Isidora Bjelica ima jednu sjajnu rečenicu u romanu Moj život - moj skandal, koju ću ovde pseudo-citirati: "Oduvek sam volela to što imam veliki nos. On je uvek odbijao one kojima je samo fizički izgled bitan i koji ne umeju da gledaju ispod površine. Međutim, on je, nažalost, bio i mamac za mnoge manijake koji su, kako to moj muž kaže, osećali tu perverznu potrebu da mi kurcem nos isprave."
Isidora ima još jednu sjajnu izjavu vezanu za nos, a to je da nikada nije želela da ga operiše iz jednog prostog razloga. "Jes', pa da onda intelektualci onanišu na mene."
Odoh ovom malom digresijom dalje od onoga zbog čega sam spomenuo prvi Isidorin citat, a ne spominjem ga zato što je i moj nos koristan iz istih razloga.
Ovog puta sam hteo da pričam o drugoj tetovaži (o prvoj sam već pisao ranije na ovom blogu). Ona je, kao Isidori nos, često umela da posluži kao dobar detektor za ljude koji su je videli. Mesečeve mene i citat "Al su sunca nakraj sveta..." Toliko različitih ljudi ih je analiziralo na bezbroj različitih načina da sam je vremenom sve više voleo. Toliko mi je toga otkrivala o ljudima koji su je gledali da mi je dolazilo da se išaram po celom telu samo da bih slušao šta će mi to sve o njima reći. Zanimljivo je i to da sam jedanput, nakon jedne površne analize, obukao majicu koju sam tek skinuo i nisam legao u krevet u koji sam nameravao da legnem. Tad sam shvatio da sledeća mora biti na vidnijem mestu ili da barem ne zahteva skidanje majice. Nekad može biti kasno da pobegnem. (:
U suštini, ideja i nije toliko komplikovana. Povezuje dva najpoznatija simbola svetlosti i tame. Ali, ne na onaj klasični način po kom je crno loše, a belo dobro. Izabrao sam sunca i mesečeve jer se u njima prožima svetlo i tama. Mesec ne bismo mogli da vidimo da mu Sunce ne daje svetlost. Isto je tako i sa svim drugim kontrastima u životu, a svako ko me poznaje zna koliko volim kontraste i krajnosti.
Ima to veze i sa onim o čemu sam bezbroj puta pričao ljudima koji osuđuju pojavu bilo čega. Kao kada se neko buni zbog čega voditeljke pišu ili zbog čega se štancaju knjige kao što su 50 nijansi sive. Uvek se tada trudim da objasnim ljudima da Dostojevski ne bi bio Dostojevski da ne postoji Anabela Basalo. Zar bismo cenili Andrića kada bi bilo dopušteno nekome da piše samo ako to ume da radi na Andrićevom nivou? Zar bismo osetili svu magiju Prusta da prethodno nismo pročitali barem jedan roman Sofi Kinsele?
Isto je i sa muzikom, i filmovima, i bilo kojim vidom umetničkog izražavanja. Ja, upravo iz tih razloga, uživam u konzumiranju i jednih i drugih. Nekada je pravi momenat za Rihannu, a nekada za EKV. Nekada mi dođe da se zatvorim u sobu i satima slušam Einaudija, a opet postoje emocije koje može da pogodi samo Marina Visković. Zato treba sve da postoji. Uostalom, ne mogu svi da uživaju u Debisiju ili Betovenu, pa zar onda treba da ostanu u tišini svi oni koji ne osećaju ono što je najkvalitetnije?
Opet odlutah, al nema veze. Ne umem da se držim jedne teme, bez obzira da li pričam ili pišem.
Osim tog nekog stava, koji sam ovako nesistematično pokušao da objasnim, ova tetovaža ima i još nekoliko nivoa, mada otvoreno ne bih pričao o barem dva koja mi trenutno padaju na pamet.
Ideja za nju je nastala na jednom času poezije. Bio je to poseban čas po mnogo čemu. Sećam se da sam u tom momentu baš voleo što sam tu i što studiram baš to što studiram, iako sam svestan da mi to nikada neće doneti veliku materijalnu korist u životu. Ali, nije donela ni mnogim ekonomistima i pravnicima, pa makar nisam bacio sve te godine proklinjući svako predavanje.
Kako sam prvom tetovažom obeležio najlepše leto u svom životu, u kom sam obišao pola Evrope, i sve to sklopio sa ljubavlju prema književnosti i umetnosti, ali i jednim stavom prema životu, na tom času poezije sam shvatio da želim na svom telu da ostavim trag i celog svog studiranja. Analizirali smo Dučića, kome mnogi zameraju sve i svašta. Slažem se sa delom toga, kao što je i sasvim jasno da postoje barem 3-4 naša pesnika koja volim više od njega, ali on mi se u tom momentu učinio kao odlična spona između naše i svetske književnosti. A i oduvek sam voleo da čitam o tom njegovom životu. U jednom sjajnom eseju Milana Kašanina sam pronašao i jedan manje poznat podatak o ovom pesniku, i to me je užasno podsetilo na mene. Nemam tu ideju da će bilo ko pisati o meni kada me više ne bude bilo, ali neko ko me je dobro poznavao moći će da kaže isto to svima onima koji su tek dopola razumeli ili videli (otuda, između ostalog, i ideja o mesečevim menama, tj. jednom Mesecu koji vidimo na različite načine, odnosno samo njegove delove, a nikad ceo).
Sam odnos stiha koji sam izdvojio iz Dučićevih Suncokreta i mesečevih mena je, takođe, za mene višeznačan. Ideja se javila tako što sam na ivici sveske napisao stih Al su sunca nakraj sveta i podvukao tu nelogičnu množinu reči Sunce. A onda sam, slušajući jednu pesmu, pogledao u Mesec, u koji obično pogledam kada slušam drugu pesmu, i shvatio da kao što ima više sunca, ima i više mesečeva, i tako sam, konačno, spojio ove dve ideje u jednu.
Sasvim slučajno je ispalo i da to A bude tako veliko, ali bilo je u tome nekog proviđenja. Kao i da se pun mesec nađe baš tu gde se našao.
Eto, opet sam rekao previše, a zaobišao ono glavno, ali nema veze. Možda to ispričam nekad kad bude gotova treća tetovaža, koju sam, kao i prethodne dve, smislio godinu dana pre tetoviranja. I ona govori o odnosu između svetla i tame, ali na još kompleksnijem nivou od ovoga...
I za kraj, najdraži stih iz već spomenute pesme, koji daje značenje izdvojenom citatu. Ili barem jedno od njih...
Pomreće noćas širom vrti,
Dvoredi sjajnih suncokreta,
Ali će biti u toj smrti
Sva žarka sunca ovog sveta.
No comments:
Post a Comment