim ukusom jedine kafe koju sam uspevao da nađem u hostelu. “nedovoljno jako” i “razblaženo” nisu baš moji parametri za kafu u bilo koje doba dana, a kamoli za jutarnju, ali spisak pravila za taj moj mali ritual je i već ionako predug da ćemo ga zaključiti samo time da sam se u tišini obukao i ćutke izašao iz hostela u potrazi za kafeterijom koja radi u cik zore. hteo sam dobru, jaku kafu, baš onakvu po kakvima su italijani i poznati.
ipak, sicilija, iz dosadašnjeg iskustva, nije imala mnogo sličnosti sa “klasičnom” italijom, odnosno načinom na koji je ova zemlja predstavljena u knjigama, filmovima i medijima uopšte. katanija, isto tako, nije mogla biti različitija od utiska koji sam sam stekao o italiji na osnovu posete milanu pre par godina.
krenimo od sličnosti jer ih je manje. sicilijanci su, poput milanesa, stravično bučni i potrebno je da prođe nekoliko dana da prihvatiš da ljudi koji ti se obraćaju nisu ljuti ili iznervirani nego da je to jednostavno njihov način komunikacije. na putu do kafeterije tog jutra mi je na pamet palo da nije ni čudo što je baš za ovo parče zemlje vezan mit o polifemu, jednookom divu kog oslepljuje odisej na svom putešestviju, ne zbog samog mita nego zbog imena polifem, što bi se slobodno prevelo kao “osoba koja je slavna”, dok u doslovnom prevodu označava “mnogo glasova”. u uličici kroz koju sam prolazio nije bilo nikog do dve žene koje su razmenjivale svoje prve jutarnje misli toliko glasno da je cela ulica odjekivala. “ne svađaju se, samo nonšalantno pričaju”, prostruji mi kroz glavu, a zatim nastavih da popunjavam svoj nevidljivi spisak u glavi vezan za sličnosti između katanije i milana.
osim kafe i buke, jedino na pamet mi još pada hrana. i sicilijanci podjednako vole paste i pice, a na ovom putovanju sam probao neke meni dosad nepoznate vrste. pica sicilijana (pizza siciliana) iliti sfincione je, primera radi, najlepša pica koju sam probao u životu. prepoznatljiva je po posebnom načinu na koji se sastojci koji bi inače trebalo da stoje na površini testa zapravo uvijaju u samo testo, uz dodatak jaja. prema tradicionalnom receptu u testo se uvijaju sardine, razne vrste sira i paradajz. na fotografiji koja prati ovaj deo teksta, pored pice sicilijane na mom tanjiru se nalazi i arancino, odnosno male pečene kuglice načinjene od mešavine pirinča i prezli sa raznim povrćnim ili mesnim dodacima po izboru.
od drugih sicilijanskih specijaliteta izdvojio bih još čuvenu pasta alla normu (makarone sa patlidžanom, sosom od paradajza, rikota sirom i bosiljkom), ali i tradicionalnu insalata sicilianu (salatu sa narandžama, lukom, maslinama, komoračom i kaparom).
ovde vas zasipam nepotrebnim detaljima u želji da za samoga sebe sačuvam recepte za pravljenje ovih specijaliteta, iako se zapravo držim toga da treba većinski spremati hranu na osnovu svežih sezonskih namirnica koje je moguće kupiti na pijaci jer je to mnogo logičnije i zdravije nego se baviti namirnicama pristiglim ko zna odakle i ko zna kada. ima tu malo i moje beskrajne ljubavi prema odlascima na pijacu, a katanija je bila idealna prilika da se poseti jedan od najvećih ribljih marketa u ovom delu evrope, sa sve glavama sabljarki na tezgama što je celom ovom prizoru davalo jednu dodatno uvrnutu, pomalo nadrealističku draž.
gastronomski deo ovih novembarskih utisaka zaključio bih dezertima, a sicilijanci su poznati po izuzetno slatkim poslasticama i kolačima od marcipana koje su im u amanet ostavili arapi. bilo šta toliko slatko nikada nije moj izbor (poput torta kasate ili fruta martorane), ali su zato kanoli (cannoli) izvukli stvar.
toliko o sličnostima između klasične italije i sicilije, a sada da pređemo na (meni mnogo zanimljiviji) deo, odnosno na razlike između severa i juga italije.
dok je milano sav “na note”, čist, uređen, prepun impozantnih građevina i statua, katanija više odaje utisak istoka, pa sam najveći deo vremena imao utisak da sam ponovo u tel avivu ili jerusalimu. prvi utisak o ovom gradu mi je bilo smeće. ja nisam cepidlaka i to mi ne bi zapalo za oko da je reč o standardnom haosu koji na dnevnom nivou napravi mnoštvo ljudi u velikim gradovima. ipak, kada na svakom ćošku naletite na kontejnere prenakrcane smećem u jezivim količinama i, što je još čudnije, kesama sa đubretom zavezanim ispred bezmalo svake kuće ili zgrade, zapitate se kako tu ne zavlada neka sveopšta epidemija. na svakoj slobodnoj površini se nalaze prazne flaše i ostaci hrane ili slatkiša što kataniji daje pomalo izgled deponije. na putu da pronađem svoju jutarnju kafu sreo sam komunalce koji kupe jednu po jednu kesu sa smećem ispred kuća i zgrada i ostao sam bez ikakvog logičnog odgovora na pitanje kako se kod baš svih ljudi ustalila ta nesvakidašnja navika.
ipak, odgovor na pitanje zbog čega pola grada izgleda kao (meni tako omiljen) geto, sa grafitima išaranim zgradama, zapuštenim katedralama i nerestauriranim spomenicima, dobio sam u vidu podsećanja na prvu asocijaciju vezanu za siciliju - a to je, svakako, mafija. američki režiser ford kopola bavio se tom temom u svojoj čuvenoj trilogiji “kum” (“godfather”), a protagonista don vito korleone potiče baš iz ovih krajeva. sicilija je nadaleko ozloglašena zbog kriminala, a upravo kojekakvi donovi zabranjuju razvoj gradova kako bi odbili turiste (poput mene) da dolaze u posetu. mimo glavne ulice koja je donekle sređena, ostatak katanije je geto u pravom smislu te reči. ipak, čak ni u toj glavnoj ulici nećete pronaći radnje čuvenih modnih brendova od kojih, sa druge strane, milano, kao prestonica mode, sasvim očekivano vrvi. u sećanju mi je ostalo da je u milanu, mimo glavne ulice u kojoj se nalaze bezmalo isključivo samo radnje od šanela, preko prade, pa sve do luj vitona, moguće pronaći i cele kvartove posvećene isključivo jednom brendu (na primer, dioru), pa su jedna do druge poređane radnje: jedna za cipele, druga za torbe, treća za odeću i tako dalje. u kataniji je, zajedno sa tišinom, higijenom i policijom, i visoka moda spakovala kofere i emigrirala. otuda i prosečan stanovnik katanije, iako je italijan, izgleda, kako bi vendi slikovito opisala, kao “komunistički isprdak sa mokasinama iz doba jure”.
i drugi produkti tog sveopšteg bezvlašća su uočljivi na sve strane. skupih automobila praktično nema, a svako treće vozilo ima razlupane farove, haube ili retrovizore. deca pre nego što nauče da voze bicikl dobiju vespe, pa ćete se, ako odlučite da odete na siciliju, sve vreme sklanjati od 10-godišnjaka koji jure na ovim dvotočkašima. i urlaju, naravno. po gradu ćete pronaći i automate na kojima je moguće, pored pića i kafe, za koji evro pazariti i kanabis ili druge lakše droge. nije vam potrebna čak ni lična karta. raj za iste one 10-godišnjake na vespama.
jedini besprekorno uređeni delovi katanije su parkovi koji svi do jednog izgledaju kao botaničke bašte. tu treba dodati i impozantne molitvenike koje poseduje svaka peta kuća ili zgrada, a povremeno će vas iznenaditi i tavanica nečijeg stana koja je oslikana kao sikstinska kapela. “ko zna koga su ljudi koji stanuju tu isterali iz ove tekovine nekog prethodnog veka”, pomislio sam gledajući jedan takav prizor.
sicilija je, po svemu sudeći, rekla “ne” zapadu i sveopštoj težnji da se ide u korak sa 2022. godinom. “ovi ljudi se sigurno ne bave ovom novonastalom preosetljivošću, nasilnim inkluzijama, pronaunsiejšnima i kojekakvim bejtinzima”, našalio sam se u jednom momentu. prosto ne mogu da zamislim da se neka sicilijanska pevačica poput američke hejli vilijams (hayley williams), frontmenke (ili frontvumenke?) sastava “paramore” izvinjava što je u pesmi iz 2010. godine drugu ženu okarakterisala kao niskomoralnu uz isticanje da je “jednom kur… uvek kur…”. zabavlja me pomisao kakvo će saopštenje za javnost, kad sve te novotarije puste korena i kod nas, morati da piše seka aleksić zbog pesme u kojoj čeka da muž odvede ženu kući da bi se nakon pola sata vratio njoj koja ga sama i pijana čeka za kafanskim stolom.
kapiram ja težnju da se iz decenije u deceniju poboljšavamo i proširujemo svest, ali osećam stravičan otpor prema tom fašističkom pristupu u procesu civilizovanja. iz godine u godinu se donosi novi sistem normi koje treba poštovati i stavova koje treba zauzimati, a ukoliko se oglušiš o njih na čelo ti se utiskuje “kensel”-žig. stvari se menjaju preko noći, pa tako, primera radi, dugogodišnji borci za prava LGBTq+ zajednice odjednom dobijaju etiketu “kvirbejtinga” (korišćenja ove zajednice u promotivne svrhe). nedavno sam naleteo na članak u kom se madona (madonna) optužuje za kvirbejting i pomislio sam u sebi: “e, nesrećni autoru ovog članka, da nije bilo te madone da 80-ih i 90-ih godina prošlog veka, kako kažeš, ‘kvirbejtinguje’, ti danas ne bi smeo da se potpišeš ispod ovog članka i da ponosno ističeš da si gej nego bi još koju deceniju ćutao o tome”.
naravno da u svemu tome ima i stvari i stavova sa kojima se slažem, ali nikada neću moći da se složim sa tim kolektivnim nametanjem određenog mišljenja ili stava. cela ta gungula na temu “kako da ne uvredim nekoga?” dovodi do besmislenih situacija u kojima tejlor svift (taylor swift), na primer, iz spota (za pesmu “anti-hero”, koja je, inače, novembarski muzički utisak, kao i ceo album “midnights”) u kom se na kritički način osvrće na ljude koji su joj se podsmevali zbog navodno prekomerene težine, mora iz tog istog spota da izbaci kadar u kom joj se na vagi umesto broja kilograma ispisuju reči “predebela”. sasvim mi je jasno da ljudi imaju skučene mentalne sposobnosti, ali mi je nejasno da se treba popustiti pred njihovom ograničenošću i svoditi umetnost na ono što jedan takav um može da percipira i razume. zato jedno veliko bravo za režisera kventina tarantina (quentin tarantino) koji je, prilikom davanja poslednjeg intervjua, odbio da odgovori na kritike onih kojima smeta što se u njegovim filmovima pojavljuju akteri koji izgovaraju rasizme. “gledajte onda neke druge filmove ako ne razumete ove koje ja stvaram. ukoliko vam je nejasno zašto je određeni lik rasista i kako je okarakterisan u filmu, onda ja zaista ne snimam filmove za vas i to je to”.
sreća u svemu ovome je to što nove generacije ne čitaju mnogo inače bi, po istom principu, stavili na tu svoju “kensel”-lomaču tolstoja jer je ženu predstavio kao nemoralnu jer vara muža, a iz novog izdanja bi istrgli tri-četiri stranice na kojima se baca pod voz jer je to “promocija” samoubistva. nabokovljeva “lolita” bi isto tako bila shvaćena kao “glorifikacija” pedofilije i tako dalje, i tako dalje.
cela ova situacija me podseća na platna pita mondrijana (piet mondrian) koji je iz slike u sliku svet predstavljao sve pojednostavljenijim i svedenijim dok nije došao samo do primarnih boja i geometrijskih oblika. pit je došao do te granice da je jedna njegova slika u muzeju decenijama stajala okačena naopako dok neko nije shvatio da bi trebalo da je okrenu na drugu stranu. oduvek sam voleo te njegove radove jer sam ih doživljavao kao prikaz novog sveta koji sve vidi jednodimenzionalno (o čemu sam, je li, nadugo i naširoko pisao iznad).
ipak, pošto sam se ovog novembra malo dublje bavio mondrijanovom umetnošću, shvatio sam da sam je doživeo sasvim pogrešno (ako postoji pogrešno u tumačenju umetnosti), ali to je negde i draž umetničkog dela jer je ono uvek naše ogledalo. ono smo što vidimo u slici i kada je analiziramo ona zapravo analizira nas, naše težnje, porive i razmišljanja.
“umetnost je uzvišenija od stvarnosti i ne postoji direktna veza između njih. ukoliko umetnik želi da dostigne spiritualnost u delu, trebalo bi da iskoristi što je moguće manje stvarnosti jer je ona u potpunoj suprotnosti sa spiritualnošću”, rekao je jednom prilikom ovaj holandski umetnik.
podrobnijim bavljenjem pitovim životom, saznao sam da ta njegova svedenost na osnovne boje i geometrijske oblike zapravo ime veze sa teozofijom, veoma popularnom sektom koja je delovala u njegovo doba (početkom 20. veka), odnosno težnjom da se stvari svedu na svoje osnove kako bi se proniklo u njihovu suštinu. na kraju sam se, zbog svoje pasioniranosti sektama i kultovima, više bavio helenom blavatskom, koja je osnovala teozofiju, i ukapirao da njeno učenje i nije baš toliko zamrlo koliko članci na internetu tvrde. ne bih sad tu dalje širio priču, ali delove njenog učenja sam pronašao u seriji “dosije iks” i u shvatanju nastanka sveta kojim se lejdi gaga bavi na albumu “chromatica”, pa koga zanima dalje nek gugla.
ovu dugu digresiju o umetnosti zaključimo stihom “sve reči kraj su pitanja” maestralne senide i njene pesme “dva prsta” (još jedan novembarski utisak), a onda se nakratko vratimo na siciliju pre kraja ovog predugog posta.
poslednji
veliki utisak iz katanije je svakako poseta cirkusu, o čemu maštam već neko
vreme. imao sam tu sreću da naletim na cirkus koji je na tako visokom nivou da
sam dva sata kasnije napustio cirkusku šatru sa istim sjajem u očima sa kojim
sam izašao iz hale u kojoj se desio lejdi gagin koncert. prezabavni klovnovi,
neverovatne vratolomije na trapezu, žongliranje koje prkosi gravitaciji i ples
u staklenoj kugli koji oduzima dah samo su neke od stvari zbog kojih sam se
osećao kao da imam 5 godina. jedina stvar koja mi je kvarila utisak su bile
životinje koje su izvodile neverovatne akrobacije jer mi zdrav razum govori da
je neko morao više godina da ih krvnički bije ne bi li im sve to utuvio u
glavu. tada mi je postalo jasno zašto se cirkusi sve više i više zabranjuju
širom sveta, ali mi je, kada se sve sabere i oduzme, bilo drago što sam posetio
jedan od njih pre nego što postanu deo istorije.
sa mišlju o lavovima koji preskaču kroz obruče i nilskim konjima koji ne rade apsolutno ništa na sceni cirkusa “orfej”, stigoh konačno do kafeterije koja na kataniji radi u cik zore. konačno je red za moju pravu italijansku kafu popijenu u miru i tišini.
“good morning. do you have double espresso?”, upitah na kromanjonskom engleskom crnokosu italijanku, na šta me ona prostreli prodornim pogledom sa ivice svog tradicionalnog orlovskog, “sicilijanskog” nosa.
“buongiorno, signore”, odgovori mi sa jakim akcentom i očima mi dade znak da ponovim za njom.
“buongiorno, signora”, ponovih nespretno i tako počesmo igru ponavljanja na koju sam već navikao na siciliji, a koja se sastoji u tome da celu porudžbinu moram da ponovim za prodavcem na italijanskom, što izaziva sveopšti smeh u prodavnici, a i meni samom.
“thank you, goodbye”, rekoh na izlazu iz radnje dok sam konačno držao kafu u rukama spreman da se konačno posvetim svom dugo željenom napitku i, nadam se, tišini.
“signore…”, prostreli me pogledom vatrena italijanka i zakova me njime za pod kafeterije.
“grazie. arrivederci”, odgovorih sa osmehom na licu i zaključih da je na siciliji nemoguće popiti kafu u tišini, ali da mi to uopšte ne smeta.
čitamo se za mesec dana sa decembarskim utiscima (i verovatno sumiranjem cele godine), a vi dotad uživajte u svojoj kafi ili mom omiljenom soku od sveže ceđenog nara,
