sve je jako bitno i ništa zapravo nije bitno. važno je zapamtiti i jedno i drugo.
***
“muškarac mora da plati piće i večeru. jesam za to da su žene i muškarci jednaki, ali deljenje troškova na pola ne dolazi u obzir. neke stvari ipak moraju da se znaju. isto tako, žena nikada ne treba prva da se javi muškarcu. eventualno možda nakon što on osam puta prvi pošalje poruku. na poruku mu nikada ne treba odgovoriti odmah nego barem sa pola sata, sat ili dva zakašnjenja. veruj mi, nijedna veza ne može početi na pravim osnovima ako se ne ispoštuju ova pravila. bilo bi poželjno da muškarac ne koristi instagram. jako je važno da mu ne daš pre petog sastanka da ne bi pomislio da si laka. treba ga testirati tako što ćeš se barem jednom mesečno naljutiti na njega bez nekog većeg razloga, čisto da vidiš kako će da reaguje i koliko će mu biti potrebno da se izvini. druženje sa bilo kojom ženom ne dolazi u obzir i, ne, nije isto ako ja imam muške prijatelje. pre nego što izađeš iz kuće skini dve stvari sa sebe (na primer, jednu narukvicu i jedan prsten) i onda si potpuno spremna. beži glavom bez obzira od onog ko se na prvom dejtu pojavi u trenerci jer je to znak da te ne poštuje. isto važi i za onog koji se lickao za dejt duže od tebe jer, kao što rekoh, neke stvari, ipak, moraju da se znaju”, sara (34), i dalje u potrazi za srodnom dušom.
***
“niko ti neće pružiti život za kojim žudiš. to moraš da uradiš sam.” (“empire of light” (2022))
***
“i kad sanjam, mislim na to. gola voda, ali nije znoj.” (sara jo - u glavi)
***
jedna od brojnih mana života sa mnom je i ta što svaki put kada se spomene britanski kralj čarls ja kažem: “not my king”. isto važi i za kamilu, što uvek, ali uvek ispratim sa: “not my queen”. zamislite onda samo na šta liči kada sa mnom gledate maestralan film “the queen” (2006) koji tematizuje odsustvo reakcije kraljice elizabete druge na smrt princeze dajane. “not my princess”.
***
otkad sam, pre par meseci, shvatio da mi je dokumentarac omiljena video forma, čim se malo više zainteresujem za neku temu ili osobu odmah guglam da li postoji dokumentarac o tome. “johnny vs amber” (džoni protiv amber) je možda i jedan od najupečatljivijih koji sam pogledao u poslednje vreme. osim što su se autori istog podrobno pozabavili temom suđenja između amber herd i džonija depa, iskoristili su ovu temu da na maestralan način ukažu na pristrasnost medija. tako se prvi deo ovog dokumentarca bavi onim medijima koji su bili na depovoj strani, dok je drugi posvećen onima koji su stali na stranu herdove. apsolutno je genijalno to kako se isto suđenje može prikazati na dva potpuno različita načina, odnosno ostaviti dva potpuno različita utiska zbog akcentovanja drugačijih delova sudskog procesa ili, u krajnjem slučaju, izborom drugačijih kadrova amberine i džonijeve facijalne ekspresije u datim momentima. što se samog ovog slučaja tiče, utisak mi je, posle dokumentarca, još zbrkaniji nego pre. kad se sve sabere i oduzme, tog sam stava da je za toksičan odnos potrebno dvoje, a, po svemu sudeći, oboje su i vređali jedno drugo, i pretili, i manipulisali, i udarali, i bili pod uticajem alkohola i narkotika. tu mi je potpuno nezanimljivo preseći ko je više kriv jer mislim da takvi ljudi zaslužuju jedni druge. znam da je to potpuno pogrešno reći naglas, ali ja nemam drugo rešenje nego da naprosto postoje ljudi koji uživaju u svađama, demoliranjima stanova i tučama. kapiram da niko baš ne voli sam osećaj kad ga neko odvali šakom u facu, ali siguran sam da u takvim vezama sve počiva na uzbuđenju koje donosi pomirenje i trudu koje obe strane moraju da ulože da bi se sve to prevazišlo. nek napišem još jednu pogrešnu stvar, pa da završimo i sa tim, ali žrtva si ako te neko jednom udari ili pretuče. šta da se radi, loša procena partnera, svakom može da se desi da pogrešno odabere. ali ako se uporno miriš sa tim partnerom, koji god izgovor pronašao za to, svaki sledeći put kada ti oplavi facu nisi žrtva. samo si budala.
***
“ti si niko. ja sam neko. jaka sandra meljničenko.” (sara jo - sandra meljničenko)
***
ako izađeš u javnost sa određenim optužbama i od slučaja napraviš medijski cirkus, onda je suđenje otvoreno za javnost jedini logičan sled događaja kako bi ista ta javnost koja sudi imala i jednu i drugu stranu. imamo i kod nas slučajeve u kojima se sudi samo na osnovu onoga što mediji prenose i gde je zastupljena samo jedna strana. čak se i sa suđenja samo prenose “za” argumenti, dok se oni “protiv” namerno prećutkuju. na kraju, kada sve optužbe budu odbačene (a hoće), ista ta javnost, neupućena u ceo tok suđenja, imaće samo površnu informaciju o odbačenim optužbama, čime će se prećutno stvoriti javno mnjenje o tome da je sudija bio potplaćen. to bi se desilo i u slučaju džonija i amber da nismo bili u mogućnosti da čujemo i jednu i drugu stranu.
***
plavi most. opštepoznato sastajalište prostitutki. zaustavljen automobil, spušten prozor i devojka koja (nadajmo se) ima barem 18 godina. preko puta ulice policijsko vozilo sa uključenim rotacijama i policajac koji drži alkotest u ruci. sve u jednom kadru. sve u nekih 7-8 metara. jedan od onih retkih momenata kada mi je žao što mi telefon nije pri ruci da zabeležim te opskurne momente koji ne mogu delovati istinito kada se prepričavaju.
***
možda i najveća draž gledanja nove verzije “male sirene” je to kada je gledaš sa nekim kome je to omiljeni crtani iz detinjstva, pa onda slušaš rečenice tipa: “ne sviđa mi se što ga u filmu zove ‘oče’ jer ga u crtanom zove ‘tata’.”
***
“pre nego što mi kažeš ‘volim te’ prvo zavoli me.” (aleksandra prijović - placebo)
***
da li ste znali da je većina filmova u kojima se koristi CGI tehnika u poslednjih pet-šest godina toliko mračna samo zato što se na taj način najbolje prikrivaju nedostaci u animaciji i sve deluje skuplje? da, možda deluje kvalitetnije, ali je dosta neprijatno za oko. barem za moje.
***
ljudi koji imaju problem sa tim što malu sirenu glumi crnkinja su isti oni koji nemaju problem sa tim što je dizni pre 30 godina izmenio drastično originalnu bajku koju je napisao hans kristijan andersen. znači, sasvim je okej izmeniti kraj, odnosno da mala sirena na kraju ne postaje morska pena, ali nije joj okej promeniti boju kože jer mala sirena nije bila crnkinja? jako, jako logično zaključivanje.
***
“sirene nemaju suze. zato one mnogo više pate.” (hans kristijan andersen)
***
“kažu da svaku tugu vreme leči. kada voliš znaš da to su samo reči koje srce ne razume; hoće drugog, ali ne ume. blago onom ko u takve laži veruje. sve po starom, dan za danom deo duše odlomiš tu i tamo.” (aleksandra prijović - sve postarom)
***
jako me zabavlja činjenica da dizni sada snima novu verziju “snežane i sedam patuljaka” u kojoj patuljci, naravno, nisu patuljci, a snežana (snow white) nije više “bela kao sneg” nego je latino. doduše, kakav nam je sneg u poslednje vreme tu i nisu mnogo pogrešili. sreća pa dizni nikad neće raditi “mein kampf” jer bi hitler jevreje polivao orhidejama, a gasne komore bi ispuštale miris sandalovine.
***
da li negde i danas deca trljaju nadlanicama mirisne stranice ejvon kataloga i mirišu ruke?
***
najgori odgovor koji možeš da daš na pitanje “kako si?” je “nije loše”. pre svega, niko te nije pitao kako nisi, a, kao drugo, govori dosta o tvom odnosu prema dobrom i lošem.
***
“šta bi ti bez mene? da li bi priznao koliko si me voleo? slobodno laži.” (milicapavlović - kučketina)
***
“znala sam, duboko u sebi, da je vorf bio u pravu. znala sam da drugačije razmišljam na turskom i na engleskom - ne zato što su misli i jezik jedno te isto, nego zato što te različiti jezici teraju da razmišljaš o različitim stvarima. turski, na primer, ima sufiks -mis, koji se dodaje na glagole onda kada pričaš o nečemu čemu nisi lično prisustvovao. zbog toga konstantno ističeš nivo subjektivnosti onoga o čemu govoriš. to ti je uvek na umu, čim otvoriš usta. sufiks -mis nema svoj ekvivalent u engleskom jeziku. to je nešto poput ‘čini mi se’, ‘kako sam čula’ ili ‘navodno’. to me uvek podseti na dilek, rođaku sa tatine strane - sićušnu, mršavu, crnpurastu dilek, koja je bila mojih godina, ali znatno sitnija. ‘žalila-mis si se mami’, govorila bi mi dilek svojim tihim, ali odlučnim glasom. ‘plašiš-mis se pasa’. ‘rekla-mis si ako tetka hulja dođe u ameriku da može da živi u vašoj garaži’. kada čuješ to -mis odmah znaš da se o tebi govorilo u tvom odsustvu - ne samo o tebi nego i o tvom licemerju, kukavičluku i manjku darežljivosti. osetila bih se provaljeno kad god bih to čula. ja se jesam plašila pasa. jesam se i često žalila mami. upravo o tom -mis sam se i žalila mami. ona je smatrala da je to smešno.” (elif batuman “the idiot”)
***
“slušaj, ako ti tako odgovara, slobodno mi dodeli ulogu monstruma. da, istina je da si patio mnogo zbog mene. da, tata nije bio dobar ni prema tebi niti prema tvojoj mami. da, i? zar ne misliš da je vreme da konačno odrasteš? patetično je gledati 50-godišnjaka koji je u tako bliskoj vezi sa tinejdžerom koji je bio pre tri i po decenije. ako želiš moj savet, jebeno pređi preko toga, jebote. jebeno pređi preko toga već jednom, molim te.” (“the son” (2022)).
***
najgori odgovor koji možeš da daš na pitanje “kakvo je nešto?” je “pretenciozno”, zato što uvek ima tu neku negativnu konotaciju. zašto je, za ime sveta, pretenzija da nešto bude bolje od onoga što jeste obojena negativnim tonom?
***
“što da ponovo sa tobom propadam? to radi sam.” (milica pavlović - dajem godinu)
***
kada
sam, poveden prošlogodišnjim (i ne tako bajnim) odlaskom u oslo na koncert due
lipe, počeo da organizujem putovanja tako da između svakog prevoza postoji
barem četvorosatni razmak zbog eventualnog kašnjenja, avioni i autobusi su
počeli da kasne osam sati. čini mi se da mi univerzum poručuje da apsolutno ne možeš ni za šta da budeš potpuno spreman.
***
gledati kako pink izvodi akrobacije na jutjubu je iskustvo za sebe, neka čudna mešavina oduševljenja, naježenosti i straha. kada se sve to dešava iznad tvoje glave je posve druga priča. njen koncert u varšavi je nešto što ne staje u reči, pa neću ni pokušati u njih da ga smestim.
***
petočasovno čekanje na početak koncerta (zbog želje da se ugrabe najbolja mesta u prvom redu) navelo me je na razmišljanje o tome kako sam prestar za takve stvari. da, moj entuzijastični duh i dalje ima 15 godina, ali moja leđa imaju 45.
***
“kako možeš da me ne voliš, da me tako lako pustiš da odem i da me moliš da ti oprostim svaki put kad izmislim problem?” (hurricane - kako možeš da me ne voliš?)
***
osim što je, po mnogo čemu, “succession” jedna od najboljih serija naše generacije, autori iste su još jednom pokazali koliko su genijalni tako što su je završili nakon samo četiri sezone, u jeku najveće popularnosti. ljudi obično ne znaju kad je dosta i na sve moguće načine produžavaju trajanje nečega što je dobro i onda uvek uz najbolje serije povežeš i gorak ukus poslednje sezone koja je negledljiva. gledajte “succession”, zaista je remek-delo od početka do kraja.
***
u kom univerzumu je aleksandra kovač napisala, a sara jo otpevala stihove: “želim da si u meni, gore, dole, brzo, sporo, sporije, levo, desno, pa ukrug još nežnije”. zbunjen sam.
***
ja: “tačno po masnoći kose mogu da provalim kojim redosledom je milica pavlović snimala spotove za novi album kad već znamo da ih je sve snimila za tri dana.”
v: “nemanja, ovo je najgej stvar koju je rekao iko. ikad.”
***
“nekada sam plutala, a sad samo tonem. nekada sam znala, ali sad više nisam sigurna ni u šta.” (billie eilish - what was I made for?)
***
čitanje ranih romana dostojevskog je možda i najbolja preporuka za sve one koji imaju strah od objavljivanja prve knjige ili uopšte započinjanja nečeg novog. kad čitaš “povređene i uvređene” tu samo vidiš naznake onoga po čemu će dostojevski biti zapamćen u istoriji književnosti kao jedan od najboljih pisaca ikada, ali je u redovima tog romana daleko, daleko od te titule. svi oni koji su postali najbolji u nečemu su nekada, takođe, bili samo početnici, tako da ne treba imati strah od novih početaka. verovatno rezultat neće biti najbolji, ali ni dostojevski se nije rodio kao dostojevski nego je sa godinama i iskustvom to postao, tako da je suludo imati od sebe neka nestvarna očekivanja pri pravljenju prvih koraka.
***
žan pol gotje je jednom prilikom rekao da se uspešnim dizajnerom možeš smatrati onda kada pronađeš svoju prepoznatljivu siluetu, onda kada je dovoljno pogledati samo kroj, bez obzira na boju i detalje, i znati ko stoji iza toga. bili ajliš je, shodno tome, verovatno poslednja istinska modna ikona jer tako predivno ima svoju prepoznatljivu siluetu.
***
gubljenje vremena je zapravo najkorisnija stvar koju možeš sebi da priuštiš, ali pod uslovom da prethodno svesno odlučiš da ćeš izgubiti nekoliko sati. na taj način regenerišeš mozak, ne primaš nove informacije i praviš odličnu pripremu za to naknadno primanje informacija ili kreativan rad bilo koje vrste. ipak, vreme je zaista izgubljeno ukoliko nisi svestan da ga gubiš i tek posle par sati konstatuješ da ti je pola dana otišlo ni u čemu.
***
“čuvaj me u kućici za lutke. obuci me jako lepo. nek budem potpuno savršena spolja. koga briga šta je unutra.” (lily rose depp ft. the weeknd - dollhouse)
***
ljudi govore toliko besmislica i prežvakanih stvari koje se od njih očekuju da kažu da se oduševim svaki put kad neko prekine taj začarani krug, kao kad je olivija rodrigo rekla da nije perfekcionista, kada je eli golding svoj poslednji album opisala kao “najmanje ličan dosad” ili kada je kiran mekalkin istakao da “postoje loša deca” i da kad vidiš neko dete od godinu i po dana “već možeš da skapiraš da je mali idiot i da će izrasti u groznu osobu”.
***
uveren sam u to da ljudi koji ne umeju da se umore isto tako ne umeju ni da se odmore. stalno viđam ljude koji na poslu pričaju o povratku kući ili o odmoru, a onda su na odmoru preokupirani povratkom na posao i brojanjem dana do kraja odmora. serija “severance” to prikazuje na apsolutno genijalan način. u ovoj izmenjenoj stvarnosti ljudi pristaju da njihovi klonovi umesto njih rade sve stvari koje im predstavjaju opterećenje (od odlaska na posao pa sve do porođaja) kako bi oni maksimalno uživali u slobodnom vremenu. ipak, potpuno neumoreni poslom ili bilo čim drugim, oni zapravo najveći deo dana provode ispred TV-a, ne radeći apsolutno ništa. kapiram da bi većini ljudi život umnogome bio lakši kada bi umeli u potpunosti da se uključe i, isto tako, da se u potpunosti isključe. ljudi zato i tumaraju u tom nekom međuprostoru jer su stalno negde između.
***
bakica iz pule: “e, nek si doš’o. baš mi je drago što si doš’o i što te je baš briga za sve ono što su nam govnari uradili. da smo se mi, mali ljudi, pitali, nikad do svega toga ne bi došlo. i mnogo si sladak. i mnogo si lepo obučen.”
za poslednje dve stvari ne znam, ali, zaista, nek sam doš’o.
***
to je to što se tiče julskih utisaka. nadam se da su vaši, takođe, sunčani, ali ne previše sunčani. nemojte da se pržite na suncu, važi? ili makar mažite debele slojeve nekog zaštitnog faktora. i jedite puno voća. i pijte puno vode. i nemojte da nosite jednodelne kupaće kostime jer zaista nema potrebe da krijete telo kako god ono u vašim očima izgledalo. svakako se i u bundi vidi da li ste premršavi ili predebeli. zato samo uživajte. leto začas prođe.
čitamo se za mesec dana,
