poslednji dan proleća je idealan dan da se iskucka nešto novo posle pet meseci pauze. nisam osećao preteranu potrebu da pišem jer sam, kao što je mnogima od vas poznato, objavio knjigu, a uz to i dao jedan intervju za novine i drugi za TV, pa mi je nekako bilo previše mene da bih još i blog pisao.
sada, kada se slegla prašina oko svega toga, želim da se zahvalim svima onima koji su kupili i pročitali knjigu, i moram da priznam da ste umnogome premašili sva moja očekivanja jer ja, bez imalo sarkazma i lažne skromnosti, nisam mislio da će se za to zainteresovati više od pet-šest meni bliskih ljudi. neprevodiv je u reči osećaj kada sam prvi put video moju malu knjigu u SKC-u, tamo negde među pravim knjigama. ili kada sam dobio stotinak predivnih poruka, među kojima su se našli neki najneverovatniji ljudi sa tajmlajna mog života, za koje sam mislio da se ne sećaju da su nam se ikada ukrstili putevi. ili kada sam video moju malu knjigu na policama tuđih stanova, podeljene citate koji su vas inspirisali na insta-storijima, pa čak i jedan istetoviran na nozi. ili skoro nesavladivu tremu koju sam imao dok sam davao intervju za novine i, potpuno nelogično, do te mere odsustvo treme tokom televizijskog intervjua jer sam zaboravio da se snimamo uopšte i idemo uživo na TV-u. povremeno se nasmejem svim tim stvarima jer ne znam u kom univerzumu su se desile meni. često imam osećaj kao da su se desile nekom drugom. sve to je pokrilo one ne tako lepe stvari koje su ispratile ovu “knjigu koja neće promeniti svet”, potpisanu pseudonimom baron de kemp, a koje su sa ove distance toliko bezvredne da bih im posvetio ijednu reč. toliko o tome, ali jedno veliko hvala svima, zaista, ali baš zaista.
ako nekoga zanima da kupi knjigu to može da učini OVDE ili OVDE, a ako neko želi da pročita intervju koji sam dao može ga pročitati OVDE, ili da pogleda segment iz jutarnjeg programa u kom pričam o knjizi može ga pogledati OVDE.
što se tiče proleća koje je za nama, nek se, u maniru književnosti, osvrnemo na knjige pravih pisaca koje su meni obeležile mesece koji su za nama.
na prvom mestu je to “orbital” engleske književnice samante harvi (samantha harvy) koja prati jedan dan u svemirskoj letelici, i sve ono što prolazi kroz glavu šestoro astronauta dok sa te prostorne distance posmatraju probleme koji su ostali na zemlji. malo šta magičnije ćete pročitati ovog leta, ukoliko je stavite na vaše to-read liste. inače, redovnim čitaocima ovog bloga je poznato da se, kako vreme odmiče, sve više i ja odmičem od klasične literature, i dajem šansu savremenijim autorima, ali ovde sam nadmašio samog sebe jer je reč o romanu iz 2023. godine. višegodišnje studiranje književnosti me je toliko naviklo na klasičnu literaturu da mi je sve napisano novijeg datuma stvaralo neki otpor, ali to je samo zato što nisam umeo da dođem do pravih knjiga. sada mi se čini da umem, a i ima nečeg u potrazi za budućim klasicima, umesto da konstantno podmazujem masne guske iz prošlosti. daleko od toga da sada išta loše mislim o klasicima, ali trenutno sam u toj fazi da mislim da na naše dileme mnogo bolje mogu odgovore da daju oni koji prolaze kroz isto ono kroz šta prolazimo i mi, a ne oni koji su živeli u stolećima pre našeg.
spomenuo bih još kratko i “godine” (“les annees”) francuske književnice ani erno (annie ernaux) iz 2008. godine. dosad sam pročitao nekoliko njenih knjiga (od kojih sam neke i preporučivao u ranijim postovima), i anina najveća draž je u tome što konstantno delove svog života ostavlja u literaturi, što je čini bliskom dnevnicima. ovde to romansiranje lične stvarnosti dobija još posebniji oblik, budući da gospođa erno u ovom romanu utkala svoj “mali život” u istoriju celog sveta u proteklih nekoliko decenija, te se tako konstantno prepliće jedan mali, tihi glas sa bučnim glasom celog sveta.
i poslednja preporuka nek bude škotska književnica ali smit (ali smith), koju sam, takođe, ranije preporučivao na ovom blogu, i njen roman “zima” (“winter”) iz 2017. godine, odnosno drugi deo kvarteta godišnjih doba. smitova u ova četiri romana prati uticaj bregzita na modernu britaniju, ali to radi na takav način, kroz priče malih ljudi, da vrlo lako može da vam promakne politička podloga ovog štiva.
što se filmova tiče, ovog proleća su mi najjači utisak ostavila tri, sva tri iz ovogodišnjih selekcija zlatnih globusa, oskara i kanskog festivala.
na prvom mestu je to svakako “peti septembar” (“september 5”) švajcarskog režisera tima felbauma (tim fehlbaum), koji se bavi terorističkim napadom na olimpijskim igrama 1972. godine, i to iz ugla televizijske ekipe koja je uživo prenosila ovaj događaj. jedan od onih filmova koje gledate na ivici stolice, zadržavajući dah sve vreme.
izdvojio bih još i potpuno drugačiji “požuda” (“babygirl”) holandske režiserke haline rejen (halina reijn) o submisivno-dominantnoj vezi između šefice jedne firme i njenog novog radnika. ova tema je često obrađivana na manje ili više uspeo način, ali ovde su, barem po mom mišljenju, sve kockice sklopljene baš kako treba. u besmislenu raspravu o tome da li je žena degradirana time što je svojom voljom rešila da bude submisivna mi se zaista ne ulazi, jer je takva postavka stvari površna na toliko nivoa da mi se jednostavno ne da. što se samog filma tiče, erotično i duboko do bola. uživaćete.
i za kraj nek to bude i nešto tek drugačije, i nesvojstveno meni, animirani film “divlji robot” (“the wild robot”) američkog režisera krisa sandersa (chris sanders). ova bajkovita priča, zbog koje sam prolio potok suza, sledi robota programiranog da ispuni sve ljudske potrebe, koji greškom pada u džunglu i pokušava da udovolji svim životinjama.
kako se ovaj post odužio, potrudiću se da malo zbrzam ostale utiske.
kada je o muzici reč, nek to budu novi albumi lejdi gage (lady gaga), a posebno pesma “shadow of a man”; ef kej ej tvigs (FKA twigs), sa akcentom na pesmi “striptease”; i adison rej (addison rae) i njen neprolazno dobar “diet pepsi”.
što se serija tiče, konačno sam završio svih sedam sezona serije “momci sa medisona” (“mad men”), koja se emitovala od 2007. do 2015. godine. ako vas zanima kako nastaju reklame i šta sve tvorci istih uzimaju u obzir kako bi vas naveli da kupite baš određeni proizvod, uživaćete u ovome podjednako kao i ja. sada na potpuno drugačiji način posmatram bilborde i zapažam detalje koji su mi ranije promicali. tako bih sada pitao dona drejpera zbog čega na svakoj reklami za bolnice lekari imaju izraženo dlakave ruke u prvom planu. don bi sigurno imao odgovor na to.
kada je o novijim serijama reč, sve preporuke za “metlok” (“matlock”) iz 2024. godine, seriju o bakici koja shvata da to što na starije ljude niko ne obraća pažnju i ne doživljava ih ozbiljno može od njene najveće slabosti da postane njen najjači adut.
još bih vam samo preporučio dokumentarac “vatra ljubavi” (“fire of love”) američke režiserke sare dose (sara dosa) iz 2022. godine. ovaj vizuelno raspamaćujući dokumentarac u središte zbivanja stavlja vulkanologe katju i morisa krafta (katia i maurice krafft), koji su iz godine u godinu toliko pomerali granice svoje opsesije prema vulkanima, u želji da ih vide sve bliže i bliže, da su naposletku stradali u jednom od njih.
i pošto svaki post završavamo nečim lepim, jer lepote nikad dosta, nek ovog puta to bude afro-američka umetnica mikalin tomas (mickalene thomas) i jedan rad iz njene serije “portreta rvača” iz 2007. godine.
to je to, čitamo se na kraju leta sa nekim novim utiscima,
baron de kemp.
