Oproštaj.

Neka sumorna, majska kiša dobuje napolju. Volim ovakve dane. Nekako su mi sve kiše pariske, samo što ovde nebo nikad nije tako lepo sivo. a i ima nečeg u toj tmurnosti koju vidiš sa svojih prozora i koja te tera da razmišljaš.
Nikad ne slušam muziku dok pada kiša. Možda to ima veze s onom Josipinom predivnom pesmom u kojoj nam poručuje (ili nas preklinje) da ne čeznemo za Suncem nego da slušamo kišu.

I tako, dok ona tapka po automobilima, ulici, limovima i svemu drugom što proizvodi zvuk, ja , ko zna zbog čega, već neko vreme razmišljam o oproštaju.

Nikada nisam bio težak na tim rečima. Ako pogrešim kažem izvini, neretko i posle 10 sekundi. Drugima oprostim i kada ne kažu. Suština je da jedini validan argument za oproštaj, i sa strane onoga ko greši i onoga koji treba da oprosti, jeste ljubav. Praštamo onda kada volimo i dok je ljubavi ima i praštanja. Kada je nema praštanje je besmisleno.   

Nedavno su mi se desila neka dva neobična oproštaja. 

Prvi je bio vezan za jednu čudnu uvredu koju sam naneo samome sebi. Smatram da nas nikad ne povrede drugi. Mi smo, zapravo, oni koji uvek povređuju sami sebe. Nije to krivica onoga ko nas je povredio nego naša jer ga nismo dovoljno dobro procenili onda kada smo ga zavoleli. Treba dobro da pazimo kome dajemo mogućnost da bude uzrok našeg osmeha i našeg bola.
To je naša krivica i naš pogrešan izbor, pa zato onda kada praštamo drugima mi zapravo opraštamo sebi. Bio je lep osećaj stati oči u oči sa vlastitim greškama, spoznati sebe onakvog kakav si bio. Pogledati u lice onoga koga nisi video dugo i na njemu izvagati sebe onakvog kakav si danas i sebe kakav si bio juče. I biti sretan što je vreme toliko ublažilo neke tvoje krivine. 

Drugi oproštaj je došao na još neobičniji način. Kažu da ne možeš razumeti nekoga dok ne prošetaš u njegovim cipelama. Možda bi se to moglo primeniti i na ovaj moj slučaj. Vodeći se tom analogijom ne možeš oprostiti nekome za uvredu dok ti sam ne uvrediš nekoga trećeg na isti način. A pošto smo skloni da tražimo opravdanja za sebe i sami sebe najbolje razumemo, tek tada, ako želimo da oprostimo sebi, ne preostaje nam ništa drugo nego da oprostimo i drugima koji su istu stvar uradili nama. 

Ovu priču, umesto bilo kakvog smislenog zaključka, završavam Marčelom kako bih ostavio kratku uspomenu na fenomenalni koncert koji je održao na novosadskoj manifestaciji Ritam Evrope, održanoj povodom godišnjice pada fašizma. Oduvek sam cenio Marčela kao autora i nekoga ko je dao sasvim drugu suštinu i oblik muzici koju najmanje volim, Međutim, na tom koncertu sam doživeo sasvim novu dimenziju ovog neverovatnog čoveka za kog nisam mogao ni da pretpostavim da je takav šoumen i da na taj način vlada binom. To nije čovek, to je energija.

Kad već završavam ovu priču potpuno nepovezano sa početkom (nisam kriv ja, kiša je) neka ih na kraju ovi Marčelovi stihovi jer u njima, ko zna koji put, kao retko ko, u par redova okarakterisao pola nacije. 

"I zna da bije za ćirilicu, ali piše spojeno neznam.

On mrzi Hrvate, čuo da treba - u pesmi omiljenog benda.

On mrzi pedere -- rekla mu crkva i dobri pastir Kačavenda.

On voli svoj narod, voli Kosovo i život bi dao za njega,

ali zove prljavom seljačinom svakoga ko nije iz BG-a."