Nekada mislim da znam odgovore na sve, kao i da je sve tako jednostavno. Drugim danima shvatim da nisam shvatio ništa. Da nemam pojma šta je to život. Trećeg dana konstatujem da ja nisam normalan ako su svi drugi normalni i da mi je drago što sam nenormalan. Četvrtog bih se menjao sa bilo kim jer mi deluje da drugi ne postavljaju sebi ovakva pitanja i ne vode ovakve besmislene blogove. Šestog dana sam srećan što sam upravo takav kakav jesam i ponovo znam sve odgovore i probudim se sa nekom ludačkom nadom. A onda dođu drugi dani.
Nekada mislim da je sve baš onako kako treba da bude. Drugim danima se pitam da li bi sve bilo bolje da sam se probudio u toplom krevetu i ugledao te kako spavaš.
I tako ukrug.
U ovakvim danima pišem za neke bolje dane. Pišem da bih imao čemu da se podsmehnem i da bih na osnovu tog podsmeha znao da će proći sve što dolazi. Ma koliko bilo dobro. Ma koliko loše.
Jednog dana neću slušati o trešnjama, o radnicima u knjižarama, neću prevoditi tačke na jezik slova. Jednog dana neću spuštati glavu kada promrmljam ono što ne umem da objasnim. Nije da ne mogu, nego ne želim, jer znam da nema svrhe objašnjavati onima koji neće čuti. I čemu onda trošiti reči.
Jednog dana ću zaboraviti večeri u sobi od nota, druge večeri od nekih čudnih zagrljaja, treće od nelagodnih poljubaca u rame i prevođenje na jezik osećanja šta oni znače. Drugim danima ću se pitati da li je trebalo baš sve tako. Trećeg ću znati da jeste.
Jednog dana će sve to biti nebitno. Znam. I čekam te dane. Ali danas su drugi dani...
No comments:
Post a Comment