statistika kaže da se među najpraćenijim nalozima na instagramu nalaze oni posvećeni vežbanju. ako samo ovlaš bacite oko na neki od takvih profila, na osnovu samog sadržaja video zapisa i komentara ispod istih, prilično se lako da zaključiti da tu niko nije došao ni da pokaže kako se pravilno izvode vežbe niti da nauči kako se iste ispravno izvode. što bi gospođa vendi rekla: “zagoreli su kao kaubojski tiganji”.
***
“nemoj nikad da potceniš to do kojih granica može da ode ljudska glupost.” (“american fiction”)
***
iako sam već dosad nahvalio pojedine filmove sa ovogodišnje selekcije zlatnih globusa i oskara, kao najbolji bih izdvojio “american fiction” (“američki roman”), debitantski film američkog režisera korda džefersona (cord jefferson). barem pet-šest godina unazad preskačem skoro sve nominovane filmove koji se bave temom rasizma jer se vrte u istom začaranom krugu, sa istim temama, istim rečenicama, istim zaključcima. osećao sam se pomalo kao rasista svaki put kada bih prekinuo gledanje trejlera nekog od takvih filmova napola, uz misao: “ne mogu još jedan ovakav film, jednostavno ne mogu”. ipak, umirivala me je pomisao da na isti način prekidam i trejlere gej filmova iz istog razloga, a to je da me umara prikaz dva gej klišea milijarditi put, a valjda nisam homofob (jesam li?). no, da se vratimo na “american fiction”. čini se da su se i gospodinu kordu smučili gorepomenuti tipovi filmova, te je rešio da snimi jedan konačno vredan gledanja film o rasizmu. džeferson je dao sjajnu kritiku ne samo belaca koji su rasisti nego i onih samoproklamovanih boraca protiv rasizma, koji vide rasizam i gde ga ima i gde ga nema, a na sve to ostavljaju utisak da ih više pogađa postojanje rasizma prema drugima nego one same koji su žrtva istog. već u briljantnoj prvoj sceni profesor književnosti ulazi u raspravu sa studentkinjom, koja je belkinja, i oštro se protivi tome što se u knjizi koju čitaju koristi pogrdan izraz za pripadnike negroidne rase. “ja sam to preboleo, i ti ćeš”, govori joj na kraju rasprave profesor, umoran od njenog nastojanja da mu objasni zašto bi danas trebalo izbaciti jedan takav izraz iz knjige napisane 50-ih godina prošlog veka. kord briljira od prve do poslednje scene ovog filma jer žaoku svoje kritike upućuje i crncima, svaljujući na njih dobar deo krivice zbog načina na koji su odabrali da se čuje njihov glas. jedno veliko bravo. strašno važan i bitan film, a pritom sve vreme beskrajno komičan i zabavan.
***
“već sam sve to prošla i zaista ne moram da učim iste lekcije dvaput.” (dua lipa - training season)
***
malo gde se može čuti više neljubaznosti i nakresanosti nego u rečenicama (pisanim ili izgovorenim) koje počinju sa: “ja vas najljubaznije molim da…”. svaki put u glavi vizualizujem onaj snimak u kom bomba pada na hirošimu. jedan, dva, tri, beeem.
***
“ne uraditi ništa je najteži posao na svetu. to zahteva svaki atom snage koji imaš. nije prirodno niti je svojstveno ljudima da budu nepristrasni.” (“the crown”)
***
u ovom februaru, koji je za nama, sam konačno završio i gledanje britanske serije “the crown” (“kruna”), o kojoj sam već u nekoliko navrata pisao na ovom blogu. ukoliko se izuzme pet predosadnih i potpuno neinteresantnih epizoda o poslednjim danima dajane spenser, ova maestralna serija je na maestralan način i privedena kraju. beskrajno će mi nedostajati da gledam lilibet (jednu od meni omiljenih ličnosti novije istorije), ali i da svaki put kada se pojavi čarls viknem “not my king”, za kamilu “not my queen” i dajanu “not my princess”. malo koja istorijska serija je snimljena na tako dubok, inspirativan i dirljiv način, bez zalaženja u nepotrebne istorijske pojedinosti, bez prepričavanja svega onoga što se desilo između dva ključna momenta kojima se daje pažnja u seriji. jedno veliko bravo. za sve one koji su preskočili moja razglabanja na tu temu, moja naklonost ka kraljevini kao državnom uređenju sasvim je logičan produkt lične opsesije pravilima i tradicijom, što su dve osnovne komponente rojalizma. kada se sve to ukombinuje sa beskrajnom ljubavlju prema ženama u poznim godinama, nije teško zaključiti zašto sam toliko zavoleo kraljicu elizabetu drugu. isto tako, na mojoj “crnoj listi” su svi oni pripadnici kraljevskih porodica koji se buntovno opiru pravilima i manjka im te dostojanstvenosti koju nosi pozicija na kojoj se nalaze, tako da i tu dobijamo odgovor zašto se grozim čarlsa, kamile ili dajane. kako je gorepomenuta serija okončana, a kejt i vilijam još uvek nisu kralj i kraljica, na ovom blogu još dugo neće biti spomenuta monarhija.
***
“znam za bolje otkad sam se rodila i vičem: ‘nе valja, ne valja, ne valja’!” (konstrakta - novo, bolje)
***
malo šta mi je iritantno kao bandoglavo zaključivanje o odnosu dve osobe koje tako samouvereno iznosi treća osoba. o tome jesu li srećni ili nisu, zbog čega su zajedno, da li se vole ili ne. tako je površno svesti bilo čiji odnos na dva ili tri fakta koja su ti poznata o istom. postoje kuće iz kojih se čuju urlanje, psovke i razbijanje tanjira, ali to ne mora da znači da se dve osobe koje žive pod tim krovom išta manje vole od suseda kod kojih vlada mukla tišina. postoje parovi koji varaju jedni druge na svakom koraku, ali to ne znači da su manje srećni ili da išta manje vole jedno drugo od onih koji nikada nisu završili u tuđim krevetima. mi nikada ne znamo kakvi dogovori (prećutni ili naglas rečeni) važe među ljudima. nikada ne možemo ni da pretpostavimo zbog čega ljudi ostaju jedni sa drugima, a ostaju sa dobrim razlogom. zašto uopšte sebi dajemo za pravo da mislimo da toliko toga znamo o drugima kad tako malo znamo o sebi.
***
“vrlo lako se to pretvori u to da si ti svaštomislilac jer od tebe očekuju da imaš stav oko svega. spasila sam se toga tako što sam postavila kriterijume kuda ću da idem. poverenje se gubi ako bih ja sad izašla i pričala na svaku temu, od zagađenja vazduha do muzike, preko politike i tako dalje.” (konstrakta)
***
“ali… zašto ne bih mogao da vaskrsnem? jeste, treba samo jednom u životu da budem razborit i strpljiv i ništa više! treba samo jednom da obuzdam svoj karakter, i da za jedan sat izmenim svoju sudbinu. najvažniji je karakter.” (fjodor mihajlovič dostojevski “kockar”)
***
“vedro nebo mi se smeje i ja ne vidim ništa osim toga.” (lana del ray - blue skies)
***
čitajući “kockara”, roman fjodora mihajloviča dostojevskog, došao sam i do interesantnog mita vezanog za ovo delo. naime, u nemačkoj je postojala kockarnica na kojoj je stajala tabla sa natpisom “ovde se dostojevski kockao i ostao dužan”. urbana je legenda da je drugi rus za kog je čuo ceo svet - roman abramovič navodno kontaktirao vlasnike kockarnice, raspitao se o visini duga u današnjoj vrednosti i isplatio ga, uz zahtev da sada na toj istoj kockarnici stoji natpis “dostojevski nikome ništa ne duguje”. ipak, koliko god ova priča bila interesantna, iz izlaganja jedne profesorke, veoma upućene u život i rad dostojevskog, saznao sam da je, po svemu sudeći, izmišljena. naime, fjodorova tadašnja supruga je tokom celog njihovog braka beležila i najmanji izdatak koji naprave, od najsitnijih odlazaka u kupovinu do spiska mihajlovičevih dugova, ali i datume vraćanja istih, i tu nije moguće pronaći nijedan zapis o gorepomenutom dugu.
***
dve godine unazad mi neko povremeno napiše da previše pažnje pridajem kenselovanju jer to nema nikakve veze sa našom stvarnošću, na šta uvek odgovorim da možda nema danas, ali da će to biti naša budućnost. slučaj miloša bikovića i izbacivanje iz serije “white lotus” zbog navodne podrške genocidu konačno su doveli temu kenselovanja i kod nas u središte interesovanja svih. i opet ću napisati ono što sam nekoliko puta već podvukao na ovom blogu, a to je da izopštavanje bilo koga ili bilo čega zbog iznošenja mišljenja koje se ne uklapa u onaj stav koji diktira javnost nije ništa drugo do fašizam. ljudi (u ovom slučaju biković) ostaju bez poslova (a time i sredstava za egzistenciju) jer odbijaju da kao papagaji ponavljaju mišljenje koje se nameće. ovde nije ni bitno da li se slažem sa milošem ili ne. važno je to da bi svako trebalo da ima pravo na mišljenje, kakvo god ono bilo, bez ikakvih posledica. pustili smo da predaleko odu stvari sa kulturom kenselovanja, a ukoliko se takve stvari budu i dalje dešavale i smatrale sasvim opravdanim, niko nam neće biti kriv kada i sami postanemo žrtve istog zbog nekog novog stava ili životnog izbora koji se bude kosio sa poželjnim. ljudi su se masovno priklonili kulturi kenselovanje jer vole moć koju im daje, a to je da bilo koga sravne sa zemljom, ne pitajući se da li će i oni jednog dana biti ispod tog stopala koje gazi sve pred sobom. doduše, kako su istaknute ličnosti počele da budu na meti čak i kada se ne oglase povodom neke aktuelne teme, odnosno da bivaju prozvani čak i kada ne kažu nešto pogrešno, utehu stvara to što ćemo jednog dana svi biti kenselovani, tako da ćemo doći na isto.
***
malo šta me je zabavilo kao pevačica selena gomez koja je pompezno najavila povlačenje sa društvenih mreža kako bi se “fokusirala na ono što je bitno u životu” i 18 sati kasnije objavila selfi iz kupatila. kakav mozak, takav i fokus i život.
***
“možda grešim, ali ja i ne želim da budem u pravu.” (justin timberlake - selfish)
***
tokom februara završio sam čitanje knjige “godina magijskog mišljenja” američke književnice džoun didion i ne sećam se kada me je poslednji put nešto napisano u ovom našem stoleću do te mere fasciniralo. džoun se bavi različitim fazama žaljenja za preminulim suprugom, koje se smenjuju u roku od godinu dana od njegove smrti. “magijsko mišljenje” iz naslova aludira na to da je gospođa didion “spolja” prihvatila da više nema čoveka sa kojim je provela 40 godina svog života, te tako uredno organizuje sahranu i pred drugima priča o njemu kao o pokojniku, dok, zapravo, sve vreme teži ka tome da ostane sama, kako bi se prepustila mislima o tome kako je još uvek živ i kako će se vratiti. fale mi dovoljno jake reči kojima bih vas privoleo da čitate ovo štivo, ali će ovaj post biti ispraćen nekim citatima iz istog, pa, ko zna, možda se i zainteresujete.
***
“žal se ispostavio kao mesto koje je svima nama nepoznat teren dok ne kročimo na njega. mi očekujemo i znamo da će umreti neko ko nam je blizak, ali u mislima nikad ne idemo dalje od nekoliko dana ili nedelja koje slede neposredno nakon te imaginarne smrti. mi čak i na pogrešan način konstruišemo tih nekoliko dana ili nedelja. očekujemo da ćemo možda biti u šoku ukoliko do smrti dođe iznenada. sa druge strane, mi ne očekujemo da će taj šok predstavljati potpunu dekonstrukciju našeg bića, odnosno da će nam poremetiti i telo i um. očekujemo da možda nećemo moći da se mrdnemo iz ležećeg položaja, da ćemo biti neutešni i bezumni od tog gubitka. ipak, ne očekujemo da ćemo zaista skrenuti sa uma i da ćemo biti osoba koja je potpuno hladna, osoba koja očekuje da će se njen muž vratiti i da će mu biti potrebne njegove cipele. u verziji žala kakav zamišljamo, uglavnom mislimo o izlečenju. mislimo o koracima koje ćemo preduzeti da se pomerimo sa mrtve tačke. mislimo da će najteži biti prvi dani. mislimo da će nam najteže pasti sahrana, a da će proces hipotetičkog izlečenja početi nakon toga. kada mislimo o sahrani, pitamo se da li ćemo “izdržati” i da li ćemo pokazati “snagu”, koja se neizostavno spominje kada se govori o ispravnoj reakciji na vesti o smrti. razmišljamo o tome da li ćemo uspeti da osnažimo sami sebe dovoljno da razgovaramo sa ljudima, da na adekvatan način odemo sa sahrane, da se uopšte obučemo tog dana. zapravo je nemoguće znati da to uopšte neće biti tema. ne možemo znati da će sahrana biti umirujuća zbog naše brige o drugima, ali i same gravitacije i značaja te prilike. i, naposletku, pre nego što se sve to desi (a tu leži ključna razlika između žala koji zamišljamo i žala kakav je po sebi) nemoguće je spoznati beskrajnu odsutnost koja sledi, prazninu, potpunu suprotnost od smisla, nemilosrdnost momenata tokom kojih se susrećemo sa doživljavanjem samog besmisla.” (joan didion “the year of magical thinking”)
***
drugi film koji bih vam preporučio, što se tiče ovog februara, je “poor things” (“jadna stvorenja”) grčkog režisera jorgosa lantimosa. o ovom filmu je rečeno toliko toga, kao što je i jorgosov opus dosta dobro poznat, tako da ne znam šta bih epohalno dodao, a da nije već rečeno, osim toga da postoje filmovi oko kojih se napravi toliki hajp da te neminovno razočaraju kad ih pogledaš jer si očekivao previše. ipak, koliko god mnogo da očekujete od lantimosa, premašiće vaša očekivanja i ovog puta. reč je o filmu prepunom simbola i metafora, tako da ćete sigurno, na putu od bioskopa do kuće, povezivati u glavi šta ste sve to pogledali, a verovatno i sutradan. ukratko rečeno, radi se o “ludom” naučniku u čiju laboratoriju dopremaju telo trudnice koja se ubila, a on je oživljava presađujući joj mozak bebe koju je nosila. u nastavku priče pratimo tu ženu koja ponovo doživljava svet, gledajući ga očima deteta.
***
“šećerna vuna se topi po prstima, a ja pokušavam pogledom da fokusiram te.” (džordži - luna park)
***
“moramo da iskusimo sve; ne samo dobro nego i degradaciju, užas, tugu… to će nas učiniti potpunima; sadržajnim ljudima a ne površnom, neokrnjenom decom. tek tada ćemo spoznati svet. a kada spoznamo svet, on je naš.” (“poor things”)
***
iako i danas više uživam u klasicima kada je reč o književnosti, pre dve godine sam se konačno otvorio prema savremenim piscima, i drago mi je što jesam. čini mi se da je sada došlo pravo vreme da to uradim i sa pozorištem. tokom studentskih dana ponajviše sam uživao u čitanju drama koje su obeležile 19. i 20. vek, pa sam stoga godinama unazad uglavnom u pozorištu gledao upravo ta dela. međutim, istina je da je mali broj njih ostavio i približno jak tokom gledanja na sceni kao što je to bio slučaj za vreme čitanja. pre nekoliko nedelja, tokom gledanja čehovljeve “tri sestre”, praktično sam sve vreme vodio monolog u glavi o tome kako su sve te genijalne drame odgovarale ukusu tadašnje pozorišne publike i postizale željeni utisak u dobu u kom su nastale, dok danas jednostavno nemaju tu snagu, odnosno da su i dalje sjajne za čitanje, ali ne i za gledanje na daskama koje život znače. po izlasku iz pozorišta sam obećao sebi da ću ubuduće dati šansu savremenoj drami, a sve preporuke su dobrodošle.
***
“vidiš li ono drvo? osušeno je i mrtvo, ali se i dalje povija na vetru potpuno isto kao i ono drveće koje je u punom cvatu. mislim da će se to isto desiti i meni. čak i kada umrem biću deo života, na ovaj ili onaj način.” (anton pavlovič čehov - tri sestre)
***
“ponekad osluškujem sebe i pokušavam da se stavim na prvo mesto.” (paramore - burning down the house)
***
“punih 40 godina sam gledala sebe džonovim očima. nisam starila. ove godine, prvi put nakon što sam imala 29 godina, videla sam sebe očima drugih. ove godine, prvi put nakon što sam imala 29 godina, shvatila sam da je moja slika o samoj sebi bila slika nekog mnogo mlađeg.” (joan didion “the year of magical thinking”)
***
među pročitanim knjigama u februaru, koji je za nama, našla se i “garment against women” en bojer (anne boyer), koju stavljam kao zvezdicu samo kao podsetnik za samog sebe da više nikad ne čitam bilo šta što izađe iz pera ove autorke. malo koja knjiga me je zbunila kao ova, što nema nikakve veze sa tim što sam je čitao u originalu, na engleskom, koliko sa tim da su misli bojerove neupečatljive, a celokupan smisao dela (barem meni) nedokučiv. mislio sam da će mi gledanje pet njenih intervjua na jutjubu pomoći da bolje shvatim šta je želela da kaže, ali se to nije desilo. srećom, knjižica ima svega 100 strana, tako da nije kao da sam izgubio nešto epohalno mnogo vremena na nju. uostalom, ja ne verujem u to nešto što nazivamo “gubljenjem vremena”. gubljenje vremena je, štaviše, ponekad preko potrebno, iz više razloga. pre svega se odmorimo, jer ta nepotpuna uključenost u momenat odmara naše telo i um, i tako ga priprema za neke jače utiske i doživljaje. osim toga, dok čitamo loše knjige, slušamo lošu muziku ili gledamo loše filmove, mi uspostavljamo koordinate onoga što je zaista dobro i počinjemo više da ga cenimo, jer nije baš tako lako proizvesti ni to dobro. ponekad se i svađamo sa onim pročitanim, poslušanim ili pogledanim, i na taj način gradimo stavove. tako je i sa ljudima. ipak, nemojte da čitate en bojer. čak se i vreme može “izgubiti” na neki bolji način.
***
čitamo se za mesec dana sa martovskim utiscima,
