zašto nas ljudi ne slušaju kada im pričamo o nečemu važnom na društvenim mrežama? + 2024 + aout

sve počne tako što strina ostavi komentar ispod naše fotografije na nekoj od društvenih mreža: “vidi ga kako je porastao, ljubi ga strina, a ja te se sećam kad si jeo sline i lepio ih po zidovima”. i tako jadna strina, ni kriva ni dužna, završi na blok listi “da nas ne bi više brukala pred prijateljima”; jer “onako stara neće ni shvatiti da je blokirana, pa se neće ni naljutiti”.
onda se, ispod linka sa pesmom džošue baseta “circles”, javi u kosu i bradu zarasli drug iz srednje škole, sa sve svojom ispranom red hot čili pepers majicom, i napiše: “e, crni ti, i u srednjoj školi si slušao smeće, a to se nije promenilo ni do danas, poslušaj malo šade ili nika kejva, a ne ovaj praznoglavi produkt američke masovne industrije”. i tako i obožavalac leonarda koena završi na blok listi jer nam “samo još fali taj padavičar da nam on soli pamet”.
zahtev komšinice zorice nismo ni prihvatili jer “šta ima ona da gleda šta radimo i da prepričava po komšiluku”, a da ne pričamo o “onoj što je nakrkala četvoro dece i smara svaki dan njihovim usranim crtežima, kao da nekoga njena deca interesuju”.
i tako, dođemo do toga da je lista naših prijatelja ili pratilaca na društvenim mrežama znatno manja od blok liste. tu su samo oni koji, kao i mi, smatraju da je lejdi gaga duetom sa brunom marsom “die with a smile” snimila klasik u trećoj deceniji našeg veka zaredom; tu su oni koji ostavljaju “vatrice” ispod naših fotografija u kupaćem, oni kojima je, kao i nama, smešno kada efi u “skinsu” na pandorino pitanje “šta znači reč neobjašnjivo” odgovori: “ne umem da objasnim”.
a onda se dogodi situacija koju smatramo urgentnom i posegnemo za tim istim društvenim mrežama u želji da podignemo svest o nejednakom tretmanu žena i muškaraca, o diskriminaciji roma ili homoseksualaca, o katastrofi koja će zadesiti našu zemlju ukoliko se, na primer, budu kopale rude. i šta se onda dogodi? na listi ljudi do kojih možemo da dopremo su samo oni koji imaju apsolutno isti stav o svemu iznad pobrojanom; oni koji su već na svojim nalozima podelili sve iste linkove o tome.
ono što nazivamo “zatucanim narodom zatrovanim pogrešnim izveštavanjem” uskraćeno je za naše mišljenje o temama koje smatramo gorućim. svi oni kojima bi tim istim društveno osvešćenim statusima mogli da promenimo mišljenje nalaze se na gorepomenutoj blok listi. i upravo tu leži problem kada je reč o aktivizmu na društvenim mrežama.
stravično veliki broj korisnika istih smo otpisali kao “zatucane”, “stare”, “zadrigle” i slično. njima smo unapred oduzeli šansu da im se promeni mišljenje, a onda se pitamo “zašto sede kod kuće i ne slažu se sa nama”.
sa druge strane, oni čak i kada nisu na blok listi i nekim čudom do njih dođu stavovi koje smatramo ispravnim, zbog čega ni onda ne žele da ih saslušaju?
tu dolazimo do nepoštovanja sagovornika, a odsustvo toga dovodi do nemogućnosti smislenog dijaloga. ako se nekome obratiš kao “sendvičaru” ili “podguznoj muvi”, da li će zaista čuti bilo šta što imaš da mu kažeš posle toga? naravno da neće. ako, pak, spustimo loptu i pokušamo da na lep način, pun uvažavanja, nekome predočimo drugu stranu priče, možda će nas i čuti.
sve ovo što radimo po društvenim mrežama je kao kada vegan ode na skup vegana i priča o tome zašto ne treba jesti meso. taj isti vegan možda nešto može da postigne na kobasicijadi. možda dopre do jedne ili dve osobe, što nije uopšte malo, koliko god se na prvu loptu činilo. na skupu vegana neće dopreti ni do koga jer tamo svi već dele njegovo mišljenje.
ako zaista želimo promenu, bilo koje vrste, pričajmo sa uvažavanjem i strpljenjem sa onima koji ne dele naše mišljenje. popričajmo sa deset ljudi, strina, dugokosih drugova iz srednje škole, komšija… ako jednog promenimo ili ga bar nateramo da se zamisli uradićemo više nego sa 200 lajkova istomišljenika na objavi na društvenim mrežama. ta objava će čak i sa 300 lajkova biti samo govor vegana na skupu vegana.
to, naravno, ne znači da je aktivizam na društvenim mrežama besmislen. daleko od toga. ja samo pišem o njegovoj manjkavosti koja se često previđa.
i ne treba upirati prstom u onog koji zastupa stavove koji se kose sa našima. možda će jednom doći do naše svesti. nismo ni mi sa našom rođeni.
primera radi, većina onih koja se danas poziva na ekološku svet se pre desetak godina smejala “onim luzerima” koji grle drveće. ti “luzeri” su nam još tada govorili da drveće treba grliti i ceniti ga dok ne bude kasno, dok ne dođu velike korporacije i sravne ga sa zemljom. smejali smo im se, jesmo, zar ne? sada nam nije toliko smešno.
neko i nas danas gleda kao te “luzere koji grle drveće”. i treba ih razumeti. i mi smo jednom gledali tim očima. nemojmo odmah posezati za uvredama.
***

“čitao sam kamijevog ‘sizifa’ i loše sam spavao nakon toga. guram tu stenu stalno na vrh brda, a ona se uporno svaki put, kada je doguram do vrha, skotrlja nazad na podnožje. i onda se zapitam: ‘koji će mi k… stena na vrhu brda?!’.” (rifkin’s festival)

***
film koji bih vam preporučio ovog avgusta je “rifkin’s festival” (rifkinov festival) američkog režisera vudija alena (woody allen). vudi se, nakon nekoliko osrednjih filmova, konačno vratio na pravi put. priča prati filmskog kritičara morta rifkina koji na jednom putovanju ostaje bez svega onoga što je činilo njegov život. supruga sju ga napušta zbog mlađeg glumca felipea, a mort negde usput priznaje sebi da nikada neće napisati knjigu, premda godinama (ili decenijama) unazad govori samom sebi i drugima da će je objaviti jednog dana. rifkin shvata da ga brak, oko kog je organizovao ceo svoj život, već odavno ne čini srećnim i da mu je sju učinila uslugu kada je otišla od njega. mort, isto tako, dolazi do spoznaje da nikada nije uživao u pisanju, odnosno da je rođen da čita, a ne da piše. film nosi snažnu poruku o snovima, ciljevima i težnjama, odnosno o našem zaboravljanju da ih povremeno preispitamo i zapitamo se da li je to zaista ono što i dalje želimo od života.
***
"trčao sam za životom i završio na početnoj poziciji." (joshua bassett - circles)
***
kritičari su, naravno, rastrgli ovaj film, koji je uopšte malo gde i prikazan. zato sam ga i pogledao tek sad, iako je objavljen 2020. godine, jer je dosad bilo nemoguće doći do njega. “me too” pokret je doveo do toga da se javnost ponovo bavi slučajem iz 90-ih godina prošlog veka kada je vudijeva bivša partnerka, glumica mija farou, optužila režisera da je seksualno zlostavljao njihovu ćerku dilan farou. sud je, pre tri decenije, odbacio ove optužbe, ali su iste dospele u središte interesovanja javnosti pod uticajem gorepomenutog pokreta. tim povodom sam se pozabavio ovim slučajem podrobnije, te sam pogledao dokumentarac “allen v farrow” (alen protiv farou). za razliku od kasnijih HBO dokumentaraca ovog tipa, gde se podjednako zauzimaju i jedna i druga strana, što je jedini ispravan princip, u ovom su autori očigledno na mijinoj i dilaninoj strani. čak i nakon četiri sata materijala ostao sam negde napola da li je vudi kriv za ono što mu se pripisuje ili je reč o osveti ostavljene žene. bilo kako bilo, u zaključku ovog dokumentarca se postavlja pitanje da li treba i dalje gledati alenove filmove ili ne jer postoji mogućnost da je u životu učinio nešto jako loše. “ako bismo na taj test podobnosti stavili sve umetnike, teško da bi ga iko prošao”, rekao je neko negde u dokumentarcu, i apsolutno se slažem sa tim. iako je to veoma nepopularno mišljenje, ja zaista mogu da napravim razliku između umetnosti i umetnika. isto kao što, kada odlazim u omiljeni azijski restoran, u kom prave najbolje pržene nudle sa povrćem u beogradu, ne razmišljam o kuvaru koji ih pravi, i procenjujem ga samo na osnovu toga kako je ispržio nudle, ne dovodeći u pitanje da li kod kuće bije svoju decu, isto tako pristupam i alenu. nek se zakon bavi njima kao ljudima i nek ih zakatanči ako rade nešto loše. skroz razumem zašto je nekome ovakvo mišljenje pogrešno, ali kada bismo iz istorije umetnosti i književnosti izbrisali sve one koji su nekada bili nasilni u bilo kom obliku, rasisti ili nešto treće zbog čega se danas umetnici kenseluju, ne bi nam preostalo ništa drugo nego da ispraznimo sve muzeje i sve biblioteke i zapalimo jednu veliku lomaču na kojoj će izgoreti sve.

***

“ti, kao muškarac, možeš da imaš čak i petoro ili šetoro dece, i to ne mora uopšte da utiče na tvoj život ili tvoj rad. ja, kao žena, sa druge strane, moram da napravim izbor. taj izbor se zasniva na tome da li želim da radim bilo šta na ovom svetu ili da imam decu.” (lessons in chemistry)
***
serija koju izdvajam za ovaj avgust je američka miniserija “lessons in chemistry” (lekcije iz hemije). osam epizoda ove serije bavi se sudbinom elizabet zot, jednom od retkih žena koja je tokom pedesetih godina proteklog stoleća imala završen hemijski fakultet. elizabet, i pored diplome koju imaju muškarci, biva tretirana drugačije, te joj se konstantno dodeljuju zadaci koji su znatno ispod njenih kvalifikacija. zotova naposletku diže ruke od nauke i počinje da vodi kulinarski TV šou-program u kom znanje stečeno na fakultetu primenjuje na što efikasnije spremanje gastronomskih specijaliteta. veoma snažna i upečatljiva priča.
***
"niko nam nije obećao da ćemo i sutra biti tu, tako da ću svaki put voleti kao da je poslednji." (lady gaga ft. bruno mars - die with a smile)

***

“sad odlazim, ali znajte, katarina ivanovna, da vi zaista volite samo njega. i što vas više vređa, to ga vi volite sve više i više. eto, zato se vi i lomite. vi ga volite baš onakvog kakav je, vi ga volite što vas vređa. kad bi se on popravio, vi biste ga odmah odbacili i prestali uopšte voleti. ali vam je on potreban da možete neprekidno posmatrati svoju junačku vernost, a njega prekorevati zbog nevere.” (fjodor mihajlovič dostojevski “braća karamazovi”)
***
u mesecu koji je za nama sam konačno završio sa čitanjem svih knjiga fjodora mihajloviča dostojevskog koje sam stavio na svoju listu. iako je verovatno literarno bogohuljenje reći da “braća karamazovi” nisu njegov najbolji roman, čini mi se da sam upravo u njemu ponajmanje uživao, a razloga je nekoliko. pre svega, verovatno sam došao do krajnje tačke tolerancije jada koju mogu da podnesem, a rusku književnost često zaobilazim zbog toga jer su u njoj svi duboko nesrećni i ubijeni u pojam nemaštinom. drugo, sam zločin i psihologija zločinca su mnogo bolje prikazani u “zločinu i kazni”, ideje o kojima se raspravlja i ljubavne priče su znatno interesantnije i smislenije u “zlim dusima”, a sami likovi upečatljiviji u “idiotu”. treće, sam fjodor je često bio žrtva toga što je bio plaćen po broju strana koje preda izdavaču, a u “braći karamazovima” se to najviše oseti, te se priča razvodnjava u deset smerova, od kojih su mnogi dosadnjikavi. najveće blago ove knjige je lik ivana karamazova, njegova razmatranja o bogu i razgovori sa đavolom. svakako su najupečatljivije stranice posvećene velikom inkvizitoru, odnosno teza da bi crkvenim velikodostojnicima više od svih danas smetao novi isusov dolazak na zemlju, te da bi mu poručili da se vrati odakle je došao jer je njima bolje bez njega. mihajlovič je, naravno, preveliki i u ovom delu, i u njemu izriče brojna razmatranja koja će dugo ostati sa mnom, ali je zasigurno njegov roman kom ću se najteže vratiti jer je ono najdublje što je dao okruženo nizom stranica koje nije morao da napiše.
***
“da, širok je čovek, čak odviše širok, ja bih ga suzio.” (fjodor mihajlovič dostojevski “braća karamazovi”)
***
"kad mi kažu:'ne smeš da koristiš reč retardiran', ja im odgovorim: 'odj...te, midžeti!" (eminem - habits)
***

jedna od najlepših avgustovskih uspomena jeste holzin (halsey) koncert na budimpeštanskom festivalu “sziget”. uvek mi je teško da pišem o koncertima jer mi je to najmanje prepričljivo i sve reči su preslabe da opišu osećaje koje su mi probudili. holzi je bila baš onakva kakvu sam očekivao da je vidim. spoj najrazornije energije i najdublje osećajnosti, i sve tako ukrug. na listu mojih najupečatljivijih koncertnih uspomena dodajem njeno izvođenje pesme “i am not a woman, i’m a god” jer su to oni momenti kada mi je telo premalo za sve ono što osećam, pa u isto vreme skačem kao da sutra ne postoji, urlam stihove zajedno sa njom i suze se slivaju niz lice.
***

kao i uvek, za poslednju zvezdicu izdvajam najjači mesečni utisak, a to je ovog puta dokumentarac “my octopus teacher” (moj učitelj oktopod). severnoafrički prirodnjak kreg foster (craig foster) u njemu istražuje dno atlantskog okeana i postaje zaintrigiran jednom hobotnicom jer uviđa da je ovo stvorenje najsličnije slici koju imamo o vanzemaljcima. i, zaista, dok posmatrate oktopoda kako u deliću sekunde menja boju i prilagođava teksturu svoje kože da bi što više ličio na kamen, koral, pesak ili bilo šta drugo što mu se nađe u blizini, ne možete da se otmete utisku da posmatrate nešto što nije sa ovog sveta, nešto što samo viđamo u naučno-fantastičnim filmovima. hobotnice su veoma plašljiva stvorenja, ali kreg uspeva, korak po korak, da toliko privikne ovog oktopoda na svoje prisustvo, da mu on u jednom momentu pruža svoj pipak i time otpočinje njihovo prijateljstvo. foster godinu dana svakodnevno uranja u vodu i provodi vreme sa hobotnicom, beležeći ceo ciklus njenog života, te dolazi čak do toga da mu ona, tako plašljiva, leži na grudima i pušta ga da je mazi. ovo nije samo najimpresivnija stvar koju sam gledao u ovom avgustu nego i jedna od stvari koje su mi najviše oduzele dah u celom životu. ovaj dokumentarac me je naveo da drugačije posmatram svet oko sebe, te sam mnogo više pažnje usmerio ka biljci u mom stanu koja uporno odbija da raste u smeru koji ja odredim i svaki put kada se, nakon nekoliko sati vratim kući, ona istera svoje i vrati se tamo gde je krenula. na svetu je mnogo inteligencije koja je nama neshvatljiva i oblika života koji su nam nerazumljivi. i tako, dok posmatram tu biljku koja se pomera kako ona hoće, dok je ja ne gledam, razmišljam o tome kako su brojni naši koncepti postojanja oskudni i jednodimenzionalni. baš zato nam i izmiče smisao postojanja jer mu pripisujemo samo našu inteligenciju, shvatanje sveta, parametre i svest. dostojevski je to jako lepo opisao u citatu kojim ću završiti ovaj post. ne protivim se religiji, ali takvo shvatanje pravde, morala i filozofije je umnogome osujetilo ljude da drugačije ustroje svoje misli i očekivanja od života. ne kažem da treba odbaciti bilo koju versku knjigu ili hram u kom se molimo, ali nije zgoreg povremeno zastati i zagledati se u svet koji nas okružuje. naučiće nas mnogo toga. čuvajmo ga dok je još tu.
***

“nema za čoveka teže i mučnije brige nego da, čim postane slobodan, što brže nađe onoga kome će se klanjati. ali čovek traži da se klanja pred onim što je već sigurno, toliko sigurno da svi ljudi odjednom pristaju da se svi pred njim poklone. budući da se briga tih jadnih stvorenja ne sastoji jedino u tome da nađu ono pred čim ću se ja i neko drugi pokloniti, već da nađu nešto takvo u šta bi mogli svi da poveruju i pred čim bi mogli svi da se poklone, i to bezuslovno svi zajedno. i, eto, ta potreba opšteg klanjanja i jeste najveća muka, kako svakog pojedinog čoveka, tako i celog čovečanstva od postanka sveta. zbog opšteg klanjanja uništavali su jedan drugog mačem.” (fjodor mihajlovič dostojevski “braća karamazovi”)
***
čitamo se za mesec dana sa septembarskim utiscima,
naopaki.