“poslednje jutro u seulu”, prostruja mi kroz glavu dok sam, kao i svakog prethodnog dana u to doba, sedeo na krovu hotela. na stolu pored mene je kafa kupljena noć pre, jer ja uvek štreberski uveče pripremim sve što mi je potrebno za sutra kako bi svitanje bilo lišeno komunikacije sa bilo kim ili bilo kakvog napora, pa čak i odlaska u prodavnicu.
“kakvog li je ukusa ova kafa i da li je kafa uopšte?”, zapitam se polunasmejano, dok skidam poklopac sa iste, jer na njenoj ambalaži nema nijedne reči koja nije na korejskom.
već trećeg-četvrtog dana sam odustao i od pokušaja da mi prodavci objasne šta je tačno to što kupujem jer engleski govore koliko i ja korejski. na sve to treba dodati i njihovu opčinjenost kafom jer je, bez imalo preterivanja, u rukama nosi svaka druga osoba, od jutra do mraka, što ponudu ovog napitka čini beskrajnom.
oni, zbog svoje opsesije zapadom, pretežno biraju “starbaks”, koji se, ponovo bez preterivanja, nalazi u svakoj drugoj ulici, a ja, zbog svoje opsesije istokom, uzeo bih sve osim “starbaksa”. zato sam prethodne večeri sa pretrpane police sa kafama odabrao onu čija mi je ambalaža najviše prijala oku, bez ikakve predstave uzimam li običnu crnu, sa sojinim mlekom, ukusom badema ili nešto četvrto. ta lutrija sa kafama i nije neki problem jer sa kafom teško da možeš da pogrešiš. problem su sokovi jer nikad ne znaš da li su gazirani, ili slatkišima jer se dobar deo njih pravi od riže ili pasulja (a možeš da nabasaš i na nešto što je slano). srećom nisam preterani ljubitelj ni jednog niti drugog (ako izuzmemo sveže ceđene sokove), tako da su se moji odlasci u markete uglavnom svodili na kafu i nudle. tu treba dodati da se u svakoj prodavnici nalazi aparat sa vrelom vodom kako bi nudle mogao da spremiš na licu mesta.
no, vratimo se na krov sa početka priče. iznad mene je jedno standardno sivkasto nebo, bez ijednog oblaka, bez plavetnila, bez naznaka sunca. to nema veze sa temperaturom (jer sedim na tom krovu samo u majici kratkih rukava) već sa zagađenošću vazduha.
ista ta zagađenost, u kombinaciji sa prezačinjenom hranom i konstantnim usponima i padovima adrenalina, učinila je da mi usne u potpunosti ispucaju već trećeg dana i takve ostanu do kraja putovanja. more solitera kojima sam okružen svakako bi sakrili izlazak sunca sve i da ga je moguće videti na nebu. toliko o onom vesninom: “neću da kažem ništa o tome ko će biti novi vladar sveta, ali sunce se rađa na istoku”. gospođa rivas uvek lupa gluposti, zato je i slušam, ali u ovom slučaju smatram da je u pravu. novi vladar sveta mora živeti ovde negde jer su ovi ljudi duboko zagazili u 2050. godinu dok mi kaskamo i za našom 2023. godinom.
čak iako izuzmemo sam izgled seula, sa svim svojim preširokim ulicama, pešačkim prelazima koji su toliko dugi da se umoriš dok ih pređeš, morem reklama koje sijaju sa svake višespratnice i neboderima koji podražavaju oblike svemirskih brodova, ima nečeg u kulturi življenja zbog čega su miljama ispred svake metropole koju sam posetio dosad.
koliko god druge civilizacije tehnološki napredovale i razvijale svoje velike gradove, uvek sam u njima imao osećaj divljine. gužva, buka, zvuk automobilskih sirena i psovki u vazduhu uvek bi me asocirao na to da smo se iz beslovesnih divljaka transformisali u civilizovane divljake i da se naše ponašanje na ulici ne razlikuje mnogo od borbe za opstanak u džungli. valjda je to ono primalno u nama što nas navodi da zgazimo na zadnji deo patike onog ko malo sporije hoda ispred nas ili da se grubo očešemo ramenom o njega dok ga pretičemo.
sa druge strane, u seulu, sa svih svojih deset miliona stanovnika, ni u jednom momentu nisam stekao taj utisak užurbanosti i gungule. ljudi ćutke stoje u redovima čak i ispred vrata metroa, a kada uđeš u vagon sa 200 drugih ljudi svi će se poređati tako da ne stoje na putu bilo kome. mesta za trudnice i penzionere će ostati prazna čak i kada jedva ostane prostora za prolaz u središnjem delu vagona.
u toj mukloj tišini često sam vraćao u glavi jezive prizore iz beogradskog prevoza u kom ljude ne možeš da naučiš ni da prvo puste putnike da izađu iz autobusa pre nego što nagrnu u isti, a kamoli šta drugo. u ovoj nekoj paralelnoj korejskoj stvarnosti doživeo sam čak i da jedna bakica samoinicijativno ustane sa svog mesta kako bih ja seo pored svog saputnika, a onda još i da mi uz široki osmeh mahne kad se smesti na sedište na drugoj strani vagona. sve i da umem da govorim korejski, kako bih joj objasnio da je pre par meseci u jednom beogradskom trolejbusu žena njenih godina na vrlo odsečan način insistirala da ustanem sa svog mesta, iako je u celom vozilu bilo zauzeto svega 5-6 mesta, jer, kako je istakla, “njoj najviše odgovara da baš tu sedne da bi bila što bliže vratima”.
mimo te tišine i smirenosti koja vlada kako u seulskom metrou, tako i na ulicama ili u restoranima, nemoguće je da te ne “kupe” iskrenim osmesima koje ti upute ukoliko im se obratiš bilo kojim povodom ili čak ukoliko ih smotano, kao ja, nagaziš, prvo te pogledaju u kompletnom stanju čuda, a kada im se izviniš zauzvrat dobiješ duboki naklon, osmeh i bezmalo zahvalnost što si im se izvinio. uveren sam da to ima veze kako sa budizmom, tako i sa svim filozofskim učinjima koja su vekovima unazad oblikovala aziju.
ipak, korejci imaju i drugu stranu koja se u potpunosti kosi sa tom njihovom uljudnošću i nekom urođenom elegancijom. pljuvanje i isuviše glasno izbacivanje šlajma nasred ulice je najnormalnija pojava na koju se niko i ne osvrće. jedan prolaznik mi je doslovno podrignuo u lice i nastavio dalje kao da se nije desilo apsolutno ništa. preterivanje u alkoholu zbog kog se teturaju po pločnicima i padaju nije nimalo retka pojava.
ipak, na stranu sve te kulturološke i manirske razlike, jedna je najuočljivija i do kraja putovanja mi je ostala neshvatljiva. ako ste i u jednom momentu pomislili da su ljudi kod nas ili bilo gde u svetu previše vezani za telefon, onda niste bili u koreji. ta prikovanost za telefon je verovatno stvar koja mi najviše smeta u današnjem dobu, a u koreji je dovedena na jedan novi nivo. svi su zagledani u svoje ekrane čak i u najnezamislivijim situacijama, te tako, primera radi, gledaju video klipove dok voze bicikl ili uredno svi do jednog nastavljaju da kuckaju poruke ili gledaju nešto na tjubu čak i dok obavljaju malu nuždu u pisoarima. sećam se da sam se pre 15-ak godina smejao azijatima što snimaju sve što vide ispred sebe na putovanjima, da bi to ubrzo postala i naša svakodnevica, tako da sam prilično siguran da ovakav scenario čeka i nas za koju deceniju.
zabeležiti seul kamerom telefona je nemoguće, premda sam, kao dete svog doba, želeo da ga sačuvam kao uspomenu i kroz fotografije i snimke. sve je naprosto toliko veliko, monumentalno i nepregledno da u tom malom pravougaoniku postaje malo i besmisleno. sasvim je normalna stvar u jednom kadru videti budistički hram, oblakoder, bonsai i zgradu sa desetak svetlećih reklama na sebi, a pritom cela ta gungula se nastavlja kilometrima ispred tebe, bez ikakvih naznaka da će joj se igde videti kraj. na kraju uhvatiš sebe kako prolaziš pored statue u obliku kitovog skeleta visine 20-ak metara i nemaš nikakvu preterano veliku reakciju jer su ti sva čula prezasićena.
kao pravi blagoslov je došla potpuna ophrvanost prehladom četvrtog dana, tako da sam uzeo jedan dan “za sebe” kako bih se izolovao od svega toga i malo se resetovao. “sad bih mogao da se vratim kući i ne bi mi bilo žao što idem zbog količine stvari koje sam već video, a mi nismo ni na pola putovanja”, rekao sam u tom momentu i proveo ostatak dana naizmenično čitajući “budu iz predgrađa” pakistansko-britanskog pisca hanifa kurejšija i slušajući novu muziku.
“budu iz predgrađa” sam prvi put pročitao pre desetak godina i već tada sam znao da ću ga nekada čitati ponovo zbog sjajno uhvaćenog prelaska iz 60-ih u 70-e godine prošlog veka, sa svim velikim promenama koje je donela seksualna revolucija, hipi-pokret, feminizam, rokenrol i sve ono drugo što čini to doba tako živopisnim.
pokušao sam da se uhvatim ukoštac i sa novim albumom američke pevačice lane del rej “did you know that there's a tunnel under ocean boulevard?”. lana nije bila, poput seula, ljubav na prvi pogled, odnosno prvo slušanje. sve mi je zvučalo tromo, nemaštovito, dosadnjikavo, razvodnjeno. trebalo je da prođe dosta vremena dok nisam zaronio kako treba u sve te melodije i stanje uma u kom je lana trenutno. a onda su se kockice posložile dve nedelje kasnije i na svojoj dizer listi sam sačuvao veći deo ovog albuma, a sa najvećom znatiželjom se uvek ponovo vratim pesmi “paris, texas”.
kad smo kod mesečnih utisaka već, za ovaj april bih vam preporučio film “moj komšija adolf” (“my neighbor adolf”) izrealskog režisera leona prudovskog (leon prudovsky) o čoveku kom je cela porodica stradala u koncentracionom logoru tokom drugog svetskog rata, a koji, par decenija kasnije, umišlja da je čovek koji se uselio na imanje pored njegovog zapravo hitler lično.
što se serija tiče, tu je “dahmer - monster: the jeffrey dahmer story”, koja se, za razliku od prethodnih projekata o ovom serijskom ubici, bavi damerom kao čovekom i uzrocima zbog kojih je na tako monstruozan način ubio i pojeo toliko svojih žrtava. američki režiser rajan marfi (ryan murphy) je uradio ono što polazi za rukom samo retkim režiserima, a to je da ne osude svog anti-junaka, koliko god on zapravo bio za osudu, nego da pokušaju da proniknu u izvor te njegove monstruoznosti i shvate ga.
nakon tog malog reseta, kako na samom odmoru, tako i u ovom mom izlaganju koje pokušavam što više da sažmem (mada mi ne ide od ruke), odjednom su mi postale jako daleke stvari koje su se desile u rasponu od svega pet dana. obilasci impozantnih palata tamošnjih kraljevskih dinastija, ceremonijalne smene straže odevene u tradicionalne kostime, sva neobična jela po pijacama i restoranima, dobijanje uređaja sa alarmom koji počinje da pišti kada je tvoja porudžbina spremna u kafićima… pokušavam sve to da spojim u neku iole smislenu priču, ali bilo kakav logičan redosled mi izmiče. nadam se da mi nećete zameriti ovu zbrkanost, ali možda baš takav i treba da bude ovaj post jer je takav ovaj dvonedeljni odmor i bio.
“potpuno ima smisla što smo na drugom kraju sveta jer je ovde sve naopako”, našalio sam se jednom prilikom dok smo prolazili pored policijske stanice koja je pre izgledala kao svetleća reklama za lego kocke, sa sve policajcima obučenim u neke neonsko-roze uniforme.
ta njihova dobroćudnost i smirenost najjasnije se pokazala kada, zbunjen kakav jesam, jedanput nisam otkucao kartu u metrou, zbog čega na drugom kraju nisam mogao da izađem iz istog, pri čemu mi je prišao neko od tih uniformisanih ljudi, službenom karticom otvorio kapiju i uz osmeh mi pokazao da prođem. još jedna scena koju ne bih mogao da zamislim u beogradu (ili bilo gde, zapravo).
jedna od najvećih misterija, koja je do kraja ostala nerazrešena, bilo je potpuno odsustvo kanti za đubre bilo gde (zbog čega bih otpatke nosio u torbi sa sobom kilometrima). da li nakon svega gore navedenog uopšte treba i da ističem da je nekim čudom seul jedan od najčistijih gradova u kojima sam dosad bio, iako nemam predstavu gde svo to đubre završava.
ta urednost i pedantnost vidljiva je i na zidovima budući da za sve to vreme nisam video nijedan jedini grafit na ulici. korejci, po svemu sudeći, osim po zidovima ne vole da šaraju ni po sebi. moje ruke prekrivene tetovažama su mi delovale jako neuklopljene u ceo taj prizor u koji sam osećao potrebu što više da se uklopim jer je mnogima od vas poznata moja smešna težnja da što više izgledam kao azijat.
odnos korejaca prema modi je na drugom nivou u odnosu na sve sa čime sam se susreo dosad. osoba kojoj je moda sporedna doslovno ne postoji u seulu. na najnižoj lestvici su oni koji su “samo” obučeni lepo, a jednostavno, što, naravno, uključuje besprekorno oblikovanu frizuru (čak i kod muškaraca koji svi redom imaju duge kose ukoliko nisu oćelavili), šminku (ponovo i kod žena i kod muškaraca) i kod estetskog hirurga popravljeno sve što se da popraviti. krivi nosevi i bore ne stanuju u seulu.
druga varijanta je opuštena elegancija sa neobičnim krojevima košulja, džempera i pantalona. treća, meni najzanimljivija i na sreću nimalo retka, su kul klinci koji izgledaju kao da su krenuli na snimanje spota, a ne u popodnevnu šetnju. sve moguće boje kose, frizure kao iz mangi, neobične šnale, štule od 30cm, cirkoni po licu… pored toga što su prevazišli mnogo šta u šta se kunu zapadnjaci, u to spadaju i brendovi. pravih i lažnih luj viton torbica ili fendi ešarpi nema na vidiku. osobe koje imaju ispisano ime bilo kog brenda na sebi, mimo “supreme” i “off-white”, retke su koliko i bilo koji kutak bez wifi-a (a wifi im je otvoren čak i u najizolovanijim parkovima).
“kako će mi nedostajati ovo. sve ovo”, rekao sam već drugog dana. “fali mi samo da vidim sunce, da udahnem malo čistiji vazduh, da popijem pravu tursku kafu i da nije baš svako jelo toliko jako i začinjeno da posle svakog zalogaja moram da popijem gutljaj vode. sve drugo je baš po mojoj meri. baš sve.”
tih reči sam se držao do kraja putovanja. ima nečeg nepretočivog u reči u tim ulicama u kojima je svaka radnja priča za sebe, od one u kojoj su police sa knjigama toliko visoke da uz njih stoje pokretne stepenice ili onog kafića u kom sve ima oblik izmeta (od nameštaja, preko kolača, pa sve do mini wc-šolja iz kojih piješ kafu).
kako opisati sve one živopisne budističke hramove, na čelu sa onim u busanu gde je cela planinska padina uronjena u tihi okean posvećena meditaciji? ili sva ona “sela”, kako ih oni nazivaju, a koja su zapravo oni retki kvartovi u kojima nema nebodera. kako dočarati žurke na kojima svi plešu kao da snimaju neki prezahtevni video za tiktok, sa sve pauzama za odmor, tokom kojih se svi u isti mah sklone sa podijuma za ples? kako opisati aromu čaja od omije koji se pije uz pomoć kašike ili ukus kimčija koji se sprema direktno ispred tebe na stolu?
“mnogo smo smešni mi ljudi. ja sam došao ovde opčinjen azijatima, a oni operacijama ispravljaju svoje oči i koriguju druge crte lica da bi što više bili nalik belcima. meni, potpuno običnom belcu, prilaze dve azijatkinje da se fotografišu sa mnom, drugi mi mašu u prolazu. ja nosim pantalone sa azijskim slovima i jaknu inspirisanu nindžama, a mnogi od njih pokušavaju da iskopiraju tipičnu zapadnjačku estetiku. zašto nam je uvek zanimljivije sve što je daleko, a ovo naše nam deluje obično? smešan sam sam sebi obučen onako kako zamišljam da bi se obukao neki uvrnuti azijat, a zamisli tek koliko je to njima smešno?”, rekao sam između dva zalogaja gimbapa, naravno ubačenim u usta štapićima, a ne viljuškom.
12 sati kasnije, pri sletanju u budimpeštu, kulturološki šok je bio intenzivniji nego ikad. ulice tog inače lepog grada delovale su mi prazno, bezbojno, nemaštovito. lica prekrivena bradom delovala su mi neotesano. svaki kvrgavi nos mi je izgledao predimenzionirano. ljudi su ponovo nosili neku neukusnu odeću i pričali preglasno. nešto kasnije dečko u beogradskom gradskom prevozu puštao je isuviše glasno muziku na svom telefonu. trudio sam se da se fokusiram isključivo na kesu prepunu voća koju sam kupio odmah po dolasku u beograd jer ga u seulu skoro nigde ne prodaju (osim par radnji u kojima možeš da nabasaš na narandže u celofanu ili eventualno banane). izašao sam iz autobusa u želji da se što pre zavučem u svoj stan kako bi sve oko mene što manje “spralo” koreju sa mene.
bacio sam pogled na bankomat na putu do moje zgrade. preko njega je krupnim slovima na ruskom bilo napisno “njet rabotit”.
čitamo se za mesec dana sa majskim utiscima,
