Janvier.

Pišem ovo prvenstveno zbog sebe kako bih na kraju godine imao pregled šta me je to zanimalo tokom 12 meseci u ovoj godini. Usput, možda bude zanimalo još nekog pošto mi se nedavno desilo da sam otkrio da imam preko 10 000 poseta na blogu za koji sam mislio da niko ne čita (: Da sam znao više bih pazio šta sam pisao.

Muzika: Pesma koju sam definitivno najviše slušao je „Skinny love“ u izvedbi neverovatne Birdy, 18-godišnje kantautorke iz Limingtona (Britanija). To što je kantautorka meni znači mnogo jer najviše cenim ljude koji sami sebi pišu tekstove jer iz albuma u album praktično pratiš razvoj nečije ličnosti. Međutim, što se ove pesme tiče u pitanju je, zapravo, obrada pesme koju u originalu izvodi Bon Iver, ali meni više leži njena verzija zbog tog predivnog, osećajnog glasa. Mojim prijateljima (a i meni, ponekad) je veoma smešan moj pristup tekstovima savremenih pesama jer ih analiziram kao da sam nad nekim Jesenjinovim ili Malarmeovim stihovima. (kvazi)Profesionalna deformacija, valjda. Ipak, ovoga puta se ne smem upustiti u analizu pesme jer je svaki stih toliko višeznačan da mi svaki put varira mišljenje o tome šta se zapravo radi u pesmi. I upravo u tome je njena magija. Pored toga, nemam dovoljno pravih reči da opišem koliko sam oduševljen ovom verzijom spota (ima ih nekoliko). Dopada mi se taj minimalizam, svedenost, fokus na njenom licu. Zvučaće smešno, ali oduševljava me i njena proteza. Vidi se da je iz Evrope. Da je Amerikanka već bi joj povadili sve zube i stavili savršene veštačke. 

Film: Teško je odlučiti se za jedan jer sam pogledao mnoštvo filmova. Uglavnom sam gledao one koji su bili nominovani za Zlatni globus i Oskara (i još jednom se pokazalo da se u toj selekciji retko nađe šta pametno; milijardu nominacija za „Birdman“ i „Grand Budapest Hotel“ govori najbolje o tome). Dva filma koja su mi ostavila najjači utisak su „The Theory of Everything“ i „Boyhood“.

„The Theory of Everything“ (Teorija o svemu) je film Jamesa Marsha (opet Britanac) koji je nastao na osnovu memoara Jane Wilde Hawking, bivše supruge fizičara Stephena Hawkinga, te je tako iz njenog ugla sagledan razvoj njegove neuromotoričke bolesti, ali i uspeha i nesvakidašnjih dostignuća ovog neverovatnog čoveka. Najlepše u svemu tome je što je jedna tako teška životna priča prikazana bez imalo patetike.

„Boyhood“ (Dečaštvo) je verovatno jedan od najnestvarnijih filmskih projekata ikada iza koga stoji Richard Linklater (ovoga puta Amerikanac). Film prati odrastanje dečaka i devojčice koji su rastrzani između oca koji je shvatio da je ih je dobio prerano, te je odlučio da proživi mladost, i samohrane majke koja pokušava da uskladi porodične obaveze i završavanje fakulteta. Tokom celog filma sam se pitao kako je moguće da je sa toliko pojedinosti ispraćen svaki stadijum odrastanja i da su pritom uspeli da pronađu decu svih uzrasta koja imaju zapanjujuće slične fizičke karakteristike. Tri sata kasnije (što se mene tiče i da je trajao još dva sata hipnotisano bih ga gledao) sam na internetu saznao da je Linklater napisao scenario za film pre 12 godina i pronašao dečaka i devojčicu koji će glumiti glavne aktere. Na svakih 6 meseci filmska ekipa se ponovo sastajala kako bi snimili nekoliko scena i po potrebi dopunili scenario inspirisani stvarnim razvojem glumaca. Ethan Hawke (koji glumi njihovog oca) je to najbolje opisao rečima: 

„Prosto je neverovatno snimati scene sa 7-godišnjakom koji se pita zašto rakuni umiru, nakon toga sa 12-godišnjakom koji priča o video igricama,a onda vam dođe taj isti dečak koji sada ima 17 godina i ispituje vas o devojkama.“ 

Ja se naježim i dok pišem o ovome. Do kraja godine planiram da pogledam sve Linklaterove filmove (kad završim sa onom listom od 500 filmova koji isto tako planiram).

Serije: Ne mogu se pohvaliti da sam gledao mnogo domaćih serija jer već 4-5 godina nemam naviku da gledam TV. Na nagovor prijateljice pogledao sam „Gorke plodove“ maestralnog Siniše Kovačevića. Prosto vas zaboli sve koliko je ta serija realna i sa koliko je života prikazano sve ono što ne valja u našem društvu. Izdvojiću samo jedan od najupečatljivijih citata.

„Najgore od svega nije to što su ti ljudi sjebani, skvrčeni na nivo apsolutne materijalne bede i što im nije ostalo ništa od tog prljavog, sipljivog tela. Najcrnje je to što su im vetrovi i asfalt izlizali ne samo đonove na cipelama, nego i dušu. I ona bogata govna što su gora od njih. U očima sam im video da su izgubili dušu. Ovaj odvratni svet. Kakav je onda pakao, Bože blagi?“

YouTube: Klip koji sam bezbroj, ali bezbroj puta pogledao je genijalni video na kom roditelji prvi put objašnjavaju svojoj deci kako su zaista došli na svet. Presmešni su i roditelji i deca u toj neprijatnoj situaciji. 

Knjige: Pfff... Čitao sam sve i svašta, naročito ako se uzme u obzir da uvek čitam istovremeno najmanje 3 knjige. Ako moram da izaberem jednu knjigu onda je to „Les enfants terribles“ (Derlad) Jean Cocteaua. Tim magičnim čovekom ću se više pozabaviti u nekom od narednih meseci, a o ovoj knjizi ću reći samo da prati živote troje Francuza pubertetlija koji zatvoreni u jednom pariskom memljivom stanu igraju jednu potpuno suludu igru u kojoj se briše granica između stvarnog i imaginarnog sveta.

Ličnost meseca: Kad je već mesec manje-više obeležen Britancima nek bude i jedna Engleskinja za kraj. Isabella Blow.

„Nosila ih je kao da ih nema na glavi i to je šešire činilo tako živim“, objasnio je Philip Treacy zbog čega je Isabella Blow bila njegova večita muza i inspiracija još od studentskih dana kada mu je kao nesvršenom đaku dala tu neverovatnu priliku da kreira šešir za njeno venčanje.

Međutim, ova nesvakidašnja žena obeležila je stvaralaštvo još jednog prvenca modne scene, Alexander McQueena, čiju je prvu kolekciju kupila u celosti i tokom cele svoje karijere urednika najznačajnijih britanskih modnih magazina trudila se da mu obezbedi mesto u svetu mode koje mu pripada i koje je, naposletku, i dobio.

„Svi su ga zvali Lee kako mu i jeste ime. Ali ja sam ga zvala po njegovom drugom imenu Alexander jer je on Aleksandar Veliki.“

Njena stras prema marginalizovanim i nepriznatim umetnicima potiče još iz studentskih dana kada je bila stalni posetilac žurki koje je Andy Warhol organizovao u svom studiju poznatijem kao Fabrika. Ispostavilo se da je Isabella u sva tri slučaja imala pravo i da je umela da oseti talenat koji će biti sve cenjeniji kako godine budu odmicale.

Nakon teških godina duboke depresije i nekoliko pokušaja samoubistva konačno je uspela u nameri da svoj život okonča nasilnim putem u 48. godini.

Na njenom sprovodu pojavila su se sva vodeća imena modne industrije, a Philip Treacy dizajnirao je poslednji šešir svojoj pokroviteljki i jednoj od najvećih prijateljica. Taj šešir našao se među belim ružama kojima je bio prekriven njen sanduk.