ponekad me zapanji to do koje bizarnosti ume da ode osuda drugih samo kako bi se taj neki određeni pojedinac osećao dobro u svojoj koži. naše neprihvatanje različitosti počiva upravo na tom glupom stavu da smo, iz ovog ili onog razloga, bolji od drugih. hitler je i imao toliko uspeha među nemcima jer im je rekao ono što svi žele da čuju, a to je da su vredniji od ostalih samim svojim rođenjem, bez ikakvog drugog postignuća. sigurno je bilo veoma lako poverovati u to. vrlo je verovatno to da bi se nemci, da je nemačka do danas ostala nacistička, među sobom podelili na manje i više vredne arijevce.
***
još otkad sam se na časovima istorije umetnosti prvi put susreo sa umetnošću starog egipta u meni se javio san da posetim ovu zemlju. međutim, prvi susret sa egiptom nije bio ni nalik onome o čemu sam maštao. prva asocijacija na egipat su, pretpostavljam, svima piramide, mumije, zlatni sarkofazi, prelepo nefertitino lice, boginja izida koja spaja delove raskomadanog tela svog supruga ozirisa... ipak, pri sletanju u hurgadu me je dočekao bliski istok sa svim onim što ga čini teško podnošljivim evropljanima. previše ljudi koji te vuku za rukav da ti prodaju svoje drangulije, kojih je, takođe, previše, isuviše mnogo cenkanja, jako mnogo sirotinje, previše buke. “sad u beogradu da kažeš ljudima da pet minuta prave što je više buke moguće, garantujem ti da bi bilo manje bučno nego ovde”, konstatovao sam jednom prilikom. saobraćaj u egiptu je, takođe, haotičan. semafori praktično ne postoje, zbog čega se ulica prelazi bilo gde i bilo kada, između automobila koji koče pred tobom (ili se barem nadaš da će zakočiti). ne samo da je previše automobila na ulici nego je i previše ljudi u njima, pa je tako prosek u jednim kolima videti devetočlanu porodicu kako se tiska na svim sedištima, dok se na motorima vozi po troje ljudi. zvuk sirena se u vazduhu konstantno meša sa urlicima svake vrste, i onim radosnim, i onim besnim. sličnu atmosferu sam dosad doživeo u turskoj i izrealu, i sve to je zabavno dva-tri dana, dok ga svodiš na novo i drugačije, ali sve preko toga postaje dosta umarajuće.
***
mart, koji je za nama, između ostalog je obeležila i dodela oskara, i moja pretpostavka da će najgori film iz selekcije (“openhajmer”) dobiti glavnu nagradu ispostavila se kao tačna. ipak, nemojte da gubite vreme na gledanje tog smeća, imam dve mnogo bolje preporuke za vas. pričajući u prošlom postu o filmu “american fiction”, osvrnuo sam se na to da uglavnom ne stavljam na svoju listu za gledanje ni gej filmove jer se, poput onih o rasizmu, vrte oko istih klišea. ipak, ove godine sam izdvojio “all of us strangers” (“svi mi stranci”) britanskog režisera endrua heja (andew heigh) jer mi je delovalo da se opire opisanom kalupu, i bio sam potpuno u pravu. priča prati 40-godišnjeg homoseksualca koji nikada nije u potpunosti preboleo smrt roditelja, iako su prošle skoro tri decenije od toga. adam praktično pred sobom vidi mamu i tatu koji su stradali kada je imao 12 godina, te sa njima vodi opsežne razgovore, ali u veoma zanimljivoj perspektivi u kojoj je on danas stariji od njih. ima tu dosta dobrih razmatranja o tome koliko se zapravo promenio svet u proteklih nekoliko decenija (ili nije), kao i tome da možda čak i nije najveća tragedija ostati bez roditelja nego ih imati žive i zdrave, ali u potpunosti nezainteresovane za tebe i tvoj život. ovaj film, istina, ima i poneku manu, ali je zaista vredan gledanja i, ono što je najbitnije, predstavlja nešto sa čim mogu da se poistovete svi, bez obzira na to kog su opredeljenja.
***
“ako prava ljubav ne umire zbog čega ja onda jedva dišem?” (justin timberlake - drown)
***
“to što se nešto desilo jako davno ne znači da više nije bitno.” ("all of us strangers")
***
prodavce u egiptu je veoma teško definisati jer se u roku od nekoliko minuta kreću od najljubaznijih na svetu do najneljubaznijih, pri čemu mislim na istu osobu. govoriće i srpski ako treba, davaće ti komplimente, hraniće te i pojiće te, popeće se na krov, obaraće cenu unedogled, šta god, i sve to traje do momenta kada se uhvatiš za novčanik. u tom istom sekundu postaju namrgođeni, drski, pa čak i bezobrazni, a sve to u cilju da izvuku što više novca od tebe. na kraju, koliko god novca da im daš, ispratiće te prezrivim pogledom zbog čega ćeš se posle svake kupovine osećati prilično loše, mada ni sam ne znaš zašto.
***
stranci se spominju i u naslovu jedne od dve serije koje ću vam preporučiti ovog marta. “nine perfect strangers” (“devet potpunih stranaca”) je dosta zanimljiv projekat čija se radnja dešava na imanju koje je pretvoreno u neku vrstu alternativnog rehabilitacionog velnes centra. maša, vlasnica istog, na svakih deset dana organizuje grupe od devetoro ljudi koji postaju deo njenog (malo je reći neobičnog) programa, inspirisanog time što se njoj samoj život promenio nakon bliskog susreta sa smrću. veoma upečatljivo, intrigantno i dinamično.
***
“ne mogu sad da sedim ovde i izigravam žrtvu kada sam znala u šta se upuštam. odrasla sam osoba koja je napravila izbor i stvari treba nazvati pravim imenom.” (jennifer lopez - rebound)
***
“moramo sećanje na njega odvojiti od načina na koji je odlučio da okonča život. on je bio tako mnogo toga drugog za života, a ne samo samoubica. ta jedna uspomena na njega ne bi trebalo da baci senku na sva druga sećanja na njega.” (“nine perfect strangers”)
***
egipat me je u nekim segmentima podsetio na jugoslaviju mog detinjstva. od kursa novca koji se u roku od 24 časa spusti za duplo do toga da ti u prodavnicama vrate žvaku umesto kusura. tako nešto nisam doživeo barem 20 godina, ako ne i više.
***
mart za nama je, takođe, obeležio i festival “pesma za evroviziju” i mislim da bi na nivou fenomena trebalo da se analizira to kako je tu malo ko govorio o muzici (iako je o muzičkom festivalu reč). “znaš, ja navijam za breskvicu jer sam patriota”, čuo sam ili pročitao barem pet-šest puta. pitanja na nivou toga da li se tom nekome dopada sama pesma i da li je neko manje patriota ukoliko mu se dopada neka druga pesma su uglavnom ostajala bez jasnog odgovora. ipak, u celoj toj gunguli se desilo nešto što je potvrdilo jedan moj stav, nevezan striktno samo za ovu situaciju. naime, već neko vreme govorim da većina ljudi nema problem sa gorepomenutim homoseksualcima, kao što nema problem ni sa bilo kojim vidom osude, zatucanošću ili mržnjom. ne, reč je o jednoj toliko smešnoj manjini da nije vredna pomena. oni su samo veoma glasni. ljudi koji su pomirljivi, tolerantni i prepuni razumevanja i empatije su, nažalost, tihi i ne osećaju potrebu da iznesu svoje stavove. sa druge strane, oni zadrigli koji bi pobili sve od homoseksualaca do roma i oduzeli ženama pravo glasa, oni tom svojom bukom pokušavaju da nadomeste to što ih je tako malo. to su vam oni ljudi koji pozivaju na vraćanje obaveznog vojnog roka i svakog dana najavljuju odlazak na kosovo da ga svojim rukama vrate, ali uporno ne miču iz svog grada ili sela, iz svoje udobnosti. to su vam isti oni koji su na društvenim mrežama najavili masovne proteste da se teja dori oduzme pobeda i breskvica pošalje na “evroviziju”, a na kraju se na skupu pojavila dva čoveka. neka vam to bude signal da živite svoje živote baš onako kako želite da ih živite, a koje ne živite jer vas koči osuda okoline. koji god životni put odabrali ljudi će, kao što sam već istakao, misliti da su bolji od vas. sve i da osvojite nobelovu nagradu, oni će u sebi reći nešto glupo poput: “džaba njemu nobelova nagrada kad nema decu”. ipak, vrlo je verovatno da do kraja svog života nećete sresti više od dve osobe koje će vam prići i otvoreno reći takvu neku glupost. nemojte da vam život prođe onako kako niste hteli da ga živite zbog dva pijanca koja su došla na pro-breskvica-protest. nemojte.
***
“bog zna da sam pokušala, ali neke stvari jednostavno ne možeš da porekneš.” (ariana grande - boy is mine)
***
“te večeri, nakon očeve sahrane, naša majka je, verovatno ne znajući šta drugo da uradi, uključila TV, i svi smo sedeli tu, uključujući i nju samu, i gledali ‘voltonove’, kao da će to stvari učiniti boljim, kao da će se sve vratiti u normalu ponovo. sve to je, kako za tebe tako i za mene, bilo podjednako misteriozno, uzbudljivo i umirujuće, rekla je na to mamina prijateljica koja je redovno učestvovala u snimanju ‘voltonovih’. a danas sve zanima samo da im kažem da li je bilo na setu bilo kakvog zlostavljanja. da li nam je ikad iko uradio nešto neprimereno. a ljudi koji pitaju takve stvari jednostavno izgaraju od želje da postave takva pitanja, i ne samo to, oni izgaraju od želje da čuju nešto loše, oni naprosto žude za tim nečim lošim što je moglo da se desi iza kamera, i naposletku praktično budu razočarani kada im dam odričan odgovor, kada im kažem da je to bio jedan neverovatan period mog života, da sam volela da radim, da sam iznad svega u svom tadašnjem životu volela da budem glumica, da sam volela to što su mi davali najbolju moguću odeću, da se sa osmehom na licu sećam kako sam učila da pušim cigarete na zadnjem sedištu kola kojim su nas dovozili na snimanje i odvozili kući - a ako kažem to, to vezano za cigarete, odmah ugledam podignute obrve i pretpostavku da sam zbog svega toga ukaljala vlastitu dečju nevinost, da sam osećala nagon da moram tako nešto da uradim kako bih odala utisak da sam starija nego što sam bila. nagon koji sva deca imaju da budu starija nego što jesu, da više ne budu deca.” (ali smith “autumn”)
***
potpunu suprotnost opisanim ulicama hurgade, što se odnosi i na kairo i luksor, predstavljaju privatne plaže. ukoliko posetite egipat, tu ćete se osećati kao amon-ra i anubis zajedno. osim što je more akvamarinski tirkizno, pesak sedefast, a pejzaž upotpunjuju palme i nestvarno dekorisani minareti, za presmešne pare ćete uživati u bilo čemu što vam padne na pamet od hrane i pića. moje potpuno otkriće je, što se tiče pića, sok od guave (“zato što si snob”, čujem v kako se ubacuje u ovu rečenicu), a, kada je o hrani reč, košari (mešavina pirinča, sočiva, testenine i paradajz sosa).
***
u martu koji je za nama pročitao sam jednu od najlepše napisanih knjiga u ovom našem veku - “jesen” ali smit (“the autumn” ali smith). ali se na jedan potpuno magičan način bavi odnosom 13-godišnje devojčice elizabet dimond i njenog 85-godišnjeg suseda danijela glaka. dok elizabet prija sve ono što danijel ima da je nauči, ne tretirajući je pritom nimalo kao praznoglavo dete nego kao odraslu, misleću osobu, glaku taj odnos donosi povratak u davno izgubljeno detinjstvo. ipak, u očima devojčicine majke sve to budi sumnju u susedove pedofilske sklonosti. ponekad, samo ponekad poljubim knjigu nakon što sklopim poslednju stranicu, koliko god to možda uvrnuto zvučalo. ovu sam poljubio i privio na grudi. unapred se radujem čitanju i drugih knjiga smitove. posebno je zanimljivo to što je ovo zapravo prvi roman bregzita i govori na simboličan način mnogo toga o izlasku velike britanije iz evropske unije. ja sam to saznao tek nakon što sam je pročitao, tako da nisam napravio nijednu od tih paralela, ali genijalnost alinog pisanja se ogleda u tome što nisam ni morao, a opet sam uživao od prve do poslednje stranice.
***
“ti si sa njom, a ja mislim na tebe i ovih godinu dana u kantu bačeno je vreme.” (zoi - posle tebe)
***
“zdravo, rekao je. šta to čitaš? elizabet mu je pokazala prazne šake. zar ti izgleda kao da čitam bilo šta?, pitala ga je. uvek čitaj nešto, rekao joj je. čak iako fizički ne čitaš. kako ćemo drugačije čitati svet oko nas? misli o tome kao o konstanti. konstanti čega?, pitala je elizabet. konstanti konstantnosti, odgovorio je danijel.” (ali smith “autumn”)
***
obilazak piramida u gizi je iskustvo koje ne staje u reči. koliko god impresivno izgledale na fotografijama, uživo su još impozantnije i ujedno zastrašujuće, i još dublje pada u vodu svaka teorija o njihovom nastanku. egipćane, naravno, vređa teorija o vanzemaljcima jer ona aludira na to da njihovi preci nisu bili dovoljno pametni da to urade. premalo je ceo post da pobrojim sve što mi je prolazilo kroz glavu dok sam ih posmatrao, od toga da je svaka današnja narcisoidnost smešna u poređenju sa faraonima koji su smatrali da zaslužuju ovolike grobove, do toga koliko je preveliki jaz između današnjeg, prilično siromašnog egipta i onog nekadašnjeg u kom su građeni spomenici od 138 metara, pritom toliko natovareni zlatom da prosečnom čoveku ne bi bila dovoljna četiri života da ga potroši. nemoguće je opisati energiju ovog mesta, jednostavno je nemoguće. na isti način na koji ljubim i grlim knjige, isto tako sam se uspentrao na keopsovu piramidu, zagrlio jedan od ogromnih kamenih blokova od kojih je sačinjena, i poljubio ga. volim umetnost koju mogu da zagrlim i poljubim. to je novi parametar. sve to zajedno je uticalo da pogazim jedan od svojih najčvršćih stavova, a to je da nikada neću jahati životinje, koliko god bile jake. ipak, zarad što potpunijeg sećanja na ovaj dan sam pristao na to da jašem kamilu, što je, poput piramida, ujedno zastrašujuće i veličanstveno, prožeto pritom, u mom slučaju, i osećajem krivice. “gledaj ti ovu ekipu na kamilama, mi gejevi, dve crnkinje, jedna azijatkinja, a vodič je arapin, pa mi smo kao reklama za beneton”, dobacio mi je v, zbog čega se umalo nisam izvrnuo od smeha.
***
druga serija koju bih vam preporučio ovog marta je “dead ringers” i teško da ću vam išta bolje savetovati da gledate do kraja godine. od prve do poslednje scene, od prve do poslednje replike, od prvog do poslednjeg kadra - blago, blago blago. priča prati sestre bliznakinje beverli i eliot mantel, koje drže eksperimentalnu kliniku koja za cilj ima da u potpunosti promeni iskustvo porođaja, kako bi bilo što manje traumatično za ženu, ali i da napravi revoluciju u dolasku beba na svet. pitanje koje se postavlja kroz svih šest epizoda je to da li je moguće održati život bebe van majčine utrobe od oplodnje do samog rođenja. kada se na sve to doda veoma toksičan i kompleksan odnos među sestrama dobijamo, bez premca, najbolju seriju godine.
***
“ovo je istinita priča o lažima.” (ariana grande - true story)
***
“sve je u redu sa instrumentima. telo je problem. žensko telo je u potpunosti pogrešno načinjeno.” (“dead ringers”)
***
jako je teško dočarati i reakcije na ostalu egipatsku umetnost, pohranjenu od muzeja i luksora, preko karnasa do hatšepsutinog hrama ili sfinge i unutrašnjosti grobnica faraona. tu je tako mnogo detalja, osećaja za prostor, preciznosti, umešnosti, jedinstvenosti. obiđite egipat ukoliko budete u mogućnosti, zaista vredi. videćete i doživeti ono što biste malo gde. od vodiča koji se praktično biju sa navalentnim prodavcima koji žele da vas prevare (ili je to sve zajedno jedna prevara, ko će ga znati?!) do situacije u kojoj izgovarate rečenicu: “znam koliko uvrnuto zvuči, ali sad sam usred pustinje video magare na kom stoji malo jagnje”. nekoliko sekundi tišine. k: “iju, vidi stvarno magare na čijim leđima stoji jagnje!”.
***
“ceo nečiji život je moguće uništiti iznošenjem puke pretpostavke o njemu. i svi znaju da je reč o pretpostavci, ali je uzimaju zdravo za gotovo. a kada sve prođe, niko ne može da nadoknadi ono što je taj neko prošao samo zbog toga, zbog jedne obične pretpostavke.” (”the teachers' lounge”)
***
“ostala sam sama. tek pеta kafa. samo mi se spava. šta je bilo sa nama? ne, nisam raspad. vrtim film unazad.” (zoi - nisi više slab)
***
drugi film koji bih vam preporučio što se tiče ovog marta je “das lehrerzimmer”/”the teachers' lounge” (“zbornica”) nemačkog režisera ilkera kataka (ilker catak). reč je o mladoj nastavnici karli novak, koja je po svim parametrima sjajan pedagog, i definicija je predavača kog bi svaki učenik sedmog razreda okarakterisao kao omiljenog. ipak, kako se danas, nažalost, nastavnici najmanje bave decom, a mnogo više birokratijom i roditeljima samih učenika, karla upada u bezizlaznu situaciju zbog sve učestalijih sitnih krađa u razredu, koje bezuspešno pokušava da reši na što bezazleniji način. katak se pozabavio krizom u kojoj se našlo školstvo u današnjem dobu jer se roditelji danas bave školom svoje dece koliko se nikada nisu bavili svojom. ukoliko poznajete bilo koga ko radi u školstvu (ili ste sami učitelj, nastavnik ili profesor) prilično vam je jasno do kojih granica može da ode to ludilo, za koje se nadam da će što pre proći svoju eksperimentalnu fazu i privesti se kraju. ovaj film nije lagan. štaviše, mučan je tokom celog gledanja i nema sumnje da ćete plitko disati gledajući ga. ali vredi. vredi ga pogledati. i više od toga.
***
u nekom od prethodnih postova sam pisao o dokumentarcu “curious case of natalia grace”, ispričanom iz ugla porodice koja je usvojila 6-godišnju devojčicu iz ukrajine, koju je majka dala na usvajanje jer nije imala novca da finansira brojne operacije hendikepa sa kojima je rođena. ipak, ubrzo se ispostavilo da je reč o prevari, te da 6-godišnja natalija zapravo ima 20-ak godina, kao i da je sociopata koji uporno pokušava da ubije sve članove porodice, zbog čega biva hospitalizovana, a zatim i premeštena da živi sama u iznajmljenom stanu u drugom gradu. međutim, u drugom delu ovog dokumentarca “natalia speaks” (“natalija govori”) prvi put smo u prilici da čujemo natalijinu stranu priče, pri čemu se ispostavlja ne samo da nije sociopata nego i da je reč o jednom predivnom stvorenju koje je (dokazano) imalo osam godina kada je prepušteno samo sebi da živi u iznajmljenom stanu, te da je porodica koja ju je usvojila inscenirala celu priču ne bi li je se rešila. drugi deo ove dokumentarne serije u samoj završnici donosi još jedan neverovatan obrt (o kom neću pisati kako vam ne bih pokvario gledanje ukoliko se odlučite na isto), ali samo bih ovu priču zaključio konstatacijom da jedva čekam treći deo.
***
“dok čekam da me ponovo zavoliš, moja istina i ja ćemo sedeti u tišini.” (ariana grande - we can’t be friends)
***
to je to za ovaj mart. čitamo se za mesec dana sa aprilskim utiscima,
