pričam nešto sa L o tome kako ljudi primenjuju moral samo na druge, dok za sebe nalaze more izgovora i opravdanja. drugu ženu će čak i druga žena bespoštedno nazvati fuksom, a samoj sebi neće prilepiti taj epitet čak i kada ona sama stupi u aferu sa oženjenim. “ne volim to nenazivanje stvari pravim imenom kada se radi o nama samima. ja kada sam se umešao u tuđu vezu ni u jednom momentu nisam nalazio opravdanje za to. prosto sam rekao sebi da nije ni pametno niti etički ispravno to što radim, ali eto želim, i to je to.” L klima glavom i nadovezuje se konstatacijom da smo svi mi nekada tako srljali, ali da bez toga ne bismo naučili šta želimo da dopustimo sebi ubuduće, a šta ne, kao i da tek kasnije svodimo račune da li je taj momenat sreće bio vredan eventualne patnje koja dolazi posle toga. “ne možemo uvek da se vodimo glavom i da stalno u životu budemo pametni. onda bismo zapostavili srce, i samo bismo bili pametni, a nikada srećni. poenta je naći neki balans između te dve stvari. da smo stvoreni da budemo samo pametni ili samo srećni, ne bismo dobili i glavu i srce nego samo jedno od tog dvoje”, odgovorim joj. “lepo si to rekao”, kaže L uz osmeh. “završiće na blogu”, kažem joj. i eto ga.
***
kako sam istrošio sve ovogodišnje filmove u prethodnim mesečnim utiscima, za ovaj jul vam izdvajam jedan iz 2011. godine. reč je o “the source/la sorce des femmes” (“izvor”) rumunsko-francuskog režisera radua mihailenua (radu mihaileanu). radu je ovaj film zamislio kao modernu adaptaciju antičke komedije “lizistrata” smeštenu u savremenu severnu afriku, gde se žene iz jedne zabiti rešavaju da promene svoj potlačeni položaj uskraćivanjem muškarcima intimnih odnosa. naime, njima je dozlogrdilo da i dalje obavljaju sve teške poslove same, na šta su pristale u doba dok su muškarci bili u ratu. oni su se vratili iz tog istog rata i nastavili da provode dane u čitanju novina po birtijama i vođenju praznih razgovora, ostavljajući žene da najveći deo tereta vuku same. iako je ovaj kao bezdan dubok film samo prividno smešten u afriku, njegova suština je potpuno primenljiva i na svakodnevicu žene bilo gde u svetu. feministkinje su se izborile za pravo glasa i pravo na rad i zaradu, što je, čini mi se, ženama natovarilo još jedan teret na vrat. u idealnom svetu bi muškarci, koji su nekada bili glave kuće i jedini koji su porodicu snabdevali novcem, trebalo da podele sa njima obaveze koje su žene imale nekada dok nisu i one postale te koje donose novac u kuću. ipak, svedoci smo toga da se danas od žena očekuje, kada se vrate sa posla, da skuvaju ručak, očiste kuću i bave se decom. ako muškarac uradi bilo šta od toga, na njega se gleda kao na uzvišeno biće. “kako je lepo videti tatu koji je izveo ćerku u šetnju”, čuo sam nemali broj puta. za mamu to niko nikad ne kaže. od mame se to podrazumeva i očekuje, bez obzira na to da li je tog dana radila osam sati ili nije.
***
“nemojte da popustite ženama i da vi idete sa kofama u planinu kako biste izvorsku vodu sneli u selo. ako im popustite što se toga tiče, biće zadovoljne neko vreme, a onda će vam tražiti da im kupite veš-mašinu. kada shvate da mogu nešto da dobiju od vas, zahtevima neće biti kraja. naposletku će čak tražiti da idu na fakultete i da se školuju.” (the source)
***
"bila sam zaglavljena u nekoj glupoj mržnji jer je tvoj život delovao tako sjajno, pa ni na sekund nisam pomišljala da možda i moj glas odzvanja u tvojoj glavi. 'zašto hodaš kao da si neko jako bitan?!', pitao me je neko kad sam imala deset godina, a nije znao da je to samo bio moj štit postavljen da me brani dok zaista ne steknem samopouzdanje. ona je, takođe, poverovala u tu moju projekciju, i tek sad mi je jasno da sam i ja zaboravila da se iza osobe koju vidim kao ikonu krije samo devojčica iz eseksa." (charli xcx - the girl, so confusing version with lorde)
***
malo šta me je nasmejalo ovog jula koliko generički titl filma “back to black” u kom su stihove “yes, I’ve been black” preveli kao “da, bio sam crnac”.
***
serija koju bih vam preporučio je nešto što ste vrlo verovatno već gledali ili ste zasigurno čuli za nju jer je svi hajpuju - “baby reindeer” (“maleni irvas”). sav hajp oko ove britanske mini-serije od sedam epizoda je i više nego opravdan. reč je o umno poremećenoj marti koja postaje opsednuta konobarom donijem nakon što joj je iz čiste ljubaznosti dao besplatnu šoljicu čaja u kafiću u kom radi. marta ubrzo počinje svakodnevno da dolazi na njegovo radno mesto, kao i da mu šalje na stotine mejlova dnevno, ali i da se infiltrira u svaku poru njegovog života. celu ovu priču dodatno čini maestralnom i to što ni sam doni nije “najčistiji” u glavi, te mu, iako to ne želi da prizna sebi, na neki sumanuti način prija martina pažnja jer je ne dobija od drugih. teško da ćete išta uzbudljivije pogledati kada se radi o ovogodišnjoj produkciji. osim toga, biće malo mučno i prebiranje po vlastitoj prošlosti i preispitivanje u čijim smo mi životima bili marte, verovatno ne u tako drastičnom obliku, ali u nekom manjem verovatno da. (jedno veliko izvinjenje tim ljudima). na sve to, ukoliko budete zainteresovani, intervjui koji su davali marta i doni iz “stvarnog” života su, takođe, blago.
***
“neki ljudi beže od stvarnosti tako što spakuju kofere. drugi beže tako što ostaju na istom mestu predugo.” (baby reindeer)
***
"a ja plešem u tami kluba bez prestanka samo kako niko ne bi primetio da se raspadam." (joshua bassett - dancing with tears in my eyes)
***
jedna odlična ilustracija onoga o čemu sam pisao na početku posta je situacija koja se desila pre desetak godina, kada sam ja, gledajući nekog veoma mršavog lika, rekao: “ovakva mršavost mi se ne dopada. i ja sam mršav, ali ja sam nekako lepo mršav”, na šta je D kao iz topa ispalila: “pa, da, i ja sam nekako lepo mlohava”.
***
“kažnjavala sam samu sebe tim malim ritualima, poput devojčice koja je u besu poželela da joj majka umre jer je odbila da joj kupi ono što je želela; devojčica koja je ubrzo osetila kajanje i preklinjala boga da ne dozvoli da njena majka umre, a ona, u zamenu za to, više nikada neće govoriti ružne reči. i svaki put kada bi joj izletela neka ružna reč, ona bi trčala u majčinu sobu da proveri da li diše dok spava.” (marina enriquez “the dangers of smoking in bed”)
***
u poslednje vreme nastojim da dam šansu stvarima koje sam dosad bespogovorno odbijao. tako mi se u rukama našla i zbirka kratkih horor priča, iako ne volim ni kratke priče niti horore. ipak, argentinska književnica marina enrikez (marina enriquez) me je uverila da i ovaj žanr može biti smislen i držati pažnju. osim toga, bilo mi je jasno zašto se ljudi mogu plašiti mraka ili koječega drugog nakon gledanja horora, ali mi je isto to bilo neprimenljivo na pisanu reč. i tu me je marina svojom zbirkom “opasnosti pušenja u krevetu” (“the dangers of smoking in bed”) demantovala, s obzirom na to da sam jedne večeri pokrio stopala ćebencetom zbog pomisli da ih mogu dodirnuti dlanovi dece koja su izmeštena iz svojih grobova.
***
"oblačim najlepšu haljinu da me vidiš u najboljem svetlu dok odlazim." (camila cabello - pretty when I cry)
***
pozorišta su, standardno, tokom leta zatvorena u beogradu, pa malo cunjam po galerijama, dajući šanse nekim savremenim umetnicima da me uvuku u svoj svet. slovenački umetnik mark požlep je to svakako uspeo svojom izložbom “trajni odmor” (“permament vacation”), koja se, ako se ne varam, do polovine septembra nalazi u galeriji “hestia”. mark je na jedan veoma interesantan način oslikao jugoslaviju, koristeći pritom samo crnu i belu boju, i to zamrljanu, jer se, je li, upravo tako prekraja istorija i menjaju sećanja. ima tu i lepote jugoslavije, ali i onih manje lepih stvari, ima tu i ideje, ali i onoga u šta se ta ideja izvitoperila. “goli otok je gol, nitko više ne obavlja sizifov posao, na brijunima nitko ne uživa u pobjedi. jadrane, je li se sve to uopće desilo?”, piše požlep na jednom od svojih platana, i zaista… doduše, mimo celog tog šireg konteksta, meni se ovog jula jadran tako prelepo desio u zadru. ako vas put nanese tamo, obavezno izdvojite koji minut da poslušate prirodni fenomen nazvan "zadarske orgulje", jer na jednom mestu more svira nestvaru simfoniju udarima talasa o stene.
jedno od najkomičnijih sećanja na pandemiju mi je ono kada su blondi udarili botoks umesto vakcine protiv kovida, pa joj se zategla koža i onda se udarala po licu i govorila: “fajzer, fajzer!”.
***
i, za kraj, preporučio bih vam dokumentarac “taylor vs scooter: bad blood” (“tejlor protiv skutera: zla krv”), ukoliko vas, naravno, zanima sukob sviftove i brauna. poveden svim onim što prati karijeru ove američke pevačice, bio sam uveren da je i ova višegodišnja saga oko prodaje mastera njenih pesama samo još jedan marketinški trik, smišljen sa ciljem da od nje ponovo napravi žrtvu, kao i da ubere još nekoliko miliona dolara jer publika malo šta voli koliko žrtve. iz cele ove priče su i tejlor i skuter izašli kao dosta bogatiji milioneri nego što su bili pre, ali, posle gledanja ovog dvodelnog dokumentarnog filma, više ne mislim da se radilo o dogovoru između njih dvoje, nego jednostavno o sukobu nastalom zarad miliona i miliona dolara. iako sviftovu volim kao umetnika, malo šta dobro mislim o njoj kao osobi, a ovaj slučaj to još jednom potvrđuje. ježim se od ljudi koji zaboravljaju one koji su im pružili šansu i pomogli da postanu ono što su danas, a ona je slika i prilika toga. ukoliko malo duže i malo pomnije pratite šou-biznis, vrlo brzo vam postane jasno da najistaknutiji i najuspešniji umetnici nisu oni najtalentovaniji nego oni za koje su timovi menadžera odlučili da je vredno u njih uložiti gorepomenute milione. ta ista tejlor bi bez tih miliona i danas prebirala po gitari i pevala te svoje lepe pesme u nekom nešvilskom baru pred 30-ak ljudi. to što ih danas peva pred preko 100.000 ljudi svako veče produkt je svega onoga što je na početku uloženo u nju. podstaknuta uticajem i popularnošću koju je stekla za sve ove godine, sviftova smatra, kao i svako ko se obogati, da može novcem sve da kupi, pa tako i ono na šta su računali svi oni koji su godinama unazad ulagali u nju, a to su plodovi njene umetnosti, a u životu ne može i jare i pare. i, kao što se kaže u ovom dokumentarcu, tejlor je svojim primerom mnogo više naškodila mladim umetnicima, koji su na početku karijere, nego što im je pomogla, jer ko bi danas ulagao u njih kada zna da će im za nekoliko godina učiniti isto što i sviftova? i, ne, nemojte biti kao tejlor. nikad ne zaboravljajte ljude koji su bili tu za vas kada niko drugi nije. ne moraju ti ljudi biti deo vašeg života do kraja, jer sticaj okolnosti udalji ljude, ali nemojte pljuvati po njima i biti nezahvalni. ne pamtite ni prijatelje ili bivše samo po kraju jer kraj ne može da poništi sve ono lepo što je bilo pre.
***
"kad me zameniš nekom duplo mlađom od mene, ne menjaš me nekim lepšim nego onom na koju je lakše svaliti krivicu za sve što uradiš." (indy - east coast)
***
to je to za ovaj jul. čitamo se za mesec dana sa avgustovskim utiscima, a vi mi se dotad čuvajte sunca, jače je nego što mislimo,
naopaki.
