Mai.

Muzika: Jako, jako retko mi se dešava da mi se svidi samo jedna pesma nekog izvođača i da tu jednu vrtim ukrug godinama, dok mi nijedna druga pesma tog istog pevača ne privuče ni približno istu pažnju. Najbolji primer je verovatno bend Savage Garden sa svojom To the Moon and back, koja spada u red mojih omiljenih pesama, a mesecima sam se terao da preslušam njihova dva albuma i jedva našao još 2 pesme koje su samo okej i ništa više od toga. Šta to bude sa tim ljudima da napišu samo jednom nešto takvo, a posle celog života snimaju samo osrednje stvari? Platon bi rekao da je to dokaz da Bog postoji, te da je obznanio svoje postojanje upravo time što je takav izliv kreativnost podario samo jedanput nekome ko je prosečan. No, neću ići tako daleko sa tim... (:

Uglavnom, ovaj dugi uvod je bio tu kako bih za ovaj mesec izdvojio samo jednu pesmu (ali ne i ceo album) pevačice Maxine Ashley. U pitanju je nešto što slušam već mesecima. Ne znam da li mi se više dopada muzika, tekst, njen glas ili ceo taj vajb koji pesma nosi. A onda sam pogledao spot i zaljubio se u nju. Međutim, svaka sledeća pesma je bila razočaranje, a moram priznati i svaki sledeći klip jer ni na jednom nije bila ni približno tako lepa. No, sve je to nebitno. Definitivno jedna od najlepših pesama koje sam čuo ove godine. O njoj ne znam mnogo, osim da je, što bi rekla legendarna Bebi Dol (doduše, ona je to rekla za Madonnu, ali svejedno) „ma, to ti je, bre, jedna ženska iz Bronksa“. Koliko mi je poznato Pharell Williams ju je našao na YouTube-u, na kom je postavljala svoje amaterske obrade r'n'b hitova i ponudio joj je ugovor za snimanje albuma, pa ćemo videti dokle će dogurati. 

Film: Ovog meseca sam, moram priznati, zapostavio filmove jer se davim u serijama. Međutim, jedan impresivan sam, svakako, pogledao, a u pitanju je Night on Earth (Noć na Zemlji) iz 1991. godine. Neverovatni Jim Jarmusch je učinio da poželim da pogledam sve filmove iz njegovog opusa (i verovatno će doći na red kad završim sa nekim drugim režiserima). Film, na izuzetno komičan (ali i jako dubok) način prati jednu noć na zemaljskoj kugli, tj. kako se ona kreće od Amerike ka Evropi. U 5 potpuno odvojenih priča su prikazane dogodovštine taksista u Los Anđelesu, Njujorku, Parizu, Rimu i Helsinkiju. Iako je, na moju bezgraničnu radost, pariska noć bila jedna od najmagičnijih, sve se promenilo kada je počela rimska noć sa neponovljivim Robertom Benignijem. Okej, tokom celog filma sam se smejao, ali tokom njegove ispovesti biskupu kog je povezao u svom taksiju ja sam naizmenično urlao i plakao. Ali bukvalno. 

Serija: Pa, kada sam već zaređao sa Amerikancima, što obično nije slučaj, neka i u ovoj preporuci bude jedna američka serija. Iako sam tek pri kraju 2. sezone mislim da mogu da je preporučim. Ma, mogao sam i nakon prve epizode jer sam se nakon 10 minuta zaljubio u sve likove. U središtu zbivanja je neobična porodica koja se dovija na najgenijalnije moguće načine da skrpi kraj sa krajem, a tu nezamislivo spretnu (ali i prerano odraslu) decu sputavaju samo roditelji koji se s vremena na vreme vraćaju u porodični dom. 

Knjiga: Ne mogu se, nažalost, pohvaliti ni nekim naročitim brojem knjiga koje sam pročitao u proteklih mesec dana, tako da ću preporučiti jednu koju sam pročitao pre 2-3 godine i koja je ostavila baš jak utisak na mene, a ne spada u naročito poznatu literaturu. U pitanju je drama Sei personaggi in cerca d'autore (Šest lica traži pisca) italijanskog autora Luigija Pirandella. Ja, u principu, jako volim eksperimentalnu dramu 20. veka, a ovo je jedan od najblistavijih primeraka. Kako su se autori tog doba praktično nadmetali ko će biti inovativniji i ko će u većoj meri razoriti strukturu drame sve i svašta se dalo videti na pozornicama. U ovoj drami, na primer, na sceni se pojavljuje 6 likova nezavršene drame koji čekaju autora koji će do kraja napisati njihov tekst i učiniti njihovo postojanje i ličnosti potpunim. Ono što saznajemo o akterima je prilično šturo i fabula se može iskonstruisati na bezbroj načina što ovoj drami daje posebnu draž. Iz ovog dela je i jedan od mojih omiljenih citata, koji glasi: „Ne dirajte nam naše iluzije. To je jedina stvarnost koju imamo.“

Slika meseca: Nažalost, ne znam ime autora, ali ovo je genijalno. 

Ličnost meseca: Bebi Dol. Naravno, ona za mene nije ličnost samo ovog meseca nego svakog meseca u godini. Znam da je mnogi ljudi ne vole i da im je prilično iritantna, ali ona spada u red osoba koje bih mogao slušati satima, o čemu god da priča. U svakoj njenoj rečenici se otrkiva osoba koja je proživela život punim plućima, obišla ceo svet, mnogo čitala, mnogo videla, mnogo toga shvatila. Bebi je, naravno, totalni džanki, ali ja volim taj njen imidž. Prva slika koja mi se stvori u glavi je njena plava, raščupana kosa, koščato rame koje viri ispod duge, bež bunde i mršava ruka u kojoj se stalno dimi cigareta. 

Ljudi, obično, znaju njene 2-3 pesme i to iz pop faze, ali se uvek iznenade kada im pustim ono što je Bebi snimala 80-ih kada je bila jedna od najvećih zvezda na našim prostorima. Kakav je ona lik, osim te muzike koja je avangarda i za današnje doba, govori i činjenica da je u jeku popularnosti pobegla iz svog rodnog Beograda i provela nekoliko godina u Egiptu gde je pevala u jednom hotelu za stotinak gostiju. Čak je i kasnije u životu odbila ponude menadžera svetskih zvezda da sarađuje sa njima jer nije želela da nastupa svakog trećeg dana u nekoj drugoj zemlji i da je proguta ta mašinerija u koju upadnu sve mega-zvezde. Ti životni izbori su je dosta koštali u životu, te je često ostajala na ivici egzistencije, ali zato je Bebi Bebi. 

Ma, mogao bih satima o njoj, ali staću ovde. Ne znam, poslušajte Lapis Lazzuli, Trebaće mi drug, Mustafa, Ljuta sam, Sinu Sunca i Bratu Meseca, Ja sam imala (Kad sreća odlazi), Zrno nežnosti i tako dalje, i tako dalje...

Eto počeh sa Bebinim citatom i završavam sa Bebi.