rodio sam se kao dečak početkom 90-ih godina prošlog stoleća. i uvek sam voleo to što sam dečak. nikada nisam imao problem sa tim niti sam se ikada osećao drugačije. ipak, moja okolina, počevši od oca, preko komšija i drugova, pa sve do nastavnika, redovno me je zasipala rečenicama kao što su: “zašto ne igraš, kao svi drugi dečaci, fudbal?”, “zašto igraš lastiš kao neka devojčica?”, “zašto ne možeš, kao svi drugi dečaci, da se popneš uz uže ili da preskočiš kozlić?”, “zašto ne gledaš, kao svi drugi dečaci, košarkašku utakmicu nego čitaš knjige?” i tako dalje unedogled. i nikad nisam imao odgovor ni na jedno od tih pitanja. samo bih slegnuo ramenima jer sam već tada znao da ljudima ionako malo šta vredi objašnjavati. “pa, dobro”, govorio sam sam sebi, “možda ti samo nisi dečak kao i svi drugi, ali to je skroz okej”. sa druge strane, drugi glas je uporno šaputao: “nešto nije u redu sa tobom. svi drugi dečaci su bolji od tebe.” koliko god nisam uspevao da se uklopim u obrazac dečaka ili barem dečaka kakav “treba da bude”, na posve isti način se nisam smeštao ni u kalup devojčice. “nemanja je moja drugarica”, znala bi povremeno da kaže neka devojčica. to govorenje o meni u ženskom rodu je budilo podjednaku nelagodu kao i ono “kao svi drugi dečaci”. trebalo je da prođe mnogo godina dok nisam počeo da se osećam dobro u svojoj koži i da me nimalo ne dotiče način na koji drugi vide tu istu kožu. ipak, izdvojiti samoga sebe iz projekcija koje drugi imaju o tebi nije lako pojedinim ljudima ni u 30-im, a kamoli u tako ranom dobu; dobu u kom daješ sve od sebe da se uklopiš, da budeš deo grupe, da se ne izdvajaš. to je preveliki teret za nekoga ko jedva stoji na nogama, nesvestan svoje pozicije u samom sebi i u svetu. da sam odrastao u društvu koje je poznavalo termin nebinarnosti bio bih lišen tog tereta. ne samo ja nego i svi oni drugi nesnađeni. da se razumemo, ja sam se i tada, kao i sada, osećao isključivao kao dečak, kao “on”. ipak, zbog projekcija drugih o tom “njemu”, taj mali dečak je često umeo da bude tužan. zato je, između ostalog, bitno da govorimo o nebinarnosti jer nijedno dete ili odrastao čovek ne bi trebalo da bude nesrećan zbog onoga kako se oseća, sve dok god to njegovo osećanje ne ugrožava bilo koga drugog. ne znam kako je to osećati se kao “ona”, “ono”, “oni” ili neka kombinacija svega toga, pa se neću ni praviti da umem da se smestim u njihovu kožu, ali ono što zasigurno znam je to da niko ne može biti ugrožen tim njihovim poimanjem vlastitog roda. čemu onda tolika frka i toliki otpor prema tome, prema nekome ko te ama baš ničim ne ugrožava? mnogo je patnje na svetu i bez toga, pustite barem ljude da se osećaju kako god žele jer to nema nikakve veze sa vama. da li postoje stvari koje su mi pomalo besmislene u okviru nebinarnosti? da. mogao bih štošta da kažem na tu temu, kao što sam već o tome pisao i ranije na ovom blogu. pre svega, smatram da je reč o bežanju iz jednog kalupa paradoksalnim smeštanjem u drugi kalup, koji će, takođe, jednog dana postati tesan, kada se previše ljudi izjasni kao nebinarno, pa će doći do potrebe da se izmesti i iz tog kalupa. kao drugo, nemogućnost smeštanja u jedan od dva pola govori o površnom shvatanju polova i prihvatanju jednoobrazne slike koja postoji o njima. ja mogu i da se osećam kao “on” i da se igram barbikama ukoliko to poželim. ipak, kao što sam već istakao, nisu svi kao ja, niti treba da budu, i ako neko smatra da je “ono” ili “oni”, sjašite ljudima sa grbače i pustite ih da budu šta god požele na ovom svetu. i, ne, ne morate da ih razumete. zašto biste? nije kao da ste ama baš sve dosad u svom životu razumeli, od gravitacije i aritmetike, preko katalonskog jezika i remboa, pa sve do toga kako se pravi gaspaćo, pa da vas je sad neko prvi put u životu susreo sa nečim što ne možete da razumete. ne morate. samo prihvatite. i to je to.
***
prvi film koji bih vam preporučio za ovaj maj je “fallen leaves” (“kuolleet lehdet”/“opalo lišće”) finskog režisera akija kaurismakija (aki kaurismaki). neobična ljubavna priča anse i holapa, dvoje nesnađenih ljudi koji konstantno dobijaju otkaze na mizernim poslovima koje obavljaju, ima u sebi nečeg što ostavlja dubok emocionalni utisak, iako njih dvoje (kao ni ostali likovi) nikada ne pokazuju emocije. ima nečeg neprepričljivog u atmosferi ovog filma što ostaje dugo sa vama nakon gledanja istog, pa se neću truditi ni da pokušam da je opišem.
***
holapa: “upoznao sam onu manju. umalo se nismo venčali.”
hanes: “zašto niste? lepa je, mada dosta ćutljiva.”
holapa: “izgubio sam njen broj telefona.”
hanes: “zašto nisi pozvao informacije da saznaš?”
holapa: “zato što ne znam kako se zove.”
(fallen leaves)
***
“egzekutoru, nauči me kako da zadržim suze.” (beyonce - tyrant)
***
“neću dopustiti da naša zemlja trpi zbog dekadencije i toksičnosti amerike, kao i njihovih surogata širom sveta. godinama unazad trpimo kako bi oni izgradili svetski poredak kakav im odgovara. oni šalju materijalnu pomoć zemljama širom sveta i prividno im pomažu dok su ugrožene samo kako bi kasnije mogli da ih ucenjuju i da diktiraju sve njihove naredne odluke. govore o miru, blagostanju i prijateljstvu, a sprovode i podstiču ratove i masovna ubistva u svakom kutku sveta zarad vlastitog profita. na kraju svi mi trpimo zbog njihove neutažive žeđi za kapitalom.” (regime)
***
prva preporuka vezana za seriju u ovom postu odnosi se na američku političko-satiričnu miniseriju “the regime” (“režim”), koja kritikuje stanje u svetu i parodira apsolutističke vladare širom planete koji kroje sliku tog istog sveta. način na koji diktatori manipulišu glasačima i masom biće naročito interesantan onima koji se udubljuju i u lokalnu politiku. radnja je smeštena u imaginarnoj srednjoevropskoj zemlji i prati život kancelarke elene vernam, koja živi u izobilju u palati, potpuno nesvesna do koje mere grca u gladi i besparici njen narod. oni, ipak, svesrdno podržavaju njen režim jer im vešto servira sve moguće floskule o nacionalizmu, religiji i patriotizmu, koje su dosad isuviše mnogo koštale narode širom sveta.
***
“lepota će spasiti svet.” (fjodor mihajlovič dostojevski “idiot”)
***
“ali ja jednostavno ne mogu da se pronađem u svim tim ljubavnim pesmama.” (dua lipa - french exit)
***
polako privodim kraju čitanje svih važnih romana dostojevskog i na listu stvari zbog kojih me oduševljava taj čovek (mimo onih dosad pobrojanih na ovom blogu) dodao bih još i to da je, u želji da smisli u potpunosti pozitivnog lika, došao do zaključka da u svetu u kom živimo on mora da bude “idiot”. jednom sam u životu prisustvovao sceni u kojoj se osoba, koja sebe smatra intelektualnom, podsmevala drugoj osobi, koja je rođena sa znatno niskim koeficijentom inteligencije, i malo šta mučnije sam gledao svojim očima. fjodor je upravo od takvih scena sazdao ceo svoj roman “idiot” i nije pogrešio u tome da su (nazovimo to) “idioti” najbolje ogledalo sitnih duša koje dolaze u dodir sa njima.
***
odustajanje od “klasičnog” pozorišta i gledanje drame napisane u 80-im godinama prošlog veka pokazalo se kao pravi izbor. “ljubavna priča” puriše đorđevića je dosta smeo komad, posebno kada se u obzir uzme kritika komunističkog režima dok je on još bio na snazi. marko, protagonista ove predstave, u jednom takvom režimu strada zbog homoseksualnosti, koja baca senku na sva njegova dotadašnja politička dostignuća, te biva prognan iz beograda u potpunu zabit. ipak, on čak i tamo pravi svoju malu revoluciju budući da u meštanima budi kreativan duh i nadahnjuje ih slobodarskim i seksualnim osvešćivanjem hipi-pokreta koji deluje u ostatku sveta. u skladu sa tim je moguće i videti tri potpuno naga glumca na sceni, omaž mjuziklu “kosa”, umetnosti 20. veka, marini abramović i još mnogo toga.
***
sličnom temom se bavi i druga serija koju ću vam preporučiti ovog maja, a to je američka minserija “fellow travelers” (“saputnici”), koja se bavi progonom komunista i homoseksualaca iz najviših političkih krugova američke vlade tokom 50-ih godina proteklog stoleća zbog “narušavanja morala” države. ono što celu priču čini paradoksalnom je to što inicijativu o tome podnose oni koji na taj način pokušavaju da zataškaju vlastitu umešanost u ono protiv čega se bore.
***
“a šta ako on ispisuje reč ‘moja’ po mojim butinama samo u mojim mislima? i kako mogu da se prisećam stvari koje nikada nismo sproveli u delo? i zašto se osećam krivom i grešnom kada ga nisam čak ni dodirnula?” (taylor swift - guilty as sin)
***
“osetio sam se jako čisto nakon što sam počinio taj greh. mislim da nikada u životu nisam bio tako čist, nevin i neukaljan. kako se onda mogu pokajati zbog toga?” (fellow travelers)
***
cela ova halabuka oko nebinarnosti dovela je i do jedne dobre stvari. čini mi se da nikada u životu nisam čuo toliko ljudi koji, protiveći se ovome, izgovaraju rečenice kao što su: “jasno mi je da su ljudi gej ili trans, i nek budu šta god hoće da budu, ali ovo o pitanju roda mi nema nikakvog smisla i ne prihvatam to”. čuo sam to barem desetak puta dosad i svaki put bih se nasmejao jer ne tako davno, pre 15-ak godina, malo kome je bilo “jasno” da je neko naklonjen istom polu. nazivano je to “fazom koja će proći” ili “bolešću”. ono što je, takođe, zanimljivo je i to da se danas osobama koje se izjašnjavaju kao nebinarne upravo te iste rečenice trljaju na nos; to da su “bolesne” ili da “imaju fazu”. ruku na srce, i ja umem da pomislim da se kod nekih osoba radi o prolaznoj “fazi” (“bolesti” ne!), ali valjda se i ja susrećem sa novim terminima i radim na razumevanju istih, korak po korak. uostalom, sve i da je reč o “fazi”, zašto ne bismo pustili ljude da se traže? tog sam stava da se tražimo, rastemo i razvijamo do kraja života. pa, ako neko ima “fazu” nebinarnosti, zbog čega bi to bilo baš toliko loše i u nama budilo baš toliki otpor? ako neko, pak, do kraja života ostane pri tome da je nebinaran, zašto ga jebeno ne bismo pustili da to bude? čak i ako idemo toliko daleko da ga vidimo kao “bolesnog”, smatramo li da se to može “izlečiti” elektrošokovima, kao što je bio slučaj sa brojnim “brižnim” roditeljima koji su u prošlom veku imali homoseksualnu decu? kako sazrevamo sve više ličimo na one ljude za koje smo se kleli da nikada nećemo postati kao oni kada odrastemo.
***
“sve vreme dok sam bila na jugu razmišljala sam o tome kako bih verovatno bila osoba prepuna besa ili ekscentrik da živim tu, i pitala sam u kom obliku bi se taj bes manifestovao. da li bih fanatično verovala u vrednosti koje se tamo propagiraju ili bih jednostavno izbola nekog nožem?” (joan didion “south and west”)
***
“možemo li da se jednostavno ne zaljubimo jedno u drugo nego da se zaljubljujemo zauvek?” (dua lipa - falling forever)
***
nakon što me je nedavno raspametio roman “godina magijskog mišljenja” zainteresovao sam se za dalje stvaralaštvo džoun didion (joan didion). iako sam uživao i u knjizi “south and west” (“jug i zapad”), nepoznavanje života na jugu i zapadu amerike me je sprečilo da prodrem u sve ono što je džoun želela da poruči ovim delom. uprkos tome, bilo mi je interesantno povući neke paralele vezane za to koliko se promenio život uopšte od tih 70-ih, kada je didionova pisala “jug i zapad”, u odnosu na današnje prilike, moral i slično. svakako se radujem njenom sledećem romanu koji je već na polici.
***
jedna zvezdica samo za tajlinu haljinu od peska i torbu od leda kamile kabeljo na ovogodišnjoj met gali. to je to.
***
da zaključimo priču o nebinarnosti i dolaskom do jednog prilično kompeksnog problema vezanog za istu, a to je srpski jezik. u engleskom je to lako, bukvalno se sve rešava zamenom zamenice i to je to. praktično možete da pročitate deset rečenica napisanih o nebinarnoj osobi i da u jedva dve dođe do “iskakanja” koje vam na prvu loptu zazvuči čudno. sa druge strane, zbog prirode gramatike srpskog jezika, na ta “iskakanja” nailazite najmanje dva puta u jednoj rečenici i sve zvuči rogobatno. na sve to, čak ni same nebinarne osobe nemaju odgovor na to pitanje kako bi trebalo pisati o njima, jer jednima smeta “to” jer se odnosi na stvari i decu, dok “oni” zvuči šizofreno. u govornom jeziku je to prilično lako, iako mnogi odbijaju da to priznaju. evo, uzmite samo primer persiranja. pred sobom vidite jednu osobu, ali joj bez problema kažete: “kako ste danas? da li mogu da vas pitam nešto?”. iz tog ugla gledano je zapravo dosta lako razgovarati sa osobom koja se izjašnjava kao “oni”. međutim, govoriti nekome o toj osobi ili napisati tekst o njoj stvara potpunu glavobolju i nešto što nisam uspeo da rešim ni uz najbolju nameru. kada se na sve to doda ono što smeta i ženama, a to je da su imenice koje su rodno neodređene uglavnom u muškom rodu, dolazimo do apsolutnog ćorsokaka. zato imajte i malo razumevanja za one koji pokušavaju da to urade. nalazimo se u jednoj prelaznoj fazi i greše čak i oni koji se trude da ne pogreše. na kraju ćemo doći do nekog rešenja. do pre desetak godina nam je zvučalo čudno čak i “doktorka”, “lekarka” ili “spikerka”, pa eto danas to svi koriste i niko se ne čudi. ovu raspravu bih zaključio tvitom nekog mnogo mudrijeg od mene, a koji glasi: “za sve ove koji se bune što se izmišljaju nove reči imam jednu poruku: ‘sve reči su izmišljene’”.
***
“evo ide delija, sila vetrova, a ja sam ruža devojka.” (senidah - delija)
***
“samo žene mogu da razumeju žene, i to je tako. muškarci jednostavno ne mogu u potpunosti da ih razumeju. ovo nije kritika na račun muškaraca. ovo je isticanje onoga što ih čini tako šarmantnima.” (beau is affraid)
***
poslednji film koji ću vam preporučiti u ovom postu je “beau is affraid” (“bo se boji”) američkog režisera arija astera (ari aster). poput prethodno preporučenog i ovaj može u potpunosti da vas uvuče u sebe i oduševi ili da jako brzo odustanete i budete zgađeni. ova nadrealna tragikomedija prati boa vasermana koji pronalazi milion izgovora da ne poseti majku, iako svakog dana pakuje kofere kako bi krenuo na put, ali se uporno sve njegove najveće anskioznosti materijalizuju pred njim. ari je postavio pred sebe zadatak da prikaže kako bi to izgledalo kada bi se zaista ostvarili svi strahovi i slutnje koje nas koče da uradimo stvari koje (ne) želimo.
***
ovaj post se previše odužio, tako da ću ga završiti samo kratkim osvrtom na dokumentarac “the prison confessions of gypsy rose blanchard” (“zatvorske ispovesti džipsi rouz blančard”). džipsi rouzina životna priča je poslužila kao materijal za maestralnu seriju “the act”, a sada je konačno ona sama ispričala kako je zaista izgledao njen život pored majke koja ju je od rođenja uveravala da je praktično na samrti, da ne može da hoda, kljukala je mnoštvom lekova i podvrgavala nizu bespotrebnih operacija, iako je bila potpuno zdrava. blančardova je naposletku nagovorila jednog mladića, kog je upoznala preko fejsbuka, da ubije njenu majku i spasi je ovako mizernog života, zbog čega je provela iza rešetaka sedam godina. za razliku od svih protagonista krimi-dokumentaraca koje sam gledao u poslednje vreme, džipsi je pravo osveženje jer ni u jednom momentu ne traži opravdanje za sebe (iako bi mogla!), ne glumi žrtvu (iako bi i to mogla!) i na najzdraviji mogući način gleda na prošlost i budućnost. sve preporuke.
***
“ja sam kraljica kula od peska koje on uporno ruši.” (taylor swift - my boy only breaks his favorite toys)
***
čitamo se za mesec dana sa junskim utiscima,
naopaki.
No comments:
Post a Comment