Niko nije bio tako jak u svojoj slabosti, kao ona...

"U životu sam imala dve nesreće: prva je bila tramvaj, druga Dijego Rivera. Ali ova druga je bila mnogo gora."

Tako je, u jednom pismu, Frida Kalo sažela svoj život, koji je, manje-više, svima poznat.

Kada bismo njenih 47 godina na ovoj zemlji zamislili kao platno, obojili bismo ga tamnim bojama. Rođenje sa oboljenjem kičme, detinjstvo obeleženo dečjom paralizom, adolescentsko doba zapačaćeno autobuskom nesrećom iz koje se izvukla sa slomljenim rebrima, ključnom kosti i kičmom, smrskanim stopalom i ramenom, kao i 9 preloma na levoj nozi. Na sve to, jedna šipka joj je toliko oštetila polni organ da je sve tri kasnije trudnoće prekinula u krvi.

Druga nesreća, koju sama Frida spominje, je čovek pored koga je provela ceo život, iako su varali jedno drugo. Dijegove prevare su bile brutalnije i bezosećajnije, naročito ona sa njenom rođenom sestrom, dok je Frida očajnički pokušavala da u drugim muškarcima i ženama pronađe ljubav koja joj je pored Rivere falila.

Na tom platnu, koje bismo pokušali da naslikamo, da smo umetnici, dodali bismo po još koju tamnu nijansu za gangrenu zbog koje su joj prvo odstranili prste na desnoj nozi, a potom i nogu do kolena.

Ali, ne i Frida. Ova žena, koju je njen životni saputnik najbolje opisao rekavši da je ujedno jaka kao čelik i nežna poput krila leptira, svoja platna nije obojila tamnim bojama.

Začudo, na njima se nalaze sve boje duginog spektra, koje nisu samo omaž njenim meksičkim korenima. Ove vedre boje su odraz njene ličnosti, jednog nadljudski jakog karaktera kojim su dominirali humor i ironija. Čak i kada je ostala bez noge u svom dnevniku je zapisala: Stopala, zašto ih želim kada imam krila da letim?

Nešto kasnije je još podrobnije opisala to kako se oseća, u pokušaju da uveri sebe da je jača od života. Tačke oslonca. U mojoj celoj figuri postoji samo jedna, a želim dve. Da bih imala dve moraju mi odseći jednu. To je jedna koju nemam, koju moram da imam da bih mogla da pešačim, druga će biti već mrtva! Meni krila preostaju. Neka ih odseku, pa da poletim.

Ono što je možda i najpotresnije od svega toga je činjenica da je i u tim momentima želela da ozdravi kako bi, kako to ona kaže, svu svoju preostalu energiju dala Dijegu. Isto tako, na jednom mestu je priznala da je od želje da se ubije deli samo sujetna pomisao da bi mu mogla nedostajati.

Poslednja rečenica koju je imala snage da zapiše u svoj dnevnik glasi: Sa radošću iščekujem izlazak - i nadam se da se više nikada neću vratiti.

Ona mnogima služi kao dokaz da se ubila, tj. da nije umrla od plućne embolije nego od prevelike doze lekova uzetih slučajno ili namerno. To, u suštini, nije ni bitno, ali koliko god ova rečenica nosila u sebi predosećanje smrti, ona se, ipak, ukoliko se pročitao ceo taj dnevnički zapis, odnosila na izlazak iz bolnice. Što opet, ukoliko se bolje upoznamo sa poetskom prozom Fride Kalo, ne isključuje njen osećaj za namernu dvosmislenost.

Prvi put sam se sa likom i delom ove žene upoznao jako davno, nakon što sam pogledao film Frida iz 2000. godine, sa maestralnom Selmom Hajek u glavnoj ulozi. Pogledao sam u životu bezbroj filmova o slikarima, ali dok su većinom takvi filmovi puko prenošenje biografije na veliko platno, jako su retki oni, poput ovog, koji imaju i značajnu filmsku vrednost (ja bih dodao još Nevestu vetra (Bride of the wind iz 2001.) o Klimtu i Sitni prahovi (Little ashes iz 2008.) o Daliju i Lorki.

(jedna od najboljih scena u filmu (zanemarite sinhronizaciju). Dva muškarca se nadmeću ko će plesati sa domaćicom, a tu čast će dobiti onaj ko popije više viskija u jednom gutljaju).

Sećam se da, kada sam prvi put gledao Fridu, nisam mogao da zaspim celu noć, a onda, i kada bih zaspao nakratko, budio sam se iz groznih košmara. Slično mi se, u tom nekom tinejdžerskom periodu, desilo i sa filmom Malena, Simptomatično je da se oba nisam usudio ponovo da odgledam sve do pre mesec dana i još draža mi je činjenica da i danas oba smatram za vrhunska dostignuća 7. umetnosti.

Često imam problem da završim neko svoje pisanije dovoljno upečatljivo, ne zato što ne umem da budem patetičan i uzvišen, što se valjda od zaključaka i očekuje, nego zato što ne mogu dovoljno dobro da izrazim oduševljenje koje prema nekome ili nečemu osećam. Zato ću završiti jednom Fridinom rečenicom, koja je nastala kao odgovor nadrealistima, koji su je svojatali.

"Ja nikada nisam slikala svoje snove. Slikala sam samo svoju vlastitu stvarnost."

Voljeli smo život jer smo bili mladi mi...

Pričam nešto sa drugom, koji je svestan da je pogrešio (a ko ne greši kada voli?), a ja ga, kao (valjda) glas razuma (jer je lako biti razuman kada su drugi u pitanju, pošto tada isključujemo osećanja) molim da ne radi više to što je radio, jer ljudi često umeju da budu zveri. Ako legneš pred njih, oni će te zgaziti. Ako se brecneš na njih kada te ogrebu, biće pažljiviji prema tebi. Ja sam ga preklinjao da se brecne.

"Ma, sa mnom možeš kako hoćeš, ali ne možeš doke hoćeš."

Urezala mi se ta rečenica u pamćenje. I zaista je u pravu. Pitanje je samo koje su naše granice i koliko smo daleko spremni da ih pomerimo. Koliko vole nas ti koji nas teraju da pomeramo granice i da li su oni isto toliko spremni da pomere svoje, to je već drugo pitanje. 

Sebičan je onaj ko odbija da se menja. Mene promeni svaka osoba sa kojom malo dublje porazgovaram, a kamoli neko koga zavolim. I ljubav je upravo to, kada se menjamo. Kada ostajemo isti onda ne volimo jedni druge, nego samo svoje odraze u drugima. A to je uvek kratkog veka jer svako može da bude naš odraz, a ne može svako da nas promeni.

Razmišljam i o prijateljima. Koliko je samo njih koji su išli kako su hteli, a ja sam ih uvek, po nepisanom pravilu, pustio da idu i dokle su hteli. Tada sam mislio da to radim iz ljubavi, ali sve mi se više čini da mi je samo nedostajalo snage, da sam bio bolećiv, da sam radio isto ono što sam molio prijatelja da ne radi. Ne, nisam se ni ja brecnuo.

A bolje bi bilo da jesam. Pustio sam ih da idu dokle su hteli i onda su prešli te granice bitnosti. 

Praviš se da ti nije stalo što je neko tu samo kada si mu potreban. 

Praviš se da ne vidiš kada je neko sebičan. 

I tako malo po malo, milimetar po milimetar, dođeš do te granice kada ti više nije toliko stalo.

Ne svađaš se, jer više nisi klinac. Sa nekim ide ili ne ide. Nema tu mnogo filozofije. Čak i ostaviš tog nekog u svom životu, ali ne ostaviš sebe u njegovom. I onda si ti taj koji je sebičan. 

Možda bi sve bilo lakše kada bismo više razgovarali. Govorili kako se osećamo. Kada bismo više pružali šansu nekome da ostane bitan, umesto da se nadamo da će on čuti sve ono što nismo rekli. Kao da mi čujemo sve ono što drugi ne kažu, pa da smemo da očekujemo isto to. 

U ovom momentu mi postaje žao što je tako malo zaista bitnih ljudi u mom životu. Žao mi je što sam toliko ljudi pustio da idu kako hoće. A onda opet, sa druge strane, pomislim da je baš tako trebalo da bude jer onaj kome si ti bitan nije išao kako je hteo. 

I još jedanput, nisam ništa shvatio. 

A možda sam ja večeras samo hteo da pišem koliko je bajkovito kada Josipa kaže da ih je mnogo voljela, ili kako samo Almodovar može da snimi scenu silovanja koja je beskrajno smešna (da, opet sam gledao Kiku), ili kako je Ćopić magično opisao Majku Milju, koja nije bila majka, ali je bila više od majke. Ne znam. Možda. Neki drugi put. 

When I trust you we can do it with the lights on

Isidora Bjelica ima jednu sjajnu rečenicu u romanu Moj život - moj skandal, koju ću ovde pseudo-citirati: "Oduvek sam volela to što imam veliki nos. On je uvek odbijao one kojima je samo fizički izgled bitan i koji ne umeju da gledaju ispod površine. Međutim, on je, nažalost, bio i mamac za mnoge manijake koji su, kako to moj muž kaže, osećali tu perverznu potrebu da mi kurcem nos isprave."
Isidora ima još jednu sjajnu izjavu vezanu za nos, a to je da nikada nije želela da ga operiše iz jednog prostog razloga. "Jes', pa da onda intelektualci onanišu na mene."
Odoh ovom malom digresijom dalje od onoga zbog čega sam spomenuo prvi Isidorin citat, a ne spominjem ga zato što je i moj nos koristan iz istih razloga.
Ovog puta sam hteo da pričam o drugoj tetovaži (o prvoj sam već pisao ranije na ovom blogu). Ona je, kao Isidori nos, često umela da posluži kao dobar detektor za ljude koji su je videli. Mesečeve mene i citat "Al su sunca nakraj sveta..." Toliko različitih ljudi ih je analiziralo na bezbroj različitih načina da sam je vremenom sve više voleo. Toliko mi je toga otkrivala o ljudima koji su je gledali da mi je dolazilo da se išaram po celom telu samo da bih slušao šta će mi to sve o njima reći. Zanimljivo je i to da sam jedanput, nakon jedne površne analize, obukao majicu koju sam tek skinuo i nisam legao u krevet u koji sam nameravao da legnem. Tad sam shvatio da sledeća mora biti na vidnijem mestu ili da barem ne zahteva skidanje majice. Nekad može biti kasno da pobegnem. (:
U suštini, ideja i nije toliko komplikovana. Povezuje dva najpoznatija simbola svetlosti i tame. Ali, ne na onaj klasični način po kom je crno loše, a belo dobro. Izabrao sam sunca i mesečeve jer se u njima prožima svetlo i tama. Mesec ne bismo mogli da vidimo da mu Sunce ne daje svetlost. Isto je tako i sa svim drugim kontrastima u životu, a svako ko me poznaje zna koliko volim kontraste i krajnosti.
Ima to veze i sa onim o čemu sam bezbroj puta pričao ljudima koji osuđuju pojavu bilo čega. Kao kada se neko buni zbog čega voditeljke pišu ili zbog čega se štancaju knjige kao što su 50 nijansi sive. Uvek se tada trudim da objasnim ljudima da Dostojevski ne bi bio Dostojevski da ne postoji Anabela Basalo. Zar bismo cenili Andrića kada bi bilo dopušteno nekome da piše samo ako to ume da radi na Andrićevom nivou? Zar bismo osetili svu magiju Prusta da prethodno nismo pročitali barem jedan roman Sofi Kinsele?
Isto je i sa muzikom, i filmovima, i bilo kojim vidom umetničkog izražavanja. Ja, upravo iz tih razloga, uživam u konzumiranju i jednih i drugih. Nekada je pravi momenat za Rihannu, a nekada za EKV. Nekada mi dođe da se zatvorim u sobu i satima slušam Einaudija, a opet postoje emocije koje može da pogodi samo Marina Visković. Zato treba sve da postoji. Uostalom, ne mogu svi da uživaju u Debisiju ili Betovenu, pa zar onda treba da ostanu u tišini svi oni koji ne osećaju ono što je najkvalitetnije?
Opet odlutah, al nema veze. Ne umem da se držim jedne teme, bez obzira da li pričam ili pišem.
Osim tog nekog stava, koji sam ovako nesistematično pokušao da objasnim, ova tetovaža ima i još nekoliko nivoa, mada otvoreno ne bih pričao o barem dva koja mi trenutno padaju na pamet.
Ideja za nju je nastala na jednom času poezije. Bio je to poseban čas po mnogo čemu. Sećam se da sam u tom momentu baš voleo što sam tu i što studiram baš to što studiram, iako sam svestan da mi to nikada neće doneti veliku materijalnu korist u životu. Ali, nije donela ni mnogim ekonomistima i pravnicima, pa makar nisam bacio sve te godine proklinjući svako predavanje.
Kako sam prvom tetovažom obeležio najlepše leto u svom životu, u kom sam obišao pola Evrope, i sve to sklopio sa ljubavlju prema književnosti i umetnosti, ali i jednim stavom prema životu, na tom času poezije sam shvatio da želim na svom telu da ostavim trag i celog svog studiranja. Analizirali smo Dučića, kome mnogi zameraju sve i svašta. Slažem se sa delom toga, kao što je i sasvim jasno da postoje barem 3-4 naša pesnika koja volim više od njega, ali on mi se u tom momentu učinio kao odlična spona između naše i svetske književnosti. A i oduvek sam voleo da čitam o tom njegovom životu. U jednom sjajnom eseju Milana Kašanina sam pronašao i jedan manje poznat podatak o ovom pesniku, i to me je užasno podsetilo na mene. Nemam tu ideju da će bilo ko pisati o meni kada me više ne bude bilo, ali neko ko me je dobro poznavao moći će da kaže isto to svima onima koji su tek dopola razumeli ili videli (otuda, između ostalog, i ideja o mesečevim menama, tj. jednom Mesecu koji vidimo na različite načine, odnosno samo njegove delove, a nikad ceo).
Sam odnos stiha koji sam izdvojio iz Dučićevih Suncokreta i mesečevih mena je, takođe, za mene višeznačan. Ideja se javila tako što sam na ivici sveske napisao stih Al su sunca nakraj sveta i podvukao tu nelogičnu množinu reči Sunce. A onda sam, slušajući jednu pesmu, pogledao u Mesec, u koji obično pogledam kada slušam drugu pesmu, i shvatio da kao što ima više sunca, ima i više mesečeva, i tako sam, konačno, spojio ove dve ideje u jednu.
Sasvim slučajno je ispalo i da to A bude tako veliko, ali bilo je u tome nekog proviđenja. Kao i da se pun mesec nađe baš tu gde se našao.
Eto, opet sam rekao previše, a zaobišao ono glavno, ali nema veze. Možda to ispričam nekad kad bude gotova treća tetovaža, koju sam, kao i prethodne dve, smislio godinu dana pre tetoviranja. I ona govori o odnosu između svetla i tame, ali na još kompleksnijem nivou od ovoga...
I za kraj, najdraži stih iz već spomenute pesme, koji daje značenje izdvojenom citatu. Ili barem jedno od njih...

Pomreće noćas širom vrti,
Dvoredi sjajnih suncokreta,
Ali će biti u toj smrti
Sva žarka sunca ovog sveta.