***
posmatram čoveka koji mora da ima bar 70 godina. seda kosa koju je pokušao da ofarba u smeđe, kao i svaka potpuno bela dlaka, naprosto je dobila neki riđi, lisičji ton. na sve to potpuno sed izrastak još više upada u oči. razmišljam o tome kako će svaka (ili barem devet od deset) žena pogledati u njega sa podsmehom. šta god rekle naglas, istina je da će ženama njegova borba sa starenjem biti komična. iste te žene će se žaliti kako im društvo ne dopušta da ostare, da im broji svaku boru, da im ne dopušta da osede, da ih diskriminiše i naziva babama. sve to je, nažalost, tačno, ali i dosta licemerno jer, ponavljam, devet od deset žena bi podrugljivo pogledalo ofarbanog dedu. manji, ali takođe dosta veliki procenat žena bi proćelavog muškarca ocenilo kao manje privlačnog u odnosu na onog sa kosom. kako bi žene tek reagovale na muškarca koji pokuša da ublaži bore i nesavršenosti na licu puderom ili botoksom? žene jesu na konstantnoj meti osude i procene, ali ni muškarci nisu izuzeti od toga. surovi su i jedni i drugi. možda bi trebalo toga da se sete svi ovi koji se žale na ejdžizam kada i sami upere prst u nekoga.
***
iz nekog razloga sam očekivao da će portugal imati vajb španije, ali me je u lisabonu dočekalo nešto što mnogo više liči na istočnjačke gradove. dobar deo lisabona, zapravo, pre izgleda kao grad u unutrašnjosti nego glavni grad. sve je išarano grafitima, neuredno, smeće je razbacano na sve strane, bezmalo da ne postoji zgrada kojoj nije potrebno renoviranje. ceo grad je sačinjen od građevina popločanih raznobojnim pločicama, što jeste posebno i lepo, ali bi sve to više oduzimalo dah da je ijedna fasada renovirana barem posle 90-ih.
***
“znam da sam bila luda i znam da sam bila zabavna. vi kažete da sam bila divlja, ali ja znam da sam samo bila mlada.” (miley cyrus - used to be young)
***
zanimljivo je to da su čak i lisabonske atrakcije zasnovane na principu nemara i dotrajalosti, koje sam već spomenuo. turisti jure da se voze tramvajem od jednog vagona jer kruži lisabonom već 100 godina. ponos grada je crkva koju je razrušio zemljotres u 18. veku, pa od tada nema krov. da, realno je forica šetati crkvom kojoj je “krov” nebo, ali istina je da je samo nisu renovirali. čak se i najlepšoj palati pena fasada odavno istrošila. ima neke lepote u toj rustičnosti, ali kada je baš sve takvo pomalo se stiče utisak lenjosti i nemarnosti.
***
detinjstva se pretežno sećamo kao doba nevinosti koje je bilo izuzeto od svih podela kojima je opterećen ostatak naših života. ipak, ako malo prekopamo po sećanju, doći ćemo do zaključka da smo još od najmanjih nogu bili svesni ko je gde na lestvici klasnog društva. ćerke nešto imućnijih roditelja su ostalim devojčicama pokazivale svoju najnoviju barbiku kojoj se previjaju svi zglobovi zbog čega su ostale “krute” barbike odjednom postajale bedne. sinovi nešto imućnijih roditelja su pred zgradu ponosno izvozili svoje bicikle sa dvadeset jednom brzinom, nakon čega su svi ostali dečaci sledeći krug po kraju vozili svojom maksimalnom petom brzinom u pokušaju da ih prestignu. ne, nije detinjstvo bilo doba nevinosti, samo smo mnogo toga zaboravili.
***
“ponovo mi je srce slomljeno. sada je osećaj potpuno drugačiji nego ikada pre, ali je zapravo sve isto kao i svaki prethodni put.” (moja drugarica ela)
***
“ne potpisuj prenap, molim, vidiš valjda da te volim, romane.” (jelena karleuša - romane)
***
“posmatram ljude na društvenim mrežama. gledam u sva ta izvijena leđa, sočne, cvetne usne, dobro odabrane torbe, dobro odabrane naočare. pitam se da li je osećaj dobar onoliko koliko sve to dobro izgleda. i onda nastavljam da trošim, nadajući se da će ono što se nalazi u kesi učiniti da se osećam kako treba, ali izgleda da uporno kupujem pogrešne stvari.” (moja drugarica ela)
***
film “barbi” (“barbie”) je jedan od onih filmova o kojima mi je teško da dam sud jer su mi prve tri četvrtine bile dosta zanimljive i na momente sjajne, dok je poslednja četvrtina jako loša, a sam kraj nezadovoljavajući. tehnički i estetski je odrađen perfektno, reference na istoriju ove lutke i feminizam su genijalne, odluka da se našale sa svim pogrešnim produktima ove firme (poput “sugar daddy” kena) briljantna. pre samog gledanja nisam znao apsolutno ništa o filmu, pa samim tim nisam znao ni šta da očekujem, te me je stoga prijatno iznenadila kritika ovog brenda i ukazivanje na pozitivan uticaj koji je barbika imala na devojčice i žene tokom decenija. valjda nisam mislio da će film ići tako duboko nego da će naprosto biti neka pričica o lutkama koje su glavni likovi. primera radi, nikada nisam razmišljao o tome kakvu je revoluciju napravilo to što se odjednom devojčice više nisu igrale bebama-lutkama, koje su ih pripremale za ulogu majke, nego su mogle da se igraju barbikama na koje su mogle da projektuju šta sve žele da postanu u budućnosti. ima tu dosta priče o tzv. "pogrešnim" standardima lepote koje ova lutka nameće, o čemu sam već slušao dosad i sa čime se apsolutno ne slažem. u najboljem delu filma jedna žena govori o tome kakva nerealna očekivanja društvo ima od žene (npr. da bude lepa, ali ne toliko lepa da se druge žene zbog nje osećaju ugroženo ili da ne “navede” muškarce da je napastvuju, da ima decu ali da ne “smara” o njima i tako dalje), pri čemu govor završava rečima: “ako ista takva očekivanja imamo i od lutke koja predstavlja ženu, onda smo zaglibili duboko”. i, da, često slušam te kritike na račun barbike (da li je bela, crna ili žuta, da li je anoreksična, sa oblinama ili gojazna, da li je samo tu da bude lepa ili je i doktorka i astronautkinja) i svaki put pomislim kako bi ljudi trebalo malo da se opuste, da ne prave preveliku stvar od svega i svačega samo zato što su nesigurni i nezadovoljni, kao i da puste jebenu lutku da bude samo lutka. barbika možda prodaje laž, ali svima nama su ponekad potrebne laži, a ne konstantno surova realnost, a naročito deci. isti ti ljudi koji palamude o tome kako je pogubno to što barbika “prodaje laž” maloj deci, svakodnevno podvaljuju gomilu laži toj istoj maloj deci jer su “mala deca” i “ne mogu niti treba da se suočavaju sa brojnim istinama”. deci se priča kako su ih donele rode ili da se deka preselio na nebo jer deci ne možeš da kažeš istinu o seksu ili smrti, ali kad barbika dođe na red onda pravimo problem od toga da li ona predstavlja laž o svetu ili govori istinu. kada, sa druge strane, reperi pevaju o šmrkanju kokaina i polugolim ženama na splavovima, što je, je li, naša realnost i istina, onda i njih napadamo što deci govore ružnu istinu, ali je u isto vreme problem ako barbika prodaje lepu laž. upravo zbog toga je apsolutno najbolji momenat ovog filma reklama za depresivnu barbiku sa mentalnim problemima. veliki aplauz za to.
***
***
“rekla sam prijateljima da sam zaspala, ali ne i u čijem krevetu i u kojoj ulici.” (olivia rodrigo -bad idea right?)
***
svi oni koji me poznaju ili redovno čitaju ovaj blog, upoznati su sa mojom opsesijom kitovima. još otkad sam pročitao “mobi dika” hermana melvila zacrtao sam sebi da ih nekada moram videti uživo. jedan od ključnih razloga odlaska na madeiru je upravo bila i mogućnost da se krstarenjem po atlantskom okeanu vide ova impresivna stvorenja. naravno, vodič nas je odmah upozorio da je šansa za tako nešto mala jer je, je li, reč o “divljim životinjama koje je teško uhvatiti”. međutim, nakon sat vremena plovidbe po atlantiku, pred nama se ukazao ne jedan kit nego čitavo jato. konstantno brišući suze (jer duboko u sebi nikada nisam poverovao da ću ih videti) zapanjeno sam gledao ova stvorenja koja izgledaju kao predimenzionirane ribe, ali imaju kožu sisara, kako nonšalantno uranjaju u vodu i izranjaju na površinu na 20-ak metara od nas. ne znam šta sam u svojoj glavi zamišljao da kitovi rade, ali nekako mi je bio nadrealan prizor njihove mirnoće, nonšalantnosti i opuštenosti. “ovaj najveći je glavni kit. svi ostali prate njega i idu isključivo tamo gde on krene”, čuo sam vodiča kako nam objašnjava ponašanje mojih omiljenih stvorenja na svetu. začudo, ničeg zastrašujućeg nije bilo u ovom prizoru dok se taj glavni kit nije ustremio na naš brod, a svi ostali se lagano postrojili u pravu liniju iza njega. to je bio momenat u kom sam nakratko ostao bez daha jer nisam znao šta sledi, a po glavi mi se vrzmala više puta ponovljena rečenica: “ako mogu da biram kako ću da umrem, voleo bih da me pojedu kitovi”. pazi šta želiš... sledećeg momenta se desila najneverovatnija stvar na svetu. kit dug osam metara je doplovio tačno do dela broda na kom sam se nalazio ja, izbacio je svoju preogromnu glavu iznad vode i neko vreme nepomično posmatrao brod ispred sebe. u tom momentu je nestao sav strah koji sam osećao jer je kit, i pored svoje glomaznosti, izgledao nekako dobroćudno sa tom smešnom, jajastom glavom. ovaj prizor, i novu navalu mojih suza radosnica, prekinuo je kit sam tako što se dodatno izdigao iznad vode, izbacio pravi gejzir vode uvis kroz svoje nosne otvore, a onda, zaranjajući u vodu, pokazivao ponosno iznad površine vode pedalj po pedalj svog impresivnog tela dugog osam metara. odmah sam znao da će to biti prizor koji ću pamtiti do kraja života.
***
za razliku od gorepomenutog filma “barbi”, film koji mogu sa stoprocentnom sigurnošću da vam preporučim za gledanje je “little children” (“mala deca”) američkog režisera toda filda iz 2006. godine. priča prati nekolicinu likova iz predgrađa koji su možda odrasli telesno, ali su u svojoj suštini ostali deca, o čemu svedoči svaka njihova sledeća odluka. i opet potpisujem, danas se ne snimaju tako duboki, kompleksni filmovi u koje staje ceo jedan svet, kao što su to radili režiseri u prvoj deceniji ovog našeg veka.
***
“ljudi stalno pričaju kako je sve na instagramu lažno, a kada se na fotografiji nađe nešto realno, poput nereda u stanu, svi ostavljaju komentare poput: ‘sredi kuću pre nego što staneš da se slikaš’. neko ko je malo labilniji i stalo mu je do tuđeg mišljenja, sledeći put će raspremiti stan pre nego što se fotografiše jer su ga ti isti ljudi koji kritikuju laž na instagramu podstakli da ne pokazuje svoju realnost nego lažnu sliku savršenstva. ljudi zato i zaslužuju laž koja im se servira na instagramu. oni su zapravo i krivi što postoji ta laž.” (ella dvornik)
***
“svoj najveći fanatik.” (jelena karleuša ft. milica pavlović - mashallah)
***
“ali kada te razlike baš i ne bi postojale, pogledajte na onu drugu razliku, na razliku u posledicama kazne… eno, jedan vene u tamnici, topi se kao sveća; drugi, pre dolaska na robiju nije ni znao da na svetu postoji tako veseo život, tako prijatno društvo smelih i okretnih ljudi, kakvih ima u tamnici. jest, na robiju dolaze i takvi. eno, na primer, obrazovan čovek, razvijene svesti, sa savešću, sa srcem. njega će ubiti bol samog njegovog rođenog srca, ubiće ga mučenjem svojim pre svake kazne. on će sam sebe osuditi za svoj zločin, osudiće se nemilosrdnije i bezdušnije od najstrašnijeg zakona.” (fjodor mihajlovič dostojevski “zapisi iz mrtvog doma”)
***
serija koju ovog meseca mogu da preporučim, bez dvojbe da li će vam se dopasti, jeste “candy” (“kendi”) iz 2022. godine. priča prati ubistvo domaćice, pri čemu akcenat nije na samom zločinu i misteriji o tome ko je ubica, nego na svemu onome što je dovelo da potezanja sekire i odnosu prema krvoproliću, ali i kazni za isto. zanimljivo je i to da se ovim istim stvarnim slučajem ubistva beti gor iz 1980. godine, u istoj godini bavi druga serija konkurentskog striming servisa. kako je sam ovaj slučaj u potpunosti uobičajen i nimalo poseban, da se zaključiti da se na ovaj način “hulu” i “hbo” naprosto takmiče ko će napraviti bolju seriju na istu temu. malo mi je sad rano da gledam i drugu seriju na istu temu, ali eto, moja ovomesečna preporuka vam je “candy”.
***
još jedno od nestvarnih iskustava sa ostrva madeira je i kupanje u ostacima vulkana, i to u doba kada je okean najuzburkaniji, pred veliku kišu. nešto u svemu tome, u tim vulkanskim stenama i kupanju u toploj vodi okruženoj olujnim nebom, podsetilo me je na island i nebesku lagunu. ništa što čovek svojom rukom napravi neće biti ni približno impresivno kao ono što stvori priroda.
***
“i uvek kada krenem ka dnu, ja tebe sretnem tu. u sitne sate ti si za sve varijante, za svaku moju poruku, za lošu odluku.” (jelena karleuša - nepogrešivo)
***
iako sam sve vreme znao da smo na ostrvu, tek mi je obilazak madeire automobilom uzduž i popreko stvorio u glavi potpuno utisak šta to tačno znači boraviti na ostrvu. kuda god da se uputiš, ispraćen mnoštvom stabala na kojima rastu banane, uvek ti se sa jedne strane nalazi okean. ima nečeg umirujućeg u toj svesti o potpunoj izolovanosti.
***
u prošlom postu sam “zagrebao” temu serije “and just like that” (“i tek tako”), nastavka “sex and the city” (“seksa i grada”), a utisak je ostao isti i nakon tadašnje pogledane tri epizode, i sada nakon što sam celu drugu sezonu priveo kraju. gledanje ove serije bih najbolje opisao kao love-hate relationship jer mi se malo šta dopada, povremeno je dosta mučno za gledanje, a opet me nešto tera da ih gledam. valjda isuviše volim tri glavne junakinje (ne računajući sve one koje su dodali), da sve drugo pada u vodu. keri je, zna se, moja miljenica, šarlot briljira od prve do poslednje epizode jer je njen lik najpametnije i najzanimljivije napisan, dok se miranda, hvala bogu, polako vraća na pravi put, nakon sezone i po gledanja neke kreature koja je sve samo ne miranda hobs koje se sećamo od ranije. pohvalno za ovu sezonu je to što je humor dosta bolji nego u prethodnoj i što su se umnogome manuli potrebe da svaku scenu iskoriste kako bi se “oprali” za to što u originalnoj seriji nije bilo toliko crnaca, azijata, nebinarnih osoba i svega drugog. kratkotrajni povratak samante džons je, iz mog ugla, bio dosta nepotreban i neupečatljiv. možda bi ostavio jači utisak da nisam znao da će isti da se dogodi, ali, je li, kao što uvek pričam, mana društvenih mreža je što od svega naprave preveliki hajp i pre nego što se to nešto dogodi, što neminovno vodi u razočaranje.
***
dosta u poslednje vreme razmišljam o društvu koje ne dopušta onima koji su zgrešili da se vrate na pravi put. ukoliko si zbog ovog ili onog razloga boravio nekoliko godina na robiji, to ti, pri povratku u civilizaciju, zatvara mogućnost da radiš na iole pristojnom mestu. ako si, ne daj bože, napastvovao ženu ili dete, cela nacija će te pratiti i na društvenim mrežama izveštavati o svakom tvom koraku kako bi upozorili druge da ulicama šeta manijak. kapiram zašto ljudi rade i jedno i drugo, ali ne mogu a da se ne otmem utisku da ti posle robije ne sledi ništa drugo nego povratak na robiju jer te društvo naprosto ne pušta nazad. niko ti ne daje šansu i ne uzima u razmatranje mogućnost da si pogrešio, pokajao se za svoje greške, naučio nešto iz njih i doneo odluku da počneš ispočetka kako treba. samim tim robija kao kazna nema nikakvo značenje jer se kazna nastavlja do kraja života. nemam nikakvo rešenje ili zaključak, ovo je samo jedno razmatranje bez odgovora.
***
“nismo veza za jednu noć ako se vidimo barem još jedno veče.” (maneskin - honey (are you coming?)
***
malo šta me umara kao gledanje video zapisa koji postavljaju jutjuberi, a u kojima razmatraju o bilo kojoj temi, jer su toliko svesni svake kritike koju mogu da dobiju, da se uporno ograđuju od svega i svačega. na kraju dobiješ jedno veliko ništa, a sve to u želji da te bilo ko ne napadne za ovo ili ono. pritom to nije slučaj sa jednim jutjuberom, nego sa većinom njih (barem onih koji ne žele da budu provokatori). kako vreme odmiče, čini mi se da preveliki zamah uzima taj diktat preosetljivosti na sve i svašta, a jedan od produkata je ubijanje individualnog mišljenja jer kako reći bilo šta, a da te narod ne napadne za neosetljivost prema drugima?
***
“svako, nakon smrti, na leđima vuče osobu koju je ubio.” (“boy from heaven” (2022))
***
.jpg)
probavanje tropskog voća na madeiri je, takođe, bilo iskustvo za sebe, pri čemu je fokus stavljen na ono koje se ne prodaje kod nas. dosta toga je zanimljivo spolja, poput tzv. monstrumskog ili zmajevog voća (pitajas), dok je sam ukus onako, dosta blag, nedefinisan, kašast, što bih najpre uporedio sa azijskim slatkišima. treba istaći da su cene ostalih stvari na madeiri i u lisabonu dosta bliske bilo kom evropskom gradu, ali da je voće preskupo. tipa, cena za kilogram banananasa (mešavine banane i ananasa) je uglavnom oko 20 evra. posebno bih izdvojio granadilju, odnosno marakuja narandžu, koja unutra izgleda kao posudica sa semenkama, pri čemu je ukus kao da jedete citrusnu bonžitu. najveća preporuka je, bez premca, pasiflora, odnosno žuta marakuja, jer je prava, pravcata vitaminska bomba. ukoliko je nekada probate, shvatićete na osnovu kog voća je napravljen ukus šok-žvake jer je to bukvalno isti taj ukus.
***
“nema jače ribe dok ne uspem da se kloniram.” (jelena karleuša - karlyb*tch)
***
poslednji utisak sa madeire koji bih spomenuo je “carreiros do monte”, odnosno vožnja nekom neobičnom skalamerijom koja izgleda kao karuce bez točkova sa sankama na dnu. njima vas niz isuviše strme ulice funšala, glavnog grada madeire, voze i vuku dva čoveka u tamošnjim narodnim nošnjama. ovo je, inače, bio tradicionalni način da se meštani vrate kućama iz crkve koja se nalazi na vrhu brda u 18. i 19. veku. ukoliko se nađete na madeiri, obavezno se provozajte ovako jer će to biti jedna od najzabavnijih vožnji u vašem životu.
***
mnogo puta sam u životu čuo da se azurna obala smatra jednom od najlepših na svetu, ali zašto je to tako shvatio sam tek kada sam, nakon jednodnevne posete nici pri povratku iz portugala, sve vreme, koliko god duboko plivao, sasvim jasno ispod vode video svoje telo, ribe i morsko dno. nije bilo potrebe za ronjenjem. sam grad je dosta ušminkan i sređen i ne može predstavljati veću suprotnost oronulosti i nesređenosti lisabona ili divljoj slobodi madeire.
***
od nespomenutih septembarskih utisaka bih još izdvojio i posetu muzeju nikole tesle u beogradu, koji zaista vredi posetiti jer eksperimenti sa munjama i tzv. kolumbovim jajetom zaista ostavljaju bez daha. jedan od utisaka je i koncert jelene karleuše u beogradu na vodi koji je baš izgledao preskupo, pompezno i svetski. tu je i saznanje da one spravice pored semafora, na koje manje-više svi kliknu misleći da to ubrzava paljenje zelenog svetla, zapravo samo služe za odbrojavanje do dopuštenog prelaska ulice za slepe i slabovide. pod utiskom grajmsinog izlaganja o nepromišljeno odabranom identitetu na internetu (o čemu sam pisao uavgustovskim utiscima) sve češće razmišljam o stvarima koje bih radio drugačije da nema društvenih mreža. zato sam na putovanje poneo samo dva šortsa jer, ruku na srce, ostalih sedam bih inače poneo samo zbog pravljenja različitih fotografija na instagramu. eto, sve to pod jednom zvezdicom.
***
“arigato gozaimasu ide gas!” (alterella - arigato)
***
ovaj post je pisan u potpunoj tišini, iako ih obično pišem uz deezer listu pesama sačuvanih u tekućem mesecu. razlog leži u isuviše jakoj upali srednjeg uha zbog čega sam skoro u potpunosti gluv već četiri dana. uz pomoć šake lekova, ušni pritisak, koji je trenutno na 120, bi trebalo za koji dan da se spusti na 15, što je referentna vrednost. višeminutna plutanja po vodi, ronjenje i pet avionskih letova su učinili svoje. ponekad sam iznerviran zbog toga, a ponekad sebe utešim rečima da je taj šum koji sve vreme čujem u glavi zapravo atlantski okean koji sam poneo nazad sa sobom. važno je da uglavnom budemo iskreni prema sebi, ali nije zgoreg ni slagati sebe ponekad.
čitamo se za mesec dana sa oktobarskim utiscima,
