najgluplja stvar u koju smo poverovali jeste davanje druge šanse, iako nam iskustvo u 98% slučajeva govori da je pružanje iste bilo promašena investicija. ipak, ko zna zašto, kad god se pred nas ponovo postavi situacija u kojoj smo u prilici da damo drugu šansu nekome ili nečemu, mi posegnemo za tim argumentom da “svako zaslužuje drugu šansu”. i koliko god puta da pogrešimo pozivajući se na taj argument, iskustveno učenje i druge šanse iz nekog razloga ne idu ruku pod ruku. zašto je to tako, pitanje je sad.
***
drugi najbolji film koji mogu da vam preporučim što se tiče ovogodišnje sezone zlatnih globusa, oskara i drugih filmskih nagrada (mimo prošlomesečnog “anatomy of a fall”) je “may december” (“od maja do decembra”) američkog režisera toda hajnesa (todd haynes). priča je inspirisana stvarnim slučajem učiteljice koja je zavela 12-godišnjeg učenika, nakon čega je u zatvoru rodila njihovo prvo dete. u godinama koje su usledile njih dvoje su se venčali i dobili još dece, te se sa razlogom postavlja pitanje da li je reč o pedofilskom predatorstvu ili o pravoj ljubavi koja jednostavno ne zna za godine. ceo ovaj film dodatno zanimljivim čini postavka stvari po kojoj u njihov život ulazi glumica koja želi da što vernije prikaže njihove likove u filmu koji snima o ovom slučaju, te provodi dosta vremena u njihovom domu, ali ubrzo na površinu isplivava i njena vlastita izopačena seksualnost budući da želi da i sama doživi strast koju su njih dvoje nekada iskusili. beskrajno dubok, zanimljiv i snažan film. sve preporuke.
***
“još uvek si dovoljno mlad da počneš život ispočetka. veruj mi. uvek si dovoljno mlad da uradiš šta god poželiš.” (“may december”)
***
“nebo zvezde ne naslućuje. more je nemirne prirode. mesec pun i malo svetlo usred ove pustinje.” (emina - zidovi)
***
nije zgoreg primetiti da u godini u kojoj je raskrinkan epstinov pedofilski kult imamo nekoliko filmova koji se bave pomeranjem granice u odnosu između maloletnika i znatno starijih lica (pored gorepomenutog tu je i znatno slabiji “priscilla” (“prisila”) američke režiserke sofije kopole (sofia copolla), koji se bavi odnosnom 14-godišnje prisile presli i deset godina starijeg elvisa preslija, i koji nije preporuka nego je tu samo kao primer ove teme). i u ranijim godinama su se među istaknutim filmovima na spomenutim selekcijama nalazila ostvarenja sličnog tipa (od “the reader”, preko "elvis" pa do “young and beautiful”), te nije teško zaključiti da je sve to deo iste propagande i mreže koja je podvodila maloletnike istaknutim predstavnicima holivuda i drugim pripadnicima elitističkih krugova. da zlo bude gore, ja, kao neko ko je veoma zainteresovan za kultove i teorije zavere, za epstinov slučaj sam znao godinama unazad, samo što je tek sada potvrđeno da nije reč o teoriji zavere nego o surovim činjenicama koje su se zanemarivale zbog konstantnog priliva novca. epstin je možda pao, ali drugi nisu, te nema sumnje da ćemo još dugo gledati filmove u kojima se na blagonaklon način gleda na predatore i romantizuje njihova žudnja za mladom krvlju.
***
drugi film vredan gledanja koji izdvajam za ovaj januar je “saltburn” britanske režiserke emerald fenel (emerald fennell). ima ovo ostvarenje svojih mana u priči, ali je prava poslastica za sve one koji vole uvrnute filmove u kojima šok nije tu samo zbog elementa šoka nego su te scene tu sa valjanim razlogom i dubokom simbolikom (poput ispijanja vode u kojoj se neko prethodno kupao ili simulacija intimnog odnosa sa zemljom u koju je neko pokopan). priča prati autsajdera koji sticajem okolnosti postaje najbolji prijatelj mladića koji se smatra popularnim na fakultetu, što zbog atraktivnog fizičkog izgleda, što zbog činjenice da je njegova porodica toliko bogata da žive u zamku koji je svojevremeno pripadao henriju XVIII. svaki kadar izgleda kao fotografija spremna za uramljivanje, atmosfera je na najbolji mogući način neugodna sve vreme, likovi jako živopisni. nije dubok i kompleksan kao prva preporuka u ovom postu, ali je svakako zanimljiv za gledanje i vredan pažnje.
***
“da moram da biram sa kim bih spavao bio bi to ričard III. bio je isuviše nesiguran u sebe, a takvi se uvek najviše trude u krevetu.” (“saltburn”)
***
“bavi se onim što tiče tebe, a ne načinom na koji ja živim svoj život jer ćeš se na kraju svakako ti nositi sa svojom energijom, a ja ću sa svojom.” (ariana grande - yes, and?)
***
“ne bojim se biti sam, ni da me zbog koga drugog prezru, ni da napustim ono što moram napustiti. i ne bojim se pogrešiti, čak ni počiniti veliku pogrešku, životnu pogrešku, ni možda onakvu što traje večno.” (džejms džojs “portret umetnika u mladosti”)
***
serija koju sam pogledao u januaru koji je za nama, a koja je za preporuku, jeste britanska distopijska drama “years and years” (“godine i godine”) iz 2019. godine, a koja prati živote jedne britanske porodice koja se prilagođava društvenim promenama koje će se desiti do 2034. godine. pojedina predviđanja su realna, druga su se čak i ostvarila do ove 2024. godine, dok se treća graniče sa naučnom fantastikom, ali svakako je i više nego zanimljivo u središte jedne ovakve priče ipak na prvo mesto staviti porodičnu dramu. ima tu i bacanja nove atomske bombe, i migrantske krize, i nove generacije koja želi da bude transhumanoidna (odnosno da se reši fizičkog tela i počne da živi u kompjuteru), a ima i raspada brakova, i nesuglasica među roditeljima i decom, i lepih ljubavnih priča. ova vizija sveta je možda isuviše mračna, ali svakako navodi na razmišljanje.
***
“mi smo krivi za sve. svako od nas. za sve ovo što se desilo sa bankama, vladom, recesijom. sve ono što je pošlo naopako je naša krivica, a mi sedimo po ceo dan i krivimo druge. krivimo ekonomiju, krivimo evropu, krivimo opoziciju, krivimo vreme, krivimo svaku promenu u društvu kao da nismo mogli da je sprečimo jer volimo da vidimo sami sebe kao male, bespomoćne i nebitne. primera radi, kada su se pojavile majice koje koštaju jednu funtu, niko od nas nije odoleo a da ih ne kupi, iako smo znali da prodavac od nje dobija samo pet penija, a da nekom jadnom seljaku, ko zna gde tamo, plaćaju 0,1 penija da je napravi. kupujući tu majicu, a znajući to sve, dali smo znak da smo okej sa takvom postavkom stvari. isto smo uradili i kada smo počeli da idemo u supermarkete umesto na pijace i male prodavnice, ili kada smo pristali na to da sami otkucavamo robu na kasi, iako je to značilo da sve više osoba gubi svoje radno mesto. kada su takve stvari počele da se dešavaju pre 20-ak godina svi smo im se protivili u međusobnim razgovorima, ali niko od nas nije protestovao zbog toga, nije pisao pisma vladi o tome. bunili smo se u sebi, ali smo nastavili da idemo u supermarkete. polako su počela da se gase sva mala preduzeća, a sada bismo da krivimo nekog drugog za to, iako smo doprineli tome da se ugase. nismo mogli da podnesemo da gledamo u oči tu ženu koja je znatno manje plaćena od nas za težak posao koji je obavljala, pa smo je se rešili. tako se desilo i sve drugo. i, ne, niko drugi nije kriv za svet u kom živimo. mi smo ga izgradili ovakvim kakav je danas.” (“years and years”)
***
“reči su mi najmanje bile tada potrebne jer rekle su mi sve.” (angellina - ti se samo sebi sviđaš)
***
“mislite da ja imam šta protiv trabunjanja? koješta! ja volim kad trabunjaju! trabunjanje je jedina čovekova povlastica koja je uskraćena ostalim stvorenjima. trabunjanjem ćeš doći do istine! upravo zato i jesam čovek što trabunjam. ni do kakve istine nisu ljudi došli dok nisu pre toga četrnaest puta bubnuli bez veze, a možda i stotinu četrnaest puta, i to im u neku ruku služi na čast, samo što mi ne znamo ni trabunjati svojom glavom! trabunjaj mi šta hoćeš, ali mi trabunjaj na svoj način, pa ću te čak i poljubiti. trabunjati na svoj način, to je gotovo bolje nego ponavljati tuđe istine; u prvom slučaju si čovek, a u drugom nisi drugo nego papiga!” (fjodor mihajlovič dostojevski “zločin i kazna”)
***
od januara ćemo se oprostiti time što ćemo mu zahvaliti što smo konačno imali sveukupno barem sedam dana snega, što se nije desilo nekoliko godina unazad. valjda je trebalo da se dese te zime sa nekom čemernom susnežicom, pa da shvatim da je malo šta lepo kao kada uveče gledaš krupne pahulje kako se lelujaju u svetlima bandera, a ujutru te dočekaju jele prekrivene snegom. kako je došlo do toga da sam zaboravio koliko je magičan prizor u kom niotkuda iz neba ispada beličasta prašina i pretvara u nepreglednu belinu sve oko nas? hajde da obećamo samima sebi da nećemo zaboraviti da vidimo čuda i lepotu svuda oko nas.
čitamo se za mesec dana sa februarskim utiscima,
