kapiram da su roditelji početkom 2000-ih najčešće tukli decu zbog enormnih telefonskih računa koji su bili posledica tajnog zvanja “izija” i bezbroj pokušaja da se uključe u program i igraju ovu igricu. jedna od najvećih patnji mog detinjstva je bila ta što smo u stanu imali telefon sa brojčanikom, budući da je za upravljanje mačorom, koji na trotinetu zaobilazi prepreke na putu, bilo neophodno imati telefon sa tipkama. iz ove perspektive shvatam da je ta duboka tuga bila moj najveći spas. eto ga još jedan dokaz da je ono što nam se u sadašnjosti čini kao loše zapravo dobro za nas, samo mi nemamo uvek tu širu sliku.
***
“niko od nas ne vidi stvari onakve kakve one zapravo jesu. mi vidimo stvari onakve kakvi smo mi sami.” (“big little lies”/”nevine laži”)
***
“pozovi me ako ikad budeš dovoljno očajan da ti ja padnem na pamet.” (troye sivan - one of your girls)
***
ovomesečna preporuka za seriju je, bez premca, američka mini-serija “gaslit” koja se bavi aferom votergejt. dosad mi je samo ugrubo bilo poznato da je reč o prisluškivanju političkih protivnika što je dovelo da niksonovog opozivanja sa mesta predsednika sjedinjenih američkih država. upravo zbog toga volim filmove i serije koje se bave istorijskim događajima, jer se na neki zabavan način nauči nešto pametno. ipak, uvek mi je u glavi par pitanja kada gledam takve projekte, a to je: 1) zašto se baš sada bave tom temom?, 2) šta, u toj svojoj težnji da ipak ostanu istorijski tačni, prećutkuju, a šta akcentuju?, 3) koja je glavna poruka koju žele da ti ostave u glavi, a da ti je pritom ne nametnu?, i tako dalje. od svega ovoga polazim jer obično nemam neko šire i dublje poznavanje određenih istorijskih razdoblja i ličnosti. na sva ova pitanja, kada je reč o seriji “gaslit”, odgovore imam delimično, ali ono što je posebno interesantnom čini je to da su u fokusu “manje bitne ličnosti” koje su bile žrtve votergejta, čija je imena istorija zaboravila iako su bili važni faktori svih događaja, dok se, primera radi, sam nikson, kao središna ličnost ovog skandala, jedva pojavljuje u jednoj epizodi.
***
gledanje serije “gaslit” može da posluži i kao odličan primer promene u industriji televizijske zabave, koja je prisutna već neko vreme, a to je da će ovo doba u kom živimo biti upamćeno po mnoštvu vremenskih perspektiva iz kojih se posmatraju prikazani događaji i ličnosti. ne pamtim kada sam poslednji put pogledao seriju u kojoj se u okviru jedne epizode ne mešaju prošlost, sadašnjost i budućnost. iako je to bilo zanimljivo u početku, posle nekog vremena takva vizura postaje opterećujuća i verujem da će za koju godinu postati stvar prošlosti. sa druge strane, zanimljivo je primetiti i to kako danas u serijama glume najveće filmske zvezde. u “gaslitu”, između ostalih, gledamo džuliju roberts i šona pena, dok u (iznad citiranoj) seriji “big little lies” glavne uloge tumače nikol kidman, riz viderspun, lora dern i meril strip. ne znam koliko ste upućeni u to, ali do pre samo desetak godina su holivudski glumci sa ponosom isticali da su filmski, a ne televizijski glumci, odnosno da glume na velikom platnu, a ne na malim ekranima. povratak serija na velika vrata i njihova jako velika gledanost dovela je do toga da sve češće gledamo ta “velika imena” i u serijama.
***
“ja ću da pijem, a vi svatove kitite.” (sanja vučić i nući - ruzmarin)
***
kome je palo na pamet da seriju koja se bavi neprijavljivanjem silovanja, ćutanjem o porodičnom nasilju i prikrivanjem ubistva nazove “big little lies”, odnosno “velike male laži” ili, kako je kod nas prevedeno, “nevine laži”?
***
malo šta me zabavlja kao to što ispod svakog novog spota mace diskrecije neko u komentarima napiše: “maca nema lošu pesmu”.
***
“bože sačuvaj rejv.” (kim petras - uhoh)
***
u poslednje vreme često slušam ljude koji se bune protiv izgradnje beograda na vodi i rušenja pojedinih građevina koje čine deo beograda od njihovog rođenja. time se, kako kažu, čini nezapamćen zločin nad gradom jer, je li, kako se neko usudio da sruši bilo šta što je par decenija tu. sa nekim slučajevima se slažem, onda kada je reč o nekim lepim zdanjima, ali ljudi posežu za ovim argumentima povodom svake ruine. meni se, primera radi, dopada vizuelno sajam i ne bih voleo da ga sravne sa zemljom kako bi umesto njega nikao niz nekih modernih zgrada, ali ne mogu da se otmem utisku da je reč o dvostrukim aršinima. isti taj sajam, ili bilo šta oko čega se diže frka, nije tu od pamtiveka nego od pre nekoliko decenija. zašto se niko ne zapita šta je sve srušeno u tom delu grada, 50-ih godina prošlog veka, da bi se podigala zgrada sajma kakvu znamo danas? isti ti ljudi koji danas ne daju da se ruši sajam bi se, pre nekoliko decenija, bunili što se uopšte gradi taj isti sajam, jer se zbog toga, primera radi, ruši kafana u kojoj su se sastajali crnjanski i andrić ili škola koju je pohađao duško radović. ne znam šta se nalazilo na mestu gde je danas sajam, ali nema sumnje da je deo istorije beograda morao da bude porušen da bi ovo zdanje niklo. tako je uvek bilo i tako će uvek biti sa gradovima. ljudi jednostavno ne vole promene, i to je još jedna konstanta u istorijama svih gradova na svetu. danas je, na primer, ajfelova kula jedan od najvećih simbola pariza, a u doba kada je toranj postavljen dobar broj umetnika ga je smatrao “ožiljkom na prelepom licu pariza”, dok je emil zola do kraja života u kafićima sedeo tako da mu je okrenut leđima, kako ga ne bi gledao. ne znam kako će generacije koje dolaze gledati na beograd na vodi, ali nije isključeno da neće moći da shvate sve zole našeg doba, koje u njemu nisu videle lepotu i protestovale su zbog njegove izgradnje.
***
“vidite li: razum je, gospodo, dobra stvar, to je neosporno, ali razum je samo razum i zadovoljava samo razumne čovečje sposobnosti, a htenje je ispoljavanje celokupnog života, to jest, celog čovečjeg života, i sa razumom i svim oko toga. a život naš, ako u svome ispoljavanju i ispada često tričarija, ipak je život, a ne izvlačenje kvadratnog korena.” (fjodor mihajlovič dostojevski “zapisi iz podzemlja”)
***
“mislio si da ću proći kad prođe i zima, da ću biti neko kog je lako zaboraviti; mislio si da me nema samo zato što sam otišla, ali ostala sam u krošnjama i u lahoru, moje stope su ostale na tlu. sad me vidiš gde god da pogledaš, ali ipak ne možeš da me uhvatiš.” (olivia rodrigo - can’t catch me now)
***
konačno pogledah u pozorištu jednu od omiljenih drama - “ćelavu pevačicu” ežena joneska. malo ko je, kao ežen, uhvatio tu ispraznost komunikacije među ljudima, pri čemu ljudi zapravo ne vode dijaloge nego uporedne monologe, ne slušaju jedni druge i pričaju bilo šta tek da ne bi ćutali. nekome, poput mene, kome nikad nije bilo dosadno kad je sam, dok mu je često dosadno u društvu, ova drama ne deluje nimalo apsurdno, iako takav utisak ostavlja na prvu loptu. ansambl koji je izveo ovu predstavu je, nažalost, originalni tekst znatno prilagodio našem podneblju i dodao čitav niz komičnih situacija i replika kako bi ublažio krajnost apsurda o kom je pisao jonesko, i, na sve to, oduzeo cikličnu strukturu komadu, ali, bez obzira na to, jedno jako, jako lepo iskustvo.
***
u novembru koji je za nama pogledah ponovo i jedan crtani film koji je obeležio moje detinjstvo, a to je “starla i nebeski jahači”. ponovni susret sa animiranom serijom koju sam pre nešto manje od tri decenije snimao na VHS-u i gledao unedogled susreo me je sa razotkrivanjem još jedne zablude o detinjstvu. naime, da me je neko pre mesec dana pitao koliko sam epizoda pogledao, moj odgovor bi bio “skoro sve”. istina je zapravo posve drugačija jer sam od ukupno 25 epizoda pogledao možda 7-8. sa tim na umu, ne mogu a da se ne otmem pitanju kako je tako mali broj epizoda mogao da obeleži ne samo moje detinjstvo nego i detinjstva mojih drugara iz tog perioda. deca su čudna, to mi je možda i jedini zaključak. na sve to, čitajući malo o ovoj animiranoj seriji, saznao sam da se glavni lik u originalnoj verziji uopšte nije zvao starla nego genoveva, te da su svi likovi zasnovani na ličnostima iz legendi o kralju arturu. da li ste, kada smo već kod toga, znali da je čuveni čarobnjak merlin zapravo istorijska ličnost i da je reč o bardu miridinu viltu, a koga zanima više može da gugla.
***
“znam da nema nade, ali plašim se da odustanem od tebe.” (maneskin - valentine)
***
“reklame su dovele do toga da žudimo za skupim automobilima i odećom, pa zbog toga radimo poslove koje ne volimo kako bismo kupili stvari koje nam zapravo nisu potrebne.” (“fight club”/”borilački klub”)
***
ako, kao ja, spadate u onu grupu ljudi koja ne ume da kaže “ne”, nek vam je na umu da je mnogo lakše izustiti to jedno “ne” na početku i pretrpeti stres koje ono nosi sa sobom, nego trpeti konstantan stres od tog nevoljnog govorenja “da”. uostalom, na umu treba imati to da će ljudi zapamtiti samo to jedno “ne” bez obzira na to koliko ste puta pre toga rekli “da”, tako da je sav pretrpljeni stres zbog toga bio uzaludan.
***
“vrišti mi se od tvoje tišine.” (taylor swift - say don’t go)
***
koliko me sećanje služi nikada nisam na ovom blogu pisao o tome što tejlor svift ponovo snima sve svoje albume i prodaje ih u rekordnom broju, kao da već na njima nisu zarađeni silni milioni. priča je dobro poznata, “zli” ljudi iz njene izdavačke kuće nisu hteli da joj prodaju prava na vlastitu diskografiju, pa je pronašla rupu u ugovoru po kojoj može da ih snimi i izda ponovo. tejlor je još jednom ispala žrtva, u čemu beskrajno uživaju i ona i njeni zaluđeni obožavaoci, pa se svi kolektivno prave da im se više dopadaju ovi novi, slabije isproducirani i bezosećajnije otpevani projekti. kako su i dosad svi ti veliki skandali oko nje bili dosta dobro fabrikovani (poput otvorenog pisma eplu), na obostranu korist svih učesnika u istim, ne ostaje mi ništa drugo nego da zaključim da će se tek za nekih par decenija, kada svi sudeonici u gorepomenutom budu pokojni, saznati da je sve bila stvar dogovora između sviftove i zloglasnog skutera brauna. i, zaista, ne zna se ko je više profitirao u svemu ovome, ona ili on. udareni su po džepu, i to ozbiljno, samo zaluđeni fanovi. pritom, sve i da je spor između tejlor i skutera stvaran (a nije), ljudi o istom rasuđuju krajnje pristrasno, a to potiče od mene koji beskrajno volim muziku sviftove, dok mi je braun potpuna nepoznanica kao ličnost. međutim, ukoliko imaš čoveka koji u određenog izvođača, u ovom slučaju tejlor, uloži milione i pokrene čitavu mašineriju koja od nje napravi svetsku zvezdu, zašto bi on u celoj priči trebalo da bude zlikovac jer želi deo kolača? ruku na srce, sviftova bi bez njega, ili nekog drugog menadžera sa dobrim vezama, i pored svih svojih talenata ostala još jedna u nizu devojaka koje, prebirajući po gitari, peva petkom uveče u nekom nešvilskom baru pred 50-ak ljudi. zašto ljudi kad dođu do vrha zaborave sve one koji su im pomogli da do istog dođu?
***
“nije najtužnije to što je, prema mišljenju doktora, najveći broj bolesti posledica stresa nego to što smo mi sami uzrok tog istog stresa.” (“black bird”/”crna ptica”)
***
“daj sve od sebe da me zadržiš ili ću nestati kao hudini.” (dua lipa - houdini)
***
“da li si primetio koliko je debelih i zapuštenih ljudi već u tridesetim?”, pitala me je jednom prilikom punačka osoba i jako mi je bio tužan taj fokus stavljen na gore od sebe. ja, sa druge strane, kad dođem na bazen bacim oko na ljude oko sebe, pronađem najzgodniju, i onda skočim u vodu inspirisan da i ja napravim korak ka tom isklesanom telu. najlakše je naći nekog debeljana i utešiti se mišlju da si zgodniji od njega. poređenje sa drugima je, uostalom, potpuno besmisleno jer naše zadovoljstvo i sreća ne bi trebalo da ima ništa sa tuđim životima jer nas to neće učiniti istinski više ili manje srećnima. ipak, ako već posegnemo za tuđim životima, neka to bude zbog inspiracije za napredak, a ne zbog opravdanja neuspeha.
***
možda i dva najbolja početka intervjua ove godine, iz potpuno različitih razloga, su ermina pašović koja na prvo pitanje odgovara: “kao prvo, poserem se u usta svima” i ivana šašić koja kaže: “ja sam pojela govno, ali sam ga pojela damski”. šta čovek da očekuje od ostatka kada je sam početak tempirana bomba na ivici pucanja ili nešto toliko nepromišljeno “osmišljeno”.
***
“halo, lepi, ‘de si?” (elena - extra fancy)
***
najjači utisak ovog novembra koji je za nama je, bez premca, madonin koncert u kelnu. istini za volju, nisam se toliko radovao ovom koncertu jer nisam uspeo da kupim karte ispred same bine jer su se rasprodale brzinom svetlosti, a kada ne uspem da kupim baš takve karte onda na koncerte i ne idem. međutim, zbog madone sam napravio izuzetak jer je verovatno reč o njenoj poslednjoj turneji. međutim, višesatno čekanje u redu da makar među prvima dođem u sektor za koji sam kupio karte pokazalo se kao i više nego isplativo jer je bina bila postavljena tako da je madona 50% koncerta bila tačno ispred mene. sada da mogu da vratim vreme uzeo bih apsolutno istu kartu kojom sam prvobitno bio nezadovoljan. ne znam kojim rečima bih tačno dočarao ovaj koncert, osim time da sam toliko plakao od sreće možda još jedino na prvom lordinom koncertu. a to je mnogo. i previše. prvo sam cmizdrio što je uopšte vidim i što mi je toliko blizu. zatim sam se zarozao jer me je gospođa oduvala svojom nepresušnom voljom da kida na toj bini iako ima 65 godina, jer i nakon 40 godina karijere pomera granice mogućeg i nemogućeg. često čujem to omalovažavanje najveće žive legende koju imamo jer je “baba”, umesto da joj ta starost bude još jedan plus (kao da pluseva nema i previše). cmizdrio sam i zbog toga što sam neke od omiljenih pesama čuo uživo, poput “nothing really matters”, “justify my love” ili “ray of light”. zbog najbolje i najmaštovitije produkcije koncerta koju su moje oči videle. zbog omaža svim velikim stvarima koje je napravila u protekle četiri decenije. zbog imaginarnog dueta sa majklom džeksonom, sa sve njih dvoje na sceni. zbog maestralno oživljene jedne noći u njujorku 80-ih godina prošlog veka, ali ne onako kako se to predstavlja u filmovima i serijama nego onako kako je to izgledalo na avangardnim žurkama sa vorholom, baskijatom i heringom. spisak bi mogao da ide unedogled, ali izdvojio bih samo još neki čudan strah i pomisao “ne bi trebalo da sam ovde” dok su se živa raspeća oketala na karuselu, a ona izvodila sektaški ritual u monaškoj odori. niko nije kao madona i nikad niko neće biti kao ona, ponavljao sam ukrug nakon više od dva sata preinteligentno osmišljenog spektakla kojim je nadomestila to što ne može da izvodi vratolomije kao pre 20 godina. iz nekog razloga, kada pomislim na ovaj koncert pomislim na stih: “I hope I’ll live to tell” (“nadam se da ću živeti dovoljno dugo da ispričam svima onima koji dolaze kako je bilo pre”). te stihove je madona napisala tokom 80-ih, u doba kada su najveći umetnici i umovi tih godina umirali jedan za drugim usled epidemije AIDS-a, kao i zbog ovisnosti o narkoticima budući da nisu bili dovoljno upoznati sa kobnim dejstvom istih. madona se tada zavetovala da će generacijama koje dolaze preneti sve ono čemu su težili umetnici njenog doba, koji su joj bili i prijatelji, i da neće dopustiti da padnu u zaborav, samo ukoliko poživi dovoljno dugo da ispriča. i, gledajući je, u sedmoj deceniji života, u bokserskom odelu, oči su mi se ispunile suzama jer tako predivno jeste ispunila taj zavet.
***
jedna posebna zvezdica za mašu. to je to. osmeh. LOL.
***
ostajte mi ušuškani i utopljeni u ovim hladnim danima koji su pred nama, neko sa toplom čokoladom, a neko uz kuvano vino, kako ko voli, pa se čitamo za mesec dana sa decembrarskim i celogodišnjim utiscima,
