svaki put se naježim kad neko počne rečenicu sa: “sam sam se rodio”. ne, srce, nisi se sam rodio nego je tvoja majka dušu ispustila da te rodi i možda ne bi bilo loše da izdvojiš dva sata da ti mama do detalja ispriča kako zapravo izgleda porođaj, kao i sve ono što mu prethodi i ono što dolazi posle njega. mislim da ti do kraja života više ne bi palo na pamet da ispališ rečenicu: “sam sam se rodio”.
***
jako me zabavlja gledanje dokumentaraca i filmova o kultovima. ovog decembra je to bio “hillsong: a megachurch exposed” (“razotkrivanje crkve hilsong”). osim što su mi beskrajno zanimljivi načini na koji se ogranizuje, širi i uopšte deluje jedan kult, svaki put kad slušam uplakane ljude kako dele svoje ispovesti, najmanje krivim vođe kultova. dominantno osećanje mi je iritiranost ljudskom glupošću onih koji mole za razumevanje što su radili sve i svašta u okviru tog istog kulta. isto važi i za one što kukumavče zbog toksičnih veza ili sličnih relacija jer, koliko god bilo nečeg pokvarenog u manipulatorima, zaista ne može da mi bude žao onih koji su im legli pod noge i rekli: “gazi me”. što je najgore od svega, uvek u izlaganjima tih ljudi primetiš zametke novog obrasca u koji su upali i vrlo lako možeš da pretpostaviš čija sledeća “žrtva” polako postaju. bilo kako bilo, taj momenat u kom nekom treba da se “oprosti” čitav niz pogrešnih odluka “jer ga je neko nagovorio na to” zaista ne pije vodu ako imaš više od deset godina.
***
“ljudi se danas hvataju za svaku reč jer sve shvataju bukvalno. ti ljudi, koji nemaju maštu, ubijaju je u onima koji je imaju.” (kšištof varga)
***
“nekada sam plutala, a sad samo tonem. nekada sam znala, ali sad više nisam sigurna ni u šta.” (billie eilish - what was I made for)
***
“teoretski, kažem, nadajući se da će primjetiti kako koristim njegove riječi i malo se odobrovoljiti. teoretski, ako vuk pojede crvenkapu i posle babu, pa ako poslije dođe lovac i otvori stomak vuku… teoretski, mislim… da li crvenkapa i baba stvarno mogu da prežive? djed seda na jedan panj i razgleda malu gljivu pored svoje cipele. češka se po glavi. teoretski, odgovara, ne. zašto? zato što ima kiselina. u stomaku. (..) ja sam bila u maminom stomaku i nije me izgrizla kiselina. a on na to prasne u smijeh i kaže: ‘jesi sigurna?’” (lana bastašić “mliječni zubi”)
***
kad smo već krenuli sa dokumentarcima, nek nastavimo u tom duhu. drugi koji sam pogledao je “kim vs kanye: the divorce” (“kim protiv kanjea: razvod) iz prostog razloga što nisam pročitao verovatno nijedan tekst o tome u proteklih par godina, potpuno nezabavljen tom pričom. ipak, gledajući ovaj dvodelni dokumentarac, u kom se u svakom delu predstavlja jedna strana priče, interesantno mi je bilo posmatrati sudar dva potpuno različita tipa inteligencije, odnosno kako onaj (nazovimo to) “viši” (kanjeov) srlja iz jedne greške u drugu, dok onaj (nazovimo to opet) “niži” (kimin) donosi jednu za drugom ispravnu odluku. uvek sam govorio da je potrebno mnogo mudrosti da se svetu proda vlastita navodna glupost, a kardašijanova je još jednom pokazala da je sve samo ne glupa osoba. nek vam bude to na pameti kada nazovete glupljima od sebe one koji su uspeli više od vas. tu u obzir dolaze samo dve varijante, ili nisu gluplji ili su vaši parametri uspeha pogrešni.
***
“kao mala sam se pitala ko je ta žena aspirinima o kojoj željko joksimović peva u stihu: ‘leči me činima kao aspirinima’.” (sanja vučić)
***
“rekla sam samoj sebi da sam zatvorila ta vrata, ali evo me ispred njih ponovo.” (miley cyrus - thousand miles)
***
odličan primer ovoga o čemu sam pisao iznad moguće je videti i u trećem pogledanom dokumentarcu - “fake famous” (“lažna slava”). ovaj projekat se bazira na ideji da je moguće bilo koga učiniti slavnim na društvenim mrežama, i to uz pomoć fotografija koje dočaravaju život na visokoj nozi, ali i kupovinom lažnih pregleda, lajkova i komentara. (p.s. kad smo kod toga, sve dosad nisam bio upućen u to do koje mere su razvijeni bot-profili jer se više ne radi o praznim nalozima bez pratilaca nego o profilima za koje je teško poverovati da nisu autentični). elem, najiritantniji lik u ovom projektu ima oko 25 godina i, prema sopstvenom priznanju, celog života pokušava da postane influenser, ali mu ne polazi za rukom, iako smatra da ima sve predispozicije za to. ipak, kada postane deo projekta, odbija da radi sve što mu se kaže jer te postupke vidi kao “lejm”, “krindž” i “pogrešne”. uvek me je fascinirala ta ljudska tvrdoglavost onih koji odbijaju da makar daju šansu nekom drugom putu koji im se ukaže ka dostizanju ciljeva koje su zacrtali. ako tvojih deset načina za postizanje tog cilja nisu dali razultat, spusti gard, priznaj sebi da ne umeš i makar daj šansu nekome ko ti nudi jedanaesti način. možda uspe.
***
u poslednje vreme dosta posmatram ljude kako reaguju na situacije u kojima su suočeni sa vlastitom greškom. neki, poput mene, prvobitno pokušaju da dokažu da osoba preko puta njih nije u pravu. neki, poput edite aradinović, ućute, nasmeju se i pređu na drugu temu, a neki, poput moje drugarice sandre, bez ikakvog problema kažu: “da, u pravu ste, sad shvatam svoju grešku”. moj cilj je da ove godine pokušam da budem više kao sandra, iako je težak put do toga.
***
“da li je broj pratilaca, komentara i lajkova pravo merilo slave? više od 40 miliona ljudi ima preko milion pratilaca na instagramu. jesu li svi oni slavni? više od 100 miliona ljudi ima preko 100.000 pratilaca. jesu li i oni slavni? ako jesu, kako možemo preko 140 miliona ljudi nazvati slavnim? to je skoro polovina od ukupnog broja stanovnika amerike.” (fake famous)
***
“hej, budalo, evo opet ja…” (tea tairović - budalo)
***
“ranije su slavni bili pevači, glumci, sportisti i drugi talentovani ljudi. međutim, iz decenije u deceniju pojavljivalo se sve više TV kanala, a samim tim i sve više minutaže na TV-u koju je trebalo popuniti. broj talentovanih ljudi jednostavno nije bio dovoljan za toliku minutažu. zato se i javila potreba za netalentovanim ljudima da takođe postanu deo industrije zabave, a samim tim i da postanu slavni. zato su nastali rijaliti šou-programi, zato danas postoje influenseri. ako već želimo da budemo zabavljeni 24 časa dnevno, broj istinski talentovanih ljudi na svetu je premali za to.” (fake famous)
***
nakon prošlomesečnog pogledanog koncerta tejlor svift u bioskopu, jako sam se radovao i bijonsinom pošto je po svim parametrima trebalo da bude bolji jer je veći spektakl u pitanju. međutim, publika, sasvim očekivano, nije bila ni upola ekstatična kao u tejlorinom slučaju, tako da i nisam stekao neki utisak da sam na koncertu. drugo, osećaj gledanja jednog koncerta je umanjilo i to što je svaki nastup bio skrpljen od scena iz 20-ak izvođenja iste pesme u različitim gradovima. na sve to, posle svake tri-četiri numere usledio bi dokumentarni deo o svemu onome što se dešava iza scene, što je uglavnom bilo dosta tromo i dosadno (mimo rasprave sa ćerkom blu ajvi koju “prevaspitava” pred svima, što je jedan od najsnažnijih momenata ovog filma). bijonse, koliko god vanserijski performer bila, mogla bi još mnogo toga da nauči od madone, od kreativnosti performansa i estetske inteligencije, pa sve do toga kako se snima bekstejdž jednog koncerta (primera radi, “truth od dare” je, što se mene tiče, do danas ostao neprevaziđen muzički dokumentarac). da se razumemo, bijonse sama po sebi je 10/10 i njen koncert za normalne ljudske standarde je 15/10, ali kada je već stavljamo u tu neku ligu najboljih od najboljih, onda nije zgoreg da joj odredimo i tačnu poziciju na toj listi. sve u svemu, može to mnogo bolje i, znajući nju, biće.
***
“smatram da je sumanuto verovati u to da ćemo se promeniti kao ljudska vrsta i da ćemo, koliko god nam tupili o tome, početi da više vodimo računa o ekologiji. tog sam mišljenja da bi sav novac koji odlazi u edukaciju o podizanju ekološke svesti zapravo trebalo usmeriti u razvoj tehnologije, tačnije u stvaranje tehnologije koja će sačuvati stvari umesto nas, jer mi to, ruku na srce, nećemo uraditi.” (džared leto)
***
“tajno moja, zna te pola grada.” (albino i ema radujko - tajno moja)
***
“ja ne znam zašto uporno pričamo o tome šta su tviteraši rekli o ovome ili onome. znate li koji je procenat ljudi u srbiji koji koristi tviter? jednocifren. a mi se konstantno nešto pravdamo njima i odgovaramo na glupa pitanja te manjine koja širi toksičnost o svim mogućim temama. kako je, uopšte, došlo do toga da se fokusiramo samo na loše komentare i da samo dajemo njima na snazi, a da konstantno previđamo one dobre kojih je mnogo više. ta toksična osoba sa tvitera ili sa bilo koje druge društvene mreže u stvarnosti uopšte ne postoji. oni u stvarnosti ne izlaze iz svojih soba, manji su od makovog zrna i samo su jaki dok se kriju iza tastature. oni nemaju nikakvu konstruktivnu kritiku ili rešenje, nego samo pljuju sve redom. a mi smo ti koji im dajemo snagu time što obraćamo pažnju na njih, spominjemo ih i odgovaramo im.” (jelena karleuša)
***
četvrti pogledani dokumentarac (ne brinite, ima ih samo pet) je “15 minutes of shame” ("15 minuta srama"), a bavi se tzv. kulturom kenselovanja. u ovom dokumentarcu je na sjajan način pokrivena istorija javnog sramoćenja, od proterivanja iz zemlje u staroj grčkoj, preko tzv. “hoda srama” u srednjem veku, pa sve do tabloida i monike levinski kao prve žrtve javnog sramoćenja na internetu. drago mi je što se neko na ovako ozbiljan način pozabavio kenselovanjem jer kako vreme odmiče sve manje vidim razliku između kenselovanja i fašizma. nebitno je da li se ja slažem ili ne slažem sa stvarima koje se propagiraju (premda se sa dobrim delom slažem), ali jeziv je taj narativ po kom bivaš izopšten ako se ogrešiš makar o jednu od zadatih normi. poslednji banalni primeri kenselovanja tiču se čak i toga na čijoj si strani u ratu između izraela i palestine, kao da se ne radi o dve zemlje koje sravnjuju jedna drugu do temelja decenijama unazad, pri čemu više nema ni krivih niti nevinih. masovnost u kojoj su ljudi oberučke prihvatili kenselovanje kao obrazac delovanja u javnom prostoru danas sve više mi pojašnjava kako su nemci 40-ih godina prošlog veka mogli u tako velikom broju da prihvate da su viša rasa i da osude na patnju ili smrt one za koje smatraju da to nisu. mnogima će se ovo poređenje učiniti preteranim, ali i nacizam nije delovao tako strašno u svojim početnim fazama. u gorepomenutom dokumentarcu je možda i najupečatljiviji primer čoveka čije je opsesivno-kompulsivno igranje prstima, fotografisano na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, shvaćeno kao izraz rasizma, a viralnost ove fotografije učinila je ne samo da ostane bez trenutnog posla nego da svaka sledeća firma odbije da ga zaposli zbog toga, zbog čega danas živi na ivici egzistencije.
***
“prvi slučaj kenselovanja na tviteru desio se pre desetak godina i tada sam bila puna nade jer smo shvatili koliko je jaka moć ove društvene mreže. uspeli smo da promenimo pogrešan način poslovanja velike korporacije deleći tvitove o istom jer su televizije odbile time da se bave. međutim, kako je vreme odmicalo, sve više sam gubila veru u moć tvitera i drugih društvenih mreža jer su ljudi, gladni prozivanja drugih, za svoju metu uzeli pojedince, a ne korporacije. na taj način su životi pojedinaca uništeni, a da pritom niko nije zastao da dobro promisli da li je ta osoba vredna kenselovanja ili ne. mete se više ne biraju planski nego proizvoljno, što nema kao rezultat samo to da stradaju i nevini, nego i da se izvlače krivi. naime, kada je do javnog sramoćenja dolazilo jednom godišnje, to je imalo efekta i ljudi su pamtili tu priču. danas se ljudi i korporacije kenseluju svakodnevno, te se sve zaboravlja za mesec dana. silovatelj bi ranije bio izopšten zauvek, a sada je stavljen u isti koš sa osobom koja se pogrešno izrazila na društvenim mrežama i oboje prolaze kroz istu torturu. obojici će, takođe, biti oprošteno za mesec dana jer ih se više niko neće sećati.” (15 minutes of shame)
***
“nema jače ribe dok ne uspem da se kloniram.” (jelena karleuša - karlyb*tch)
***
“a zašto bi uopšte bilo ko od nas morao da bude koristan? sa kojim smo to pravom svet podelili na korisno i beskorisno? da li čičak nema pravo da postoji, ili miš koji gricka žitarice u ambaru? šta je sa pčelama, travama i ružama? ko se uopšte osmeli da određuje šta je bolje, a šta gore? ogromno drvo, prepuno pukotina i rupa, poživi vekovima a da ga niko ne poseče, samo zato što niko ništa ne može da napravi od njega. ovaj primer bi trebalo da podigne duh ljudima kao što smo mi. svako zna kakav profit može da se napravi od korisnih stvari, ali niko ne zna kakvi bi benefiti mogli da budu od onih beskorisnih.” (olga tokarčuk “vuci svoje ralo po kostima mrtvih”)
***
malo koji eksperiment u muzici je bezuspešniji od dve pesme u jednoj, a opet malo-malo, pa neko opet pokuša. zapravo ne znam nijedan uspešan primer za to osim lorde “hard feelings/loveless”.
***
jedina serija koju sam pogledao u decembru koji je za nama je 11. sezona “american horror story” (“američka horor priča”). kao što sam već pisao na ovom blogu, od te serije je odustao i lud i pametan dosad nakon niza loših sezona, ali meni je ova nazvana “njujork” najbolja nakon “kulta”. to verovatno ima veze sa tim što nije u duhu same serije i nema nikakve veze sa natprirodnim bićima nego je dosta utemeljena u realnim događajima vezanim za širenje AIDS-a tokom 80-ih godina prošlog veka. ipak, kako je ova sezona ocenjena kao najgora dosad, ne bih na vašem mestu verovao meni za ovu preporuku.
***
“znači, vidimo se u 9:30? vidimo se. ne, ti spusti slušalicu. ti prekini.” (doja cat - agora hills)
***
ovu stavku bih posvetio filmu “lovely bones” koji nije ni najmanja preporuka za gledanje jer je dosta loš, ali me je zaintrigiralo ono što je usledilo nakon gledanja samog filma, a to je da je snimanje istog dovelo do oslobađanja čoveka koji je nepravedno proveo 16 godina u zatvoru za zločin koji nije počinio. naime, prvobitni producent je povukao sredstva iz ovog projekta nakon što se detaljno posvetio ovom slučaju i unajmio privatnog detektiva da pregleda dokumenta sa suđenja. u međuvremenu je drugi producent preuzeo njegov posao i snimio film, koji je na kraju ostao u senci stvarnih događaja, odnosno lažnog krivca na čije je ime bačena ljaga.
***
film koji, sa druge strane, ne mogu dovoljno da vam preporučim je “anatomy of a fall” (“anatomija pada”) francuske režiserke žustin triet (justine triet), što je zasad moj favorit sa ovogodišnjih zlatnih globusa. film bi tehnički bio triler jer se bavi ispitivanjem ubistva čoveka, ali je u središtu radnje zapravo verovatno najbolja porodična drama ove godine. na apsolutno genijalan način su se bavili jezivom tendencijom 21. veka da se u odsustvu pravih dokaza ne sudi samom zločinu nego ličnosti, te se tako u ovom slučaju ne postavlja pitanje da li je žena bila sposobna za ubistvo nego da li je bila dobra supruga i majka. držim fige da osvoji glavnu nagradu. sa druge strane, kao najgori nominovani film bih bez premca ocenio “oppenhaimer” (“openhajmer”) što zbog katastrofalne režije, što zbog negledljivosti i nemogućnosti da se zbog mnoštva podataka svari sve ono što se servira, što zbog scena koje traju po 30 sekundi zbog čega sve vreme imaš osećaj da gledaš trejler, što zbog bljutavog opravdavanja bacanja atomske bombe u drugom svetskom ratu. kada se na sve to doda da u trosatnom filmu ne postoji nijedna scena razaranja hirošime i nagasakija, kao i da se na žrtve osvrće samo u jednom segmentu i to u vidu navođenja brojke, dobija se najsramniji film godine, koji jedino može i da se dopadne prosečnom amerikancu kome je najveća katastrofa koja se dogodila čovečanstvu rušenje njihove dve zgrade, o čemu je pogledao 3.000 filmova. što bi vendi rekla: “to je da se i sam đavo postidi.”
***
kako ćete svi imati dosta vremena tokom praznika, evo još jedan film sa globusa koji bih vam toplo preporučio, a to je “nyad” američkog režiserskog dvojca koji čine elizabet čai vasarheli i džimi čin (elizabeth chai vasarhelyi i jimmy chin). ova istinita priča prati dajanu niad koja odlučuje da u 64. godini života ostvari nedosanjani san da prepliva od kube do floride, za šta će joj biti potrebno više od dva dana plivanja. veoma inspirativan i jako važan film.
***
“kažu da svaku tugu vreme leči. kada voliš znaš da to su samo reči koje srce ne razume; hoće drugog, ali ne ume. blago onom ko u takve laži veruje. sve po starom, dan za danom deo duše odlomiš tu i tamo.” (aleksandra prijović - sve po starom)
***
i, dolazimo do poslednjeg dokumentarca, o kom ću najmanje pisati premda je utisak možda i najveći. reč je o “the curious case of natalia grace” (“neobični slučaj natalije grejs”), koji se bavi životnim putem devojčice ometene u razvoju, patuljastog rasta, koju majka napušta po rođenju, nakon čega kreću da je usvajaju i odbacuju jedna po jedna porodica. na kraju je kao 5-godišnjakinju usvaja poslednja porodica, ali vrlo brzo policiji prijavljuju spoznaju da je reč o 22-godišnjoj devojci premda ne izgleda tako na prvi pogled. ne bih vam otkrivao mnogo detalja, ali ako se zainteresujete za ovaj slučaj nema sumnje da ćete biti na ivici stolice dok god ga budete pratili.
***
jedan od utisaka meseca svakako je i koncert milice pavlović, sa posebnim srculencetom za segment posvećen baki i deki, gde, između ostalog, kaže da je njeno rodno selo nakon smrti onih koji su je odgajili sada postalo ne samo “jug srbije, nego i jug moje duše”.
***
“ponekad je tako umarajuće živeti u vlastitoj glavi. kad ću već jednom izaći iz nje?” (kesha - living in my head)
***
kako se ovaj post odužio više nego što sam planirao, završiću ga samo kratkom zahvalnicom 2023. godini jer su mi se u njoj ispunila tri velika životna sna, a to su da posetim aziju (koreja), da vidim kitove (madeira) i da gledam madonu uživo (keln). bilo je tu još mnogo stvari na kojima sam zahvalan u ovoj 2023. godini, ali čak i da je svedemo na ova tri momenta i previše je za jednu godinu.
čitamo se za mesec dana sa januarskim utiscima,
