ne znam šta sam radio ovog leta. + le ete + 2025

  

prvi dan leta je počeo tako što nisam umeo da vidim lepotu ni u čemu oko sebe niti u sebi. poslednjeg dana leta sam osetio potrebu da poljubim jedno čvornovato drvo na adi. pojeo sam usput slučajno i malo mahovine koje mu se nahvatala na kori, ali sam se nasmejao i tome.
iz nekog čudnog razloga je moj mali um napravio neki neobjašnjivi mehanizam po kom je, kako se ne bi nosio sa teškim stvarima, zatvorio sebe i za one lepe i lake. predugo je trajala ta otupelost, te sam u jednom momentu bukvalno morao da se teram da radim stvari koje su me dotad ispunjavale. korak po korak, dan po dan, našao sam nazad put do sebe. 
ukoliko se iko od vas koji ovo čitate oseća tako, mogu samo da vam kažem da nije sramota potražiti pomoć onda kada svi naši načini povratka sebi ne daju rezultat. treba se fokusirati na male “pobede”, šta god one bile i koliko god male bile, i ne zaboraviti da čestitamo sebi na svakoj od njih. za mene je to bio skejt koji sam nevešto počeo da učim da vozim pre nekih mesec i po dana. lepo je videti u nečemu napredak iz dana u dan, koliko god on minijaturan bio. treba pričati sa bližnjima o onome kroz šta prolazimo umesto da ih isključimo iz svega “kako ih ne bismo opterećivali”. i ne treba očekivati promenu preko noći. doći će, ali samo onda kada krenemo prema njoj. naš je izbor samo da li ćemo praviti sitne korake koji vode ka njoj ili ćemo odabrati one koje nas još više udaljavaju od sebe, lepote, sreće. ne, ništa se neće dogoditi danas ili sutra, ali naš je izbor da li će se desiti za koji mesec ili za pola godine. 
na ovom rolerkosteru od leta knjige su mi bile sjajni saputnici, a, kao i obično, odabraću tri koje su ostavile najjači utisak.

prva je “the promise” (“obećanje”) južnoafričkog pisca dejmona galguta (damon galgut) iz 2021. godine. priča prati jednu belačku, južnoafričku porodicu čije propadanje počinje u onom momentu kada se suprug i dvoje dece oglušuju o zavet koji je njihova supruga, odnosno majka, dala na samrti tamnoputoj sluškinji. ima nečeg od “budenbrokovih” i sličnih porodičnih romana s kraja 19. i početka 20. veka u ovom delu. sve preporuke.
druga knjiga koju bih spomenuo je “šagi bejn” (“shuggie bain”) škotsko-američkog autora daglasa stjuarta (douglas stuart) iz 2020. godine. ovo dosta teško i mračno štivo bavi se odrastanjem dečaka koji se van porodičnog doma nosi sa neprihvatanjem vršnjaka zbog isfeminiziranosti, dok ga pod kućnim krovom čeka konstantna i beznadežna borba majke sa alkoholizmom. toplina koju je stjuart uhvatio u jednom takvom bezizlazu je pravo blago. 
poslednja knjiga su “pripovesti barda bidla” (“the tales of beedle the bard”) britanske književnice dž.k.rouling (j.k.rowling). za nekog ko je, poput mene, odrastao uz harija potera, čitanje ovoga je bio najlepši mogući povratak u detinjstvo. ove pripovesti se spominju u sedmom delu “harija potera”, a roulingova ih je na najmagičniji mogući način povezala sa nekolicinom ličnosti koje su deo ovog univerzuma. dosad sam izbegavao sve knjige koje su izlazile nakon poslednjeg dela, misleći da su, kao što kaže draga dodža ket “keš-grebersi”, ali sam zbog ovoga promenio mišljenje. 

kada je o filmovima reč, kao i uvek osvrnuću se na, mimo dosad preporučenih, najupečatljivija ostvarenja sa ovogodišnjih dodela oskara, zlatnih globusa, zlatnih palmi i tako dalje.

 

u prošlom postu sam već pisao o tome kako sam ove godine konačno dao šansu modernim animiranim filmovima, te je stoga tu još jedan maestralan - “memoir of a snail” (“memoari jednog puža”) australijskog režisera adama eliota (adam elliot). na stranu to što su meni puževi omiljena stvorenja na svetu, ovo je jedna toliko posebna priča da ne postoje dovoljno dobre reči da je dočaram. ako mi verujete na reč, upustićete se u jednoipočasovnu vožnju sa dvoje siročadi koje udomljavaju nastrane porodice i zahvalićete mi se kada je završite.
drugi film je žanrovski još nesvojstveniji za mene budući da je reč o hororu, a iste ne volim jer em mrzim da budem uplašen, em jako često imaju banalne zaplete i rasplete. “heretic” (“jeretik”) američkog dvojca koji čine skot bek i brajan vuds (scott beck i bryan woods) donosi priču koja će vas zakovati za ekran u roku od nekoliko minuta. dve mormonske misionarke, u pokušaju da što više ljudi okrenu ka svojoj crkvi, završavaju u domu gospodina iza čijeg se interesovanja za njihovu propoved kriju posve drugačije namere.
poslednja preporuka je drama “hard truths” (“teške istine”) britanskog režisera majka lija (mike leigh). jedan od onih filmova koje je teško definisati jer se većinu vremena smeješ pre nego što taj smeh preraste u suze. komična, a tako bolna saga o depresiji, nakupljenom besu i različitim načinima nošenja sa stvarnošću.

pre nego što pređemo na to šta bi još trebalo pogledati, nek to presečemo slušanjem.

leto koje je za nama su mi obeležile tri pesme. prva je “vodka cranberry” konana greja (conan gray). retko kad slušam istu pesmu više puta zaredom, ali ovu i posle nekoliko meseci mogu da pustim na ripit. ima nešto u načinu na koji je konan otpevao te stihove u kojima moli svog partnera da ga ostavi jer ne može da se nosi sa situacijom u kojoj je svestan da ga više ne voli. druga pesma je “times like these” adison rej (addison rae), jedna od onih numera u kojima se izgubiš, koje te progutaju i uvuku u sebe, baš svaki put, što odlično oslikava stihove o življenju u momentu, čak i kada taj momenat nije najbolji, i prihvatanju činjenice da se “život kreće brže od nje”. pesma koju sam, bez premca, pustio najviše puta je “current affairs” moje drugarice ele (lorde). niko, ali niko, ne piše tako duboko i sirovo kao ona. u moru seksualno osvešćenih žena (što je pohvalno), ela je i tu uspela da napravi korak dalje i da od gledanja filma za odrasle pamele anderson, mirisanja donjeg veša i pljuvanja u usta napravi čistu poeziju (“pljuje mi u usta kao da izgovara molitvu”). 

no, da se vratimo na preporuke za gledanje, odnosno na serije pogledane ovog leta. potrudiću se da budem kratak.

prva i najapsolutnija preporuka je “presumed innocent” (“pod pretpostavkom nevin”) o advokatu kom se sudi za ubistvo ljubavnice, pri čemu nigde dosad nisam video tako dobro uhvaćene različite vrste ljubavi prema supruzi i ženi sa kojom je vara, jer u drugim slučajevima muškarci obično ne vole one sa kojima su u braku. ovoj seriji nimalo ne odmaže to što je džejk džilenhal (jake gyllenhaal) polugo pola serije jahahasf 

druga je “how to get away with a murder” (“kako se izvući sa ubistvom”). kako je poznato da ja ne gledam više od jedne do dve epizode bilo koje serije nedeljno, jasno vam je da sam ovo počeo da gledam još nekad prošle godine. ovo nije apsolutna preporuka, s obzirom na to da sam sve vreme imao neki love-hate relationship sa njom, kao i svi pretpostavljam, jer je i prekomplikovana, i prezamršena, i dosta nelogična, ali je u isto vreme prezabavna i previše drži pažnju. ako neko nije upućen, reč je o grupi studenata prava koji znanja stečena na fakultetu o tome kako odbraniti ubicu primenjuju na vlastiti slučaj kada greškom ubiju jednu osobu.
sa dokumentarcima sam malo zakazao ovog leta i pogledao sam samo neke treši koji baš i nisu za preporuku, tako da ćemo i ovaj post, kako to običaj nalaže, završiti nečim lepim, a to je umetnost. nek to ovog puta bude fotografija “iluzija” rusko-američke konceptualne umetnice rime gerlovine (rimma gerlovina).

čitamo se na kraju jeseni sa nekim novim utiscima,
baron de kemp.