“kako volim tu neku specifičnu nijansu koju imaju filmovi i serije iz 2000-ih. odmah mi bude nešto toplo oko srca. ili kad vidim telefone na preklapanje u spotovima. ili presmešne plišane, roze trenerke sa nekim srebrnim natpisom na pozadini, nešto opskurno poput ‘juicy’ ili ‘sexy’ ili ‘bitch’. naše doba mi deluje tako bezbojno. nemam predstavu po čemu ćemo ga pamtiti”, kažem naglas, iako sam svestan da sam isto to govorio dok sam živeo u tim 2000-im, tvrdeći da nemaju to nešto specifično kao 90-e. valjda treba da dođe 2030. da bih spoznao šta je “sign of the times” našeg doba. ponekad mi se čini da slušam novu muziku samo da bi mi jednog dana bila retro i izazvala tu toplinu oko srca.
***
mark my words, elementi tehno rejva će obeležiti muziku u naredne dve godine na način na koji je vaskrsavanje disko zvuka obojilo prethodne dve.
***
dobro jutro svim ljudima osim onih 129 koji su bacili dislajk na “sestre po suzama” tanje savić jer ti ljudi ionako za dobro i ne znaju.
***
“tanka je granica između nade i zablude.” (kesha - fine line)
***
džems džojs (james joyce) važi za jednog od onih “teških” pisaca za čitanje, ali ako pre toga čitate neku knjigu na engleskom, džojs teče kao hladna voda. eto dobrog saveta za čitanje džojsa, mada kapiram da je to jedan potpuno beskoristan savet jer verovatno ne planirate da ga čitate. “dablinci” su mi se manje dopali nego što sam očekivao, ali ne zato što su mi bili teško čitljivi ili nerazumljivi nego zato što jednostavno nisam bio usisan u taj džemsov dablin. neke knjige te usisaju u sebe, neke ne. svakako zanimljivije za analizu nego za čitanje.
***
pacijent A: “moji roditelji su imali idealan brak.”
psiholog: “zato ti imaš i problem da nađeš partnera jer težiš toj slici koju si gledao u detinjstvu.”
***
ne postoji dovoljno politički korektan i etički ispravan način da se to kaže, ali keša će jednog dana shvatiti da je najveći blagoslov, kako za njenu karijeru tako i za muziku koju stvara, to što više ne sme da priča o doktoru luku (dr luke) i napastvovanju. dva osrednja albuma o tome su bila stvarno i previše. i neuspeo pokušaj da pokaže da je bolja pevačica nego što jeste. zašto najveći procenat pevača snimi najdosadnije i najbezličnije pesme kada odluče da pokažu da su “ozbiljni” i “kvalitetni” muzičari? baš previše ljudi u svojoj glavi (ko zna zašto) izjednači kvalitetno sa dosadnim. keša je konačno izašla iz te faze i izbacila fenomenalan album “gag order” (“zabrana iznošenja informacija”). zasad najbolji album godine. jako kvalitetan. nimalo dosadan.
***
“završila sam na sudu jer je moja mama tvitovala.” (kesha -only love can save us now)
***
“pomalo me je sramota kada pomislim na odeću koju sam nosila kao tinejdžerka. svima sam toliko želela da pokažem da sam drugačija od drugih da je sve što sam nosila bilo veoma grozno. išla sam u ekstreme u ogavnom oblačenju samo kako bih dokazala svoju različitost.” (en mari (anne marie))
***
pacijent B: “moji roditelji su se stalno svađali. dolazilo je čak i do fizičkih obračuna. stalno je vladala neka turobna atmosfera u našem domu.”
psiholog: “zato ti imaš i problem da nađeš partnera jer ponavljaš u emotivnim odnosima obrasce koje si gledao kod kuće.”
***
pogledah i dokumentarac o keši i doktoru luku jer su dosad do mene samo sporadično dolazile informacije o tome. kad se sve sabere i oduzme, verujem da keša govori istinu o silovanju i psihičkom zlostavljanju. ipak, ako u sudskom procesu koji je trajao bezmalo celu deceniju ne uspeš da dokažeš ništa od toga, pritom te i čovek dobije na sudu za klevetu, onda se zaista ne slažem sa narativom u kom je dobar deo javnosti i dalje na njenoj strani. negde se, ipak, mora povući granica. stvarno mora.
***
“kad se saznaju sve tvoje najveće tajne u potpunosti izgubiš osećaj stida. u odsustvu tog osećaja zapravo i leži potpuna sloboda.” (kesha - only love can save us now”)
***
“hej”, javlja se jedna fina devojka koja na poslednjoj fotografiji na instagramu sedi u bade-mantilu na ležaljci pored zatvorenog bazena u dubaiju. na stolu pored nje se nalazi orošena čaša nekog verovatno veoma skupog šampanjca i laptop sa zapanjujućom analitikom ličnog biznisa u koji želi da me uključi jer je dosad zaradila toliko novca da sad želi da pomogne i drugima. danas meni.
“hej zdravo volim k…c”, javlja se na fejsbuku čovek u ranim šezdesetim sa profilnom fotografijom selfija uslikanog iz najgoreg mogućeg ugla, brade zabijene u vlastite ključne kosti.
“delujete kao idealna osoba za reklamiranje našeg laka za nokte. javite nam se da vam pošaljemo besplatne uzorke na kućnu adresu”, stiže sa naloga bez ikakve fotografije i svega tri pratioca.
kako se onda posle ljudi žale na usamljenost u 2023. godini? mnogo je finog onlajn sveta željnog razgovora.
***
“ide mi se na teu, ali 100% neće pevati ‘bliznakinju’. na kom god koncertu sam bio u životu niko nije pevao moju omiljenu pesmu.”
***
serija “the girl from plainville” (devojka iz plejnvila), zasnovana na istinitom slučaju, i podjednako impresivan dokumentarac o tome - “I love you, now die” (volim te, a sad umri), bave se jako kompleksnom temom - da li je podsticanje suicidalne osobe da izvrši samoubistvo isto što i ubistvo ili je samo moralno upitno? priča prati depresivnog tinejdžera koji je već jednom pokušao da digne ruku na sebe, a koji do kraja sprovodi svoju zamisao nakon što stupi u onlajn kontakt sa devojkom iz drugog grada u koju se zaljubi. o ovom slučaju se dosta sudilo samo na osnovu prepiske koju su vodili, što uvek smatram pogrešnim jer samo dvoje ljudi koji su razmenjivali poruke znaju stvaran kontekst prepiske. uvek tu ima dosta praznina koje počivaju na ranijim razgovorima i predznanju o osobi sa kojom se dopisuješ. kada bi, primera radi, neko sudio o mom odnosu sa najbližim osobama na osnovu razmenjenih poruka, stekao bi utisak površnosti, hladnoće, nedovoljne bliskosti. svaka peta poruka bi mogla da se tumači iz neke druge vizure i da deluje grubo, osiono, bahato. naravno da je, kakav god kontekst bio, pogrešno navoditi nekoga da se ubije, ali ne treba ni olako tom nekome dodeliti titulu bezosećajnog monstruma. gorepomenuta serija se na sjajan način bavi i težinom sa kojom se ta devojka nosila zbog svakodnevnog kontakta sa suicidnom osobom. ljudi lako umeju da vas uvuku u svoj negativan tok misli ukoliko nemate neke svoje mehanizme odbrane. lično meni je jako dugo trebalo da shvatim da ne mogu da budem bilo čiji psiholog. da, mogu da porazgovaram sa nekim, mogu da pokušam da ga oraspoložim ili nadahnem, ali niko nije dužan da konstantno sluša vaše jadikovke i da vas vadi iz lošeg vajba. tome služe psiholozi jer su stručniji za to. požalite se prijateljima, naravno, ali nemojte da im uzimate dušu i crpite im energiju. i nemojte da se ljutite ako okrenu glavu od vas jer je svakom dosta i vlastitog tereta da bi konstantno nosio i vaš. no, da se vratim na seriju “the girl from plainville”, zar je toliko nerazumljivo reći nekome “idi i ubij se danas i završi sa tim” ako vas dve godine ubija u pojam da to želi da učini, ali se boji da prekrati sebi muke? možda sam ja loša osoba zato što imam razumevanje za to.
***
“potrebno ti je nešto u šta ćeš da veruješ čak i kada znaš sve.” (kesha - something to believe in)
***
naravno da tea nije pevala “bliznakinju”.
***
mnogo mi je drago što živimo u dobu u kom ljudi osećaju sve manje stid zbog odlaska kod psihologa. to je toliko ispričana tema da se ne bih puno zadržavao na tome jer se nadam da je jako mali broj onih koji i dalje stigmatizuju osobe koje idu kod psihologa kao lude. ipak, koliko god psihologiju smatrao beskrajno važnom i korisnom, ne mogu a da se ne otmem utisku o tome kako ponekad zapada u besmislena nagađanja i natezanje zaključaka. naravno da ne postoje ultimativni odgovori jer su svi ljudi različiti i isti događaji drugačije utiču na njih. ipak, narod bi do nekih godina stvarno trebalo da prestane da krivi roditelje za loš odgoj i sve probleme koje imaju čak i 10-15 godina nakon što više nisu pod njihovim krovom. grubo zvuči, ali ono, kapiram da bi ljudima nekad više pomoglo da im neko odbrusi: “odrasti već jednom!” nego da konstantno ima razumevanje za sve njihove blokade.
***
“normalizovanje nije normalizovalo ništa drugo osim korišćenje izraza ‘normalizovati’.” (patriša lokvud “niko ne priča o ovome” / patricia lockwood “no one is talking about this”)
***
“a onda shvatiš da se celog života jedino boriš sa samim sobom, ni sa kim drugim.” (kesha - eat the acid)
***
da imam tviter napisao bih nešto poput “succession je kao game of thrones ali za ljude koji se ne lože na krvoproliće nego koriste mozak”. i to bi bilo samo delimično tačno. prvo, zato što se i meni (donekle) dopao “game of thrones”, a, drugo, takve bljuvotine istresaš iz sebe samo ako koristiš tviter. niko ne priča tako u realnom svetu.
***
pre deset godina sam se divio ljudima koji javno govore o svojim psihičkim problemima. smatrao sam to nadahnjujućim, inspirišućim, hrabrim, važnim. deset godina kasnije me pomalo umara to što narod malo o čemu priča osim o svojim psihičkim tegobama. deluje mi kao da ta konstantna priča o tome zaglavljuje večno ljude na tom početnom koraku rešavanja problema, a to je priznavanje samom sebi da uopšte imaš problem. jako malo njih vidiš kako nakon “osvešćivanja” problema pređu na taj drugi korak, a to je stvarno rešavanje istog. ta kolektivna svest o imanju psihičkog problema (i jako često samostalno uspostavljanje dijagnoza) ne deluje mi išta svrsishodnije od kolektivnog ignorisanja i potiskivanja istih od pre par decenija.
***
ponekad je za dobar početak dana dovoljno pogledati suzanu perović blondi kako priča da ne radi erotsku masažu nego da jednostavno podstiče ženama vodicu da se ne bi osušile i da muškarcima izvlači koren. samo to.
***
“ponekad je tako umarajuće živeti u vlastitoj glavi. kad ću već jednom izaći iz nje?” (kesha - living in my head)
***
“kad ja završim sa tobom tražićeš vezu da radiš i kao prostitutka!” (vesna rivas)
***
“pojavila se nova igračka. svi su se sprdali sa njom, a onda je otkriveno da je zapravo namenjena autističnoj deci i onda više niko nije zbijao šale na taj račun, ali su počeli da ismevaju ljude koji su se prvobitno šalili na račun igračke. onda je neko pronašao raniju verziju od kamena, staru milion godina, i tvrdili da to dokazuje šta god. onda je obelodanjeno da je ta prvobitna igračka poreklom vezana za izrael i palestinu, tako da su svi sklopili pakt da više nikada ne govore o tome. sve to se desilo u roku od četiri dana.” (patriša lokvud “niko ne priča o ovome” / patricia lockwood “no one is talking about this”)
***
stvarno je lepo i veoma važno što se borimo za ženska prava, što budimo svest o tome kako se oseća žena u muškom svetu, ali negde mora da se povuče i ta granica. producenti serije “pam and tommy” (pem i tomi), koja se bazira na prvom tzv. kućnom video zapisu javnih ličnosti (pamele anderson i tomija lija), definicija su prelaska te granice. da li je prestrašno to što je ceo svet mogao da vidi ono što je bilo namenjeno samo za pamelu i tomija? jeste, i sram bilo sve one koji na društvenim mrežama dele sadržaj koji je u poverenju bio poslat samo njima. da li je cela ta situacija sa javnom sramotom bila teža za pamelu samo zato što je žena? jeste, jer ljudi, nažalost, i dalje imaju taj zatucani stav da je žena u eksplicitnom snimku kamenjarka, dok je muškarac potpuni car što se našao u istom i radi potpuno istu stvar. da li je pamela na bilo koji način manje žrtva celog tog skandala zato što je celu glumačku karijeru zasnovala na gigantskim silikonima i slikanju za plejboj? ne, zato što je stravično velika razlika između pristanka da se fotografišeš obnažen za časopis (ili u današnje vreme za društvene mreže) i toga da neko neovlašćeno distribuira snimak namenjen samo njoj i njenom suprugu. sve ove pobrojane stvari su sjajno prikazane u inače jako dobro snimljenoj seriji. međutim, tu dolazimo do granice o kojoj sam govorio, a koju su autori serije, za moje poimanje stvari, prešli. da li je pamela žrtva zato što se uopšte fotografisala za plejboj naga svojom voljom, zato što je, eto, mislila da ne postoji drugi način da uspe u holivudu? paaa, baš i ne. potpuna je smejurija praviti sad od nje neku feminističku ikonu i žrtvu “muškog sveta” zato što je odabrala lakši put, iako je bezbroj primera da je bilo moguće uspeti 90-ih i na drugi način. gledati na ženu kao na žrtvu u svakom muško-ženskom odnosu, čak i kada žena ima apsolutno pravo na izbor graniči se sa apsurdom. po tom principu bismo na kraju opravdali i svakog lopova što je lopov jer su čoveku bile potrebne pare. da li bi, kao što autori spomenute serije sugerišu, pamela otpočela “ozbiljnu” glumačku karijeru nakon “čuvara plaže” da nije bilo čuvenog klipa sa jahte koji ju je osujetio u tome? paaa, baš i ne. treba biti realan i priznati da nije bilo tih čuvenih silikona (u doba kad ih je imao malo ko) i tog prvog selebriti filma za odrasle (kad ga nije imao niko), 25 godina kasnije realno niko ne bi ni snimao seriju o pameli.
***
“uvlačim te u svoj svet iako mi je stalno premalo prostora za sebe u ovom mom.” (kesha - peace and quiet)
***
“nije bitno šta ti piše u ličnoj karti ako promeniš ime. i na tramvaju piše ‘beo banka’, pa nema para.” (vesna vukelić vendi)
***
hah, pogledah dokumentarac pamele anderson - “pamela: a love story” (pamela: ljubavna priča) i ona u njemu doslovno pobija sve one odbrane koje su za nju smislili autori serije “pam and tommy”. o skidanju za plejboj govori kao o najoslobađajućem i najlepšem periodu svog života. toliko o tome.
***
“moderni feminizam konstantno nalaže da bi žene trebalo da budu samostalne, moćne, jake, da ne zavise od muškaraca, da im ne budu potčinjene. u feminizmu bi trebalo da postoji mesto i za žene koje nisu takve, za žene kao što sam ja.” (lana del rej (lana del rey))
***
“kažeš mi: ‘izvini, u vezi sam’, ali odlaziš sa smeškom.” (tove lo - I like u)
***
en mari kaže da je uklonila tetovažu na kojoj je pisalo “oproštaj”. i, realno, što više razmišljaš o konceptu praštanja shvataš da je razumljiv koliko i činjenica da mangulice jedu blato ili da ljudi idu okolo i gaze puževe jer im se dopada zvuk krckanja njihove kućice. šta tačno znači oprostiti nekome? koncept prelaženja preko određenih reči i postupaka mi je jasan. radimo to na dnevnom nivou jer smo, na prvom mestu, ljudi, a ljudi greše. na drugom mestu, naučiš s godinama da stvari gledaš i iz druge perspektive. to radiš pošto znaš da niko nema tvoj ugao gledanja jer si jedino ti samom sebi u centru univerzuma. bitno je samo, zarad sopstvenog mira, oprostiti samom sebi što si možda verovao osobama koje nisu bile vredne poverenja i što si voleo tako puno one koji su zaslužili tako malo. bitno je ne taložiti neku bespotrebnu gorčinu u sebi. ali, šta, zapravo, znači oprostiti? kada ti, primera radi, posle dve godine ćutanja, stigne poruka od nekoga ko je bio važan deo tvog života, a ti samo odložiš telefon i ne odgovoriš ništa (jer nemaš više potrebu ništa da mu kažeš), i ne osećaš apsolutno ništa, ni bes, ni bol, ni sreću, ni ushićenje, ni nervozu, niti bilo šta drugo na ovom svetu, šta je to? je l’ to oproštaj? i kome? ne znam.
***
***
“ono što mi se dopada kod religija je to što polaze od toga da su ljudi idioti i da nisu sposobni da spasu sami sebe. mislim da su u tome sve religije u pravu. ono što mi se ne dopada kod religija je to što ljudi kad prihvate isusa, ili bilo koje drugo božanstvo, počnu da misle da su bolji od drugih. kako to da te prihvatanje činjenice da si glupi grešnik ubedi u to da si bolji od drugih i onda postaneš potpuni idiot?! (the whale - (kit)).
***
“tajno moja, zna te pola grada.” (albino - tajno moja)
***
jedan prastari quote sa tamblera kaže da nikog nije briga za tebe osim ukoliko nisi lep ili mrtav. cela ova situacija sa titanom, podmornicom koja je implodirala u potrazi za titanikom, nam na tu listu dodaje i da nikog nije briga za tebe ako nisi bogat. dnevno širom sveta umre oko 150.000 ljudi na raznorazne načine i svaki put se zapitam zbog čega je tačno jedan slučaj toliko zaokupirao ceo svet. nemam drugo rešenje nego da bankovni račun tih petoro ljudi ne čini tu bitnu razliku između interesantnog i nezanimljivog. ako ništa drugo, svi smo naučili novu reč - implodirati.
***
zanimljivo je to kako se reperi sezonski lože na jednu skupu stvar koju dotad niko nije spominjao u pesmama, a onda odjednom nijedna pesma ne može da prođe bez toga. prvo je to bio kartije, posle toga roleks, a onda patek. 2023. godina je rezervisana za dejtonu. kad sam prvi put čuo tu reč u jednoj pesmi nisam morao ni da guglam, a odmah sam znao da je reč o nekom besmisleno skupom satu. otad sam u još 10 pesama čuo za dejtonu. ubacio sam vam buvu u uho, sad ćete i vi da čujete.
***
postoje nečitljive, isprazne i dosadne knjige. postoje okej knjige. postoje knjige koje ne želiš da završiš jer ti se ne rastaje od istih. postoje sjajne knjige. postoje knjige koje, ako ste ludi kao ja, na kraju poljubite i zagrlite. hvala patriši lokvud i njenoj “niko ne priča o ovome” za postojanje ovih poslednjih.
***
“operska diva pleše pored mene i to je opera.” (grimes - welcome to the opera)
***
***
dostojevski me je posle pet stranica “poniženih i uvređenih” više uvukao u petrograd i 19. vek nego džojs u dablin posle 200 stranica “dablinaca”. ima nešto u pisanju tog čoveka zbog čega momentalno osetiš tu zimu i patinu. pritom to potiče od mene koji nisam lud za ruskom literaturom (mimo poezije).
***
velika je verovatnoća da tvoj ker i tvoje dete nisu slatki ni zanimljivi bilo kome drugom osim tebi.
***
“sama zove paparace, a onda se pravi da je zapanjena što ih vidi.” (the weeknd ft. madonna - popular)
***
poslednje vesti kažu da na jednom prestoničkom festivalu imamo grupu od 50 tinejdžera koji tri večeri zaredom zvižde svim izvođačima, podižu im odjednom 100 srednjih prstiju u vazduh, nazivaju ih pogrdnim imenima i gađaju ih čim stignu dok ih ne pogode u glavu. eto ga još jedan produkt onoga o čemu sam pisao prošlog meseca, a to je da kada se dese veće ili manje tragedije da ne treba juriti da se što pre odreaguje na njih (u javnom govoru ili na društvenim mrežama) jer se može reći mnogo toga nepromišljenog i pogrešnog što može imati kontra-efekat. ovo je samo jedan od njih. da li ćemo, kao društvo, ovog puta stati nekoliko dana da razmislimo kako ćemo da reagujemo na ovo, da se posavetujemo sa nekim, da uzmemo sve uglove u obzir, ili ćemo pojuriti da stavimo stori, snimak na tiktok-u ili izaći na TV dok je tema “vruća”, viralna i pogodna za prikupljanje lajkova i pregleda? mislim da znam odgovor.
***
davanje imena stvarima daje im i život. tako, primera radi, imamo ljude koji tvrde da mrze muslimane, rome ili homoseksualce, a kad upoznaju nekoga ko je nešto od tog troje ispaljuju rečenice poput: “ja ne volim rome, ali đura je dobar čovek, on nije kao drugi romi”. drugi koje nije upoznao. ljudi obično mrze samo ideju o nečemu. tako je i sa puževima. pre nego što ih zgazite na ulici, pogledajte ih na sekund i dajte im ime. recite im: “gde juriš, đuro? u kakvoj si to žurbi, đuro?”. posle toga vam sigurno neće biti zabavno da zdrobite kućicu đuri jer đura nije kao drugi puževi.
***
mirko gavrić: “to što muškarac ima urađene silikonske usne ne mora da znači da je homoseksualac.”
marija kulić: “mora!”
i fakat mora.
***
“ovo je jako duga godina, a nismo stigli još ni do pola nje.” (ed sheeran - end of youth)
***
taman kad pomisliš da ništa ne može više da te iznenadi u 2023. godini pojavi se transrodna crnkinja koja mrzi crnce i homoseksualce, a na repliku: “šta bi ti martin luter king rekao na to?” besno odbrusi: “f..k that n…o!”.
***
da rezimiramo. poslušajte kešin album “gag order” ili barem samo pesmu “only love can save us now”. gledajte serije “the girl from plainville” i “pam and tommy”. pogledajte filmove “ingrid goes west” i “the whale”. pročitajte knjigu patriše lokvud “niko ne priča o ovome”. zakažite termin kod psihologa. idite na plivanje. zalivajte biljke. prošetajte obližnjom šumom i zaboravite telefon kod kuće (izdržaće svet bez vas dva sata, verujte). pozovite mamu, tatu, sestru, brata ili koga god i recite im da ih volite i da cenite to što su u vašem životu. ne morate uvek da računate da se podrazumeva da to znaju. popijte sok od šargarepe. probajte veganske paštete od pasulja. i nemojte da gazite puževe. jebeno nemojte da gazite puževe.
čitamo se za mesec dana sa julskim uticima,
