zimski utisci koje (ni)je napisao AI. + l’hiver + 2026

malo koja zima mi je, kao ova koja je upravo ustupila mesto proleću, toliko promenila celokupan sistem verovanja. prvo su se mnogobrojne teorije zavere (kojima sam se kljukao iz pretežno humorističkih razloga) ispostavile kao istinite. ako je već crno plemstvo koje se hrani dečjom krljvu u ritualne i estetske svrhe zapravo činjenica, a ne jovanojolićevski mit, zašto ne bi bilo istinito i sve drugo čemu sam se unazad pet godina smejao?! moja prva reakcija na sve je postala rezignirano: “pa, ako je i to istina”.
nekada si barem mogao da budeš siguran u ono što vidiš i čuješ, ali sada je AI toliko napredovao da ti u brojnim slučajevima samo zdrav razum govori da to ne može biti tačno, a ne čula vida i sluha. postalo je, barem meni, malo i umarajuće guglati svaki put da li su neka fotografija ili video zapis autentični ili ne.
kada se na to doda i to da moraš pet puta proveriti da li je poruka zaista došla od pošte ili od nekih veoma veštih prevaranata, sve to te ubaci u neki pomalo čudan vajb. ipak, kako je mojoj prirodi pre svojstveno verovanje nego sumnja, spustio sam se niz zečju rupu u kojoj je apsolutno sve istina, ili barem može da bude. 
frekvenciju na koju mi je podešen um možda i najbolje opisuje moj odgovor na poruku “nemanja, to je AI”. 
“ako je AI ne znači da nije istina.”

donekle srodnom temom, odnosno različitim istinama i drugačijim stepenima prihvatanja (u ovom slučaju plodova feminističke revolucije) bavi se i knjiga koja mi je ove zime najviše držala pažnju. reč je o romanu “devojka, žena, drugo” britanske književnice bernardin evaristo (bernardine evaristo) iz 2019. godine. bernardin kao malo ko vispreno razmatra o svim modernim pitanjima, od rasizma, preko privilegovanosti, pa sve do nebinarnosti, dajući različita, a pritom podjednako uverljiva, gledišta na ista pitanja, vešto izbegavajući zamke sve nametljivijeg jednoumlja. priča prati nekolicinu savremenih britanki, od tinejdžerki do žena u poznim godinama, koje zajedno sklapaju mozaik moderne žene, u celom njenom spektru.

u pozadini, dok ovo pišem, svira novi album (još jednog britanca) harija stajlsa (harry styles) i lagano me nasmeja pomisao da i on u sebi spaja šta sve jedan muškarac može da bude u 21. veku, odnosno da ostaje markantan i muževan čak i dok ima nalakirane nokte i nosi majicu koja otkriva donji deo stomaka. hari, zasad, ima album godine, jer je i muzici uspeo da spoji naizgled nespojivo, laganost i naboj, kako muzički tako i tekstualno. poslušajte makar “season 2 weight loss”.

u sferi muzike ćemo nakratko ostati još i zbog dokumentarca koji bih vam preporučio, a to je “20 feet from stardom” (“na korak do slave”), koji se bavi temom koja mi je često padala na pamet, ali se nikad nisam dublje pozabavio njome. da li ste nekada primetili da prateći vokali znatno bolje pevaju od vodećih vokala, odnosno da imaju jače, prodornije i moćnije glasove? e, pa, ovaj dokumentarac daje sjajne odgovore na pitanje zbog čega najveći broj njih nikada nije napravio taj jedan korak do slave, odnosno jedan korak od mikrofona u uglu scene do onog koji stoji na sredini. iako se bavi striktno muzičkom industrijom, odnosno pratećim vokalima najvećih svetskih zvezda, mislim da bi gledanje ovog dokumentarnog filma moglo da bude osvešćujuće svima koji ga pogledaju, ne samo po pitanjima toga zbog čega je neko rođen da bude zvezda a neko ne, nego i na vlastitom životnom planu, sa jako važnim zaključkom da je bitno shvatiti gde nam je mesto, kao i koje mesto nas čini srećnima (bilo to u poslovnoj, društvenoj, partnerskoj ili bilo kojoj drugoj hijerarhiji).

ako ostanemo u domenu filma (doduše više ne dokumentarnog), od pogledanih ove zime, preporučio bih vam “if I had legs I’d kick you” (“da imam noge šutnula bih te”) američke režiserke meri bronstajn (mary bronstein), koji se bavi psihoterapeutkinjom lindom koja ne može da izađe na kraj sa detetom koje pati od disfagije (poremećaja gutanja). imam jednu jako zanimljivu teoriju o tome šta se zapravo dešava u filmu, pa ukoliko ga je neko pogledao nek mi se javi da prodiskutujemo, da ne spojlujem ovde za one koji nisu gledali.

za kraj bih još preporučio i seriju, ovog puta “gilded age” (“pozlaćeno doba”), koja na jedan potpuno prustovski način priča priču o promenama koje trpi visoko društvo na menhetnu na izmaku 19. veka, pri čemu dolazi do previranja između onih koji imaju novac, ali nemaju ugled i poreklo, i onih koji imaju porodično ime i svim silama štite položaj koje im ono donosi u jednom takvom snobovskom društvu, ali im je, pak, preko potreban novac ovih prvih. 
pošto utiske uvek završavamo nečim lepim, nek to ovog puta bude američki umetnik robert longo i njegova serija crteža “ljudi u gradovima”.

čitamo se na kraju proleća sa nekim novim utiscima (koje neće, kao ove, napisati AI. šalim se. ili ne.)

baron de kemp.