najveća lepota mladosti nije lice bez bora, telo u punoj snazi, iluzija da će život biti nešto više od onoga što jeste ili nešto četvrto. čini mi se da je najveća lepota mladosti to što je lišena potrage za svrhom. tu i tamo kroz glavu provejavaju neki manje ili više zacrtani planovi za budućnost, polako se navikavamo na to da imamo obaveze koje niko neće završiti osim nas, razmišljamo o tome kako da se finansijski osamostalimo… ipak, mladost i potraga za svrhom življenja retko kad idu ruku pod ruku. živi se za minut, živi se za sat, za noćni izlazak, za putovanje, za ljubav vrednu sećanja. ima svega toga i u zrelom dobu i starosti, jer se nijedna životna faza ne preseca kao pupčana vrpca nego se pretapa jedna u drugu. ipak, čini mi se da je najveći nedostatak zrelosti upravo to pitanje o svrsi koje počinje da se klati nad glavom, jer je na njega najteže odgovoriti, a kamoli tek pokušati da ga ispuniš.
***
prva serija koju ću vam preporučiti ovog aprila je američka mini-serija “flajšman je u škripcu” (“fleishman is in trouble”),
koja se bavi krizom srednjih godina, koja na posve različite načine
savladava troje prijatelja. jedan od njih shvata koliko je isprazan
život večitog neženje i osobe koja baš u svemu ide sa cveta na cvet.
drugi se suočava sa razvodom, pri čemu mu bivša supruga jedne večeri
ostavlja decu u stanu i u potpunosti nestaje, nejavljajući se pritom
više ni njemu niti deci. treća prijateljica, sa druge strane,
neispunjenje vlastitih literarnih ambicija svaljuje na porodicu, te
razmatra ideju o razvodu, misleći da će to rešiti sve njene probleme.
ova serija na jedan veoma duhovit i pronicljiv način govori mnogo toga
interesantnog o međuljudskim odnosima, ljubavi, očekivanjima i neumitnoj
potrebi da se rasplamsa mladalački žar za životom, koji se tokom godina
ugasio.
***
“pročitao sam negde da ljudi koji imaju afere ne rade to zbog same preljube niti su stvarno zaljubljeni u tog nekog drugog, već jednostavno žele ponovo da pronađu sebe; žele da se vrate u trenutak kada su poslednji put bili apsolutno svoji, bez te druge osobe koja im je partner. mislim da si iz tog razloga ponovo počela da pušiš, baš zato što si cigarete poslednji put konzumirala pre nego što si se udala.” (fleishman is in trouble)
***
“opsednuta sam tvojom bivšom i isuviše često razmišljam o tome kako spavam na njenoj strani tvoga kreveta.” (olivia rodrigo - obsessed)
***
“šta će biti sledećeg puta je pitanje za sledeći put. sad je bitno samo ono što je sad.” (perfect days)
***
prvi film koji ću vam preporučiti u ovom postu je “savršeni dani”
(“perfect days”) nemačkog režisera vima vendersa (wim wenders), koji
prati život jednog “sasvim običnog” čistača toaleta u tokiju. hirajama
ima neke svoje ustaljene navike i rituale i, spolja gledano, vodi
dosadan život, lišen bilo kakvih događaja. ipak, uveren sam, ukoliko
utišate telefon na dva sata i pomno ispratite ovaj film, da ni nakon ta
dva sata nećete poželeti da prelistate u međuvremenu pristigle
notifikacije, nego da ćete izaći napolje, prošetati i nekim novim očima
pogledati svet oko sebe, svet za koji ste zaboravili koliko je lep.
međutim, sa ovakvim filmom postoji i klopka u vidu toga da nećete imati
strpljenja za njega, da će vam biti dosadan, da ćete očekivati da se
desi sto nekih čuda. takvi će, nažalost, odustati od njega, a baš je za
njih napravljen. ovaj film i jeste spor jer je preko potrebno malo
prikočiti u svetu koji je iz dana u dan sve brži. možda je i najveća
draž ovog filma to što ne daje odgovore na pitanja šta je bilo pre i
zašto je hirajama postao baš takav kakav jeste. venders je dao samo par
naznaka za to, ali nije otišao dalje od aluzija zato što problem sveta u
kom živimo i vidi u tome što niko ne živi u datom momentu. vimu je
bitan hirajama sada, a ne osoba koja je bio pre.
***
kad god neko kaže da sam bio bistro dete, ja se setim kako sam mislio da vrapci kad porastu postanu golubovi.
***
“ipak je bolje da se ti vratiš njoj nego da se ja vratim nama.” (charlie xcx - b2b)
***
kad god neko danas kaže da sam bistar, meni kroz glavu prođe da još uvek nisam video odraslog vrapca ili bebu goluba, tako da zaključim da moja teorija možda i nije bila baš toliko neosnovana i glupa.
***
“ja sam bio čovek koji je napredovao u samoći; bez nje sam bio kao neko bez hrane ili vode. svaki dan bez samoće me je slabio.” (čarls bukovski “faktotum”)
***
na isti način na koji sam prošlog meseca raskrstio sa klasičnim pozorištem, mislim da sam u ovom mesecu raskrstio i sa tzv. bit generacijom. čitao sam bukovskog, čitao sam barouza, čitao sam keruaka, čitao sam mnoge druge, i sve to je imalo neku svoju draž novotarije, da. ipak, sa svakim sledećim delom se gubi taj prvobitni utisak “zar je moguće pisati i ovako?!”, a kada se sva ova dela liše toga, malo šta ostane. ne ništa, daleko od toga, ali ne i mnogo.
***
“tebi nije baš najjasnije koga zavaravaš.” (dua lipa - illusion)
***
drugi film koji ću vam preporučiti ovog aprila je “zero club” (“klub nula”) austrijske režiserke džesike hauzner (jessica hausner).
i ovaj, kao i prethodno preporučeni, vrlo lako može da vam se ne
dopadne. čudan je, neobičan, bizaran, na momente šokantan. ipak, šok
nije tu samo radi šoka, a svaki bizaran momenat ima veoma duboku
simboliku. priča prati entuzijastičnu nastavnicu novak koja daje sve od
sebe da svojim učenicima nametne ideju o tzv. savesnom jedenju. iz dana u
dan, grupa đaka koja se okuplja oko nje jede sve manje, sa ciljem da
sačuva planetu i pošalje poruku prehrambenoj industriji da ne pristaju
na njihovu propagandu i težnju da budu što zavisniji od hrane.
hauznerova je na ovom primeru maestralno prikazala kako su i sve druge
ideje ovladale svetom, od religije, preko konzumerizma, pa sve do modnih
trendova. vredi ga pogledati, i više od toga.
***
“veganstvo je tako prevaziđeno.” (club zero)
***
ako
neko i dalje ima nedoumicu oko toga da li sam bistar ili ne, u
međuvremenu sam guglao kako izgledaju bebe golubovi i izašla mi je
reklama za “dove” sapun za bebe. dosta interneta za danas.
***
“ma, zajebi me sa decom.” (
doja cat - urrrge!!!!!)
***
“zakon
je taj koji stvara kriminalce. baš zbog toga moramo da budemo veoma
obazrivi koga biramo da donosi te zakone.” (the curse)
***
za kraj
sam namerno ostavio najveću preporuku, a to je američka serija “kletva”
(“the curse”). dosad mi se dešavalo da pogledam nešto što mi u
određenoj sceni izazove nelagodu, ali nikada da projekat od deset
epizoda konstantno stvara upravo taj osećaj. nelagoda je ovde, međutim,
skopčana sa uživanjem u gledanju glavnih likova, vitni i eštona sigela,
koji su nesnađeni u apsolutno svakoj situaciji koja se nađe na njihovom
putu, a ponajviše kada su usmereni jedno na drugo. vitni je naslednica
isuviše bogatih preduzetnika, koja daje sve od sebe da stekne novac na
posve drugačiji način od oca i majke. ona gradi ekološke kuće koje same
sebe napajaju energijom, zabašurivši činjenicu da ih je napravila od
novca koji su njeni roditelji nagomilali na jedan potpuno neetičan i
ne-eko-frendli način. i sve drugo u životu sigelove je lažno i nimalo
utemeljeno u realnosti, a stvari dolaze do eskalacije kada odluči da
snimi rijaliti šou-program, u okviru kog bi ekološko naselje koje gradi
promovisala kao raj na zemlji. naspram rijalitija, koji je još veća laž o
njihovim ionako lažnim i nerealnim životima, je kletva, izrečena iz
usta devojčice osnovnoškolskog uzrasta, i njeno obistinjavanje, što je
ujedno i najveći paradoks, jer ono što bi trebalo da bude najmanje
realno je zapravo najrealnije u celoj priči.
***
aprilske utiske bih
završio osvrtom na dokumenatac “tišina, snima se: mračna strana dečje
televizije” (“quiet on set: the dark side of kids TV”), koji razotkriva
mežu pedofila iza kamera jednog od najgledanijih dečjih TV kanala -
nikelodeona. ovaj dosta mučan slučaj još jednom dokazuje da nije najgora
stvar postojanje samih pedofila nego spremnost tako velikog broja ljudi
da zažmuri na to, ukoliko se oko svega vrte ogromne pare. ipak, nakon
gledanja istog, ne mogu da se ne zapitam zašto su tvorci ovog
dokumentarca na manji stub srama stavili dva dokazana pedofila, koja su
iskoristila decu na setu, a na veći stub srama postavili producenta dena
šnajdera, zbog toksične atmosfere na setu i nagovaranja dece da snimaju
seksualno sugestivan sadržaj, u doba kada su bili nesvesni šta rade?
grozno je, naravno, i jedno i drugo, samo je poredak stvari pomalo
čudan. osim toga, veliki znak pitanja lebdi u vazduhu zbog čega se u
dokumentarcu tako velika minutaža daje liku koji je napastvovan od
strane učitelja glume, dok se svega u jednoj rečenici pravi osvrt na to
da je i on sam petljao kasnije u životu sa maloletnicama? kao i uvek u
ovakvim slučajevima, na zaista jeziv problem se zakače isfrustrirane
osobe koje iskoriste priliku da vide neprimerenost, toksičnost i rasizam
i gde ga ima i gde ga nema. no, takvim ljudima je najteže samima sa
sobom da bih se dodatno i ja sad tu nešto gnjavio sa njima.
***
