dobar deo meseca sam mislio da ću ovaj post, posvećen majskim utiscima, početi osvrtom na tragediju koja je svakako, nažalost, obeležila mesec koji je za nama, ali onda se dogodilo ono što se obično dogodi. od jedne zaista tužne stvari je napravljen cirkus, upiralo se prstom i u šta treba i u šta ne treba, “genijalno” rešenje i mišljenje o “pravom” uzroku je imao i doktor nauka i profesionalni obijač sefova, razapinjani su desetogodišnjaci što nemaju svest o tome šta znači smrt desetoro dece, pozivalo se na smrtnu kaznu za 13-godišnjaka, vagalo se o tome da li je razumno na društvenim mrežama postaviti neki nasmejani stori ili golotinju tri dana posle masakra ili je ipak potrebno da prođe sedam… od prvog momenta sam znao da nemam rešenje i da ne znam uzrok, a sve i da sam znao i imao, neke naznake zrelosti su mi govorile da ne treba bandoglavo juriti sa iznošenjem zaključaka. jedino što sam uradio je bilo da zamolim sve ljude koje znam, a koji imaju decu, da pred njima barem ne nazivaju drugu decu monstrumima i ne govore o smrtnoj kazni. ni sad ne bih ništa epohalnije dodao jer ne bih rekao ništa novo. možda jedino ako bih rekao da je uzrok “mali mrav” jer se samo toga još niko nije setio, a možda i jeste, samo mi je promaklo.
ni na drugoj velikoj sveopštoj preokupaciji meseca se ne bih mnogo zadržavao jer nisam ispratio “evroviziju”, ali, kad smo se već dotakli muzike, nek počnemo sa muzikom.
zbog nedostatka nekog ubedljivo dominantnog muzičkog utiska za maj, palo mi je na pamet da se osvrnem na album koje slušam još od početka godine, a koji dosad nije našao mesto na blogu. reč je o američkom rok bendu paramore i njihovom povratničkom albumu “this is why”, izdatom nakon šest godina diskografske pauze. članovi ovog sastava su napravili ono što malo ko ume da napravi - pauzu. i više je nego osetno kada se određeni izvođači potroše i umesto da se, poput paramora, sklone na neko vreme i posvete se nekim drugim aspektima svog bića ne bi li se probudio raniji žar, oni pošto-poto jure da snime bilo kakvu brlju, u strahu od toga da ne padnu u zaborav. nikako da im neki menadžer, gledajući valjda samo svoju kratkoročnu korist, kaže da se u zaborav pre pada neinspirativnim albumima i osrednjim pesmama. otuda u poslednje vreme imamo razočaravajuće albume majli sajrus, eda širana i tako dalje (uz svega par sjajnih pesama po projektu). no, vratimo se na paramore. njihov poslednji album je nešto što mi je mesecima unazad na listi, kako zbog veoma prijatnog zvuka i melodija, tako i zbog hejlinog prepoznatljivog glasa koji me vraća u tinejdžersko doba, a pre svega zbog sjajnih tekstova. iako su se dosad mnogi izvođači bavili raznoraznim psihičkim stanjima, obično su uspevali da uverljivo uhvate stanje depresije, ali malo ko (ili skoro niko) nije na ovako maestralan način dotakao blagu, ali konstantnu anksioznost. ima tu i sklonosti ka odlaganju svih mogućih obaveza, i prepuštanja svakodnevici u kojoj se ne radi ništa, i nesposobnosti da se živi u momentu, i misli o prolaznosti sreće zbog kojih se propušta sama sreća. sve to su neke veoma učestale pojave koje ne nalaze svoj izraz u muzici, pa ukoliko se pronalazite u nekoj od pobrojanih tema, ne bi bilo zgoreg da čujete šta trojka iz paramora ima da kaže o tome. ako bih pokušao da vas zainteresujem za ovaj album jednom pesmom, moja preporuka bi bila “liar”.
drugi EP koji bih vam preporučio je jedno od mojih omiljenih ovogodišnjih otkrića - indi jelić (indy yelich), inače sestra moje drugarice ele, ili što bi ona sama šaljivo poručila “vaša omiljena nepo-bejbi”. ima nečeg u istraživanju novih umetnika što ima posebnu čar jer su sirovi, neispolirani, isuviše željni da pokažu sve što znaju, sveži, puni krvi. indi je sve to u ovom EP-u od svega pet pesama koji se pretežno bavi temom jedne neobične ljubavne priče koja se zasniva na povremenim susretima, sa mesecima odsustva bilo kakve komunikacije između tih ponovnih pronalaženja. svako ko je ikada bio zaljubljen u prijatelja ili se našao u odnosu koji se prolongira mesecima ili čak godinama bez jasno određenih granica i definisanja tog odnosa, pronaći će nešto zanimljivo tu za sebe. dajte barem šansu pesmi “hero”.
što se serija tiče, u maju su se završile dve. prva je započeta još prošle godine, a pre par dana sam konačno pogledao poslednju epizodu. reč je o britanskoj kultnoj seriji “allo allo” koja je svima vama verovatno jako dobro poznata, tako da ne bih mnogo pisao o tome, kako zbog tog opštog mesta u popularnoj kulturi koje ima, tako i zbog toga što se ne radi o apsolutnoj preporuci. nekoliko sezona je veoma zabavno i smešno, ali kako serija odmiče tako se to svodi samo na poneki dobar momenat. ipak, koliko god puta bilo ponovljeno helgino isuviše grubo najavljivanje generala koji ulaze u kancelariju nemačkih upravnika, svaki put bih se naglas smejao tome. isto važi i za ivetine instrukcije reneu šta sve da joj radi svojim snažnim rukama ili za beznadežne vapaje madam fani da su svi ostavili samu “bespomoćnu staricu”. zanimljivo je primetiti i to da je ova serija bila jedna od najomiljenijih i najgledanijih tokom 80-ih godina prošlog veka, dok bi danas verovatno bilo nezamislivo da se na takav način šali na račun nacističke okupacije. ah, to divno doba bez preterane osetljivosti za sve i svašta.
ipak, serija koju sam pogledao u maju, a koja je najapsolutnija preporuka koju možete da zamislite, je američka miniserija “staircase” ("stepenice"). kroz osam epizoda se upoznaje mnogočlana porodica piterson koja postaje glavna tema medija zbog zverskog ubistva gospođe ketlin piterson na stepeništu njihovog doma. brojne teorije o onome što se dogodilo te kobne noći mic po mic razmotavaju klupko porodičnih tajni i njihovih komplikovanih odnosa, a svako novo saznanje podiže novi zid preko kog je teško preskočiti i odlučiti se za ovu ili onu stranu. serija je zasnovana na istinitom slučaju i istoimenom dokumentarcu koji je snimljen na osnovu istog, što je za par nedelja produžilo moje bavljenje tom temom. ekipa koja je radila ovaj projekat je umnogome odstupila od stvarnih činjenica, na šta imaju potpuno pravo jer nisu snimali dokumentarac nego igranu seriju, pa o smrti ketlin piterson možete izvesti barem dva različita zaključka. eto, ako niste, ostavljam vam predlog čime da se zanimate u narednom periodu.
što se filmova tiče, i tu ćemo se, takođe, pozabaviti “ostacima” iz prethodnih meseci, odnosno, veoma upečatljivim projektima koji su pali u drugi plan tokom određenih mesečnih utisaka samo zbog toga što je nešto drugo bilo dominantnija impresija. prva preporuka je psihološka drama “tar” (2022) američkog režisera toda filda (todd field), u čijem je fokusu dirigentkinja lidija tar, žena koja je svoj povlašćeni položaj u filharmoniji iskoristila za zadovoljavanje ličnih pobuda. jako je zanimljivo da se neko konačno pozabavio i temom žene-predatora u doba kada na videlo isplivava sav prljav veš muškaraca koji su zloupotrebljavali svoju moć u proteklih par decenija. mimo razorno dobre glume kejt blanšet (cate blanchett) (inače meni jedne od najlepših glumica ikad) i samog načina na koji je jedan ovakav slučaj sagledan iz više uglova, meni najjači utisak ostavlja rasprava lidije tar sa studentom koji nipodaštava umetnost johana sebastijana baha samo zbog toga što, kao nebinarna gej osoba, ne može da se poistoveti sa muzikom belog, strejt muškarca.
“ako odlučiš da bahovoj muzici oduzmeš bilo šta na osnovu njegovog pola, zemlje rođenja, religijske opredeljenosti ili seksualne orijentacije, onda moraš da pristaneš na to da će i drugi o tvom talentu suditi na osnovu istih tih parametara.”
drugi film koji bih vam preporučio kao obavezan za vaše liste za gledanje je krimi triler “sveti pauk” ("holy spider") (2022) iranskog režisera alija abasija (ali abbasi). ova dosta mučna priča (nažalost istinita) sledi reportetku arizu rahimi koja daje sve od sebe da pitanjem od nacionalnog značaja učini hvatanje serijskog ubice koji ubija samo prostitutke. teheranske vlasti uporno okreću glavu od ovog slučaja, čime praktično daju zeleno svetlo ubici da uzme “pravdu” u svoje ruke i kazni žene koje su se oglušile o javni moral. na sve to treba dodati i javno mnjenje koje staje na stranu čoveka koji je usmrtio na desetine žena. mnogo važan, mnogo težak i mnogo dobar film.
u maju, koji je za nama, sam dosta čitao, i to prilično raznoliku literaturu. pre svega, tu je zbirka radijskih uključenja duška radovića kojima je budio beograđane tokom 70-ih godina prošlog veka - “beograde, dobro jutro”. duško daje jednu drugačiju sliku jugoslavije od one koja je uvrežena, ali i pored brutalne satire i kritike, njegov govor nikad ne odstupa od topline i ne zalazi u ogorčenost. današnji kritičari društva bi mnogo mogli da nauče od radovića.
druga knjiga je debitantski roman lane bastašić “uhvati zeca” koji me je zainteresovao zbog činjenice da je nekome sa naših prostora pošlo za rukom da se, između ostalog, nađe na njujorkerovoj listi godišnjih preporuka ili u rukama keri bredšo u nastavku “seks i grada”. lanin roman na jako upečatljiv način beleži odnos dve drugarice koje odrastaju u ratom zahvaćenoj bosni, pri čemu sve vreme balansira na nekoj tankoj granici između ljubavi i mržnje, prijateljstva i ljubavi, nemogućnosti da budu zajedno i nesposobnosti da funkcionišu jedna bez druge. iako sama bastašićeva ne voli poređenje sa napuljskom tetralogijom elene ferante, nemoguće je ne pomisliti na ovu vezu tokom čitanja, budući da oba romana imaju nekoliko dodirnih ključnih tačaka. ipak, lana, koja je podjednako sjajna i tokom davanja intervjua, osvrnula se na to pitanjem: “ako se već u književnosti odvajkada ponavljaju iste teme, zar je dovoljna samo jedna knjiga o ženskim prijateljstvima?”. ako ne volite da čitate, makar gledajte njene intervjue. briljira u svakom.
poslednja knjiga koju sam završio je ujedno i knjiga na koju sam najponosniji jer je prva na engleskom koju sam pročitao u životu. kako svake godine odlučim da uradim nešto novo prvi put u životu, ove 2023. sam doneo odluku da počnem da čitam na engleskom. roman “second place” (“drugo mesto”) britanske književnice rejčel kask (rachel cusk) sam tehnički pročitao dva puta jer sam svako poglavlje čitao prvobitno “u cugu”, a onda ponovo sa prevođenjem svake nepoznate reči. ovaj roman se bavi očajničkim pokušajima jedne žene da postane inspiracija za delo slikara kog je ugostila na svom imanju i govori dosta toga interesantnog o odbojnosti koju obično osećamo prema ljudima koji su slika i prilika mana koje i sami posedujemo.
za kraj sam namerno ostavio najriskantniji deo posta jer je dosad većina vas odustala od čitanja, pa neće ostati mnogo vas da ovo čita "ispod oka", ali izostaviti ga značilo bi preskočiti jedan od najvećih utisaka. stvar kojom sam se bavio na svakodnevnom nivou bila je savladavanje čitanja tarota. ideja o tome je potekla nakon što je moja drugarica ela govorila dosta posprdno o tarotu, što je kod mene, kao i uvek kada neko sa neodobravanjem govori o nečemu, probudilo želju da pronađem nešto dobro u tome. ubrzo sam shvatio da je tarot današnju negativnu konotaciju dobio kada je sa istoka prešao na zapad, što uvek vodi u banalizaciju i svođenje bilo koje ideje na što praktičniju primenu. istina je da je tumačenje tarota na prvom mestu jedna dosta dobra mentalna vežba, psihološko savetovanje i filozofija, što je u svojoj biti pre mnogo stoleća i bio, dok se pri susretu sa zapadom pretvorio u prizemnu igru postavljanja pitanja i odgovora i predviđanje budućnosti. tarotu sam se posvetio, pre svega, kako bih malo razmrdao moj mozak nad kojim se alchajmer klati kao damoklov mač, a pamćenje značenja 88 karata mi se učinilo kao i više nego dobra vežba. osim toga, moje shvatanje univerzuma kao energije i sklonost ka predestinaciji nisu se mogli bolje uklopiti sa tarotom, tako da, ako se nekad zapitate šta li radim u junu koji je pred nama, vrlo verovatno sedim sa špilom karata u rukama i pokušavam da proniknem u skrivena značenja stvari koje me okružuju.
ostajte mi nezabrinuti do kraja narednog meseca kada se čitamo sa junskim utiscima,
