Konačno sam se malo odmakao od uporednog hronološkog gledanja filmova koje su snimili Godar i Džarmuš (valjda mi je zafalilo malo boje u filmu) i odlučio da konačno pogledam nešto novije, tako da sam napravio neku svoju listu onoga što bi možda valjalo pogledati iz prošlogodišnje produkcije. Većinu toga sam pogledao na osnovu nekog svog ukusa (kakav god on bio) i dodatnih nekoliko jer su nahajpovani i osvojili gomilu nagrada. Takve filmove (obično nažalost) pogledam, iako osetim odmah da mi se neće dopasti, ali se uvek nadam da će me nešto prijatno iznenaditi.
Ovaj post je posvećen filmovima iz 2016. godine, što znači prošlogodišnju selekciju Kanskog festivala, i ovogodišnju Zlatnog Globusa i Oskara (zato što se poslednje dve održavaju na samom početku godine i samim tim nagrađuju filmove snimljene u protekloj godini).
Naredni spisak filmova predstavlja neke moje lične utiske, što ne mora da ima nikakve veze sa kvalitetom filma. Na isti način na koji mi je bitnija emocija u glasu kod pevača nego glas sam, kao i tekst pesme a ne kvalitet muzike, isto tako mogu imati neka potpuno pogrešna merila za to da li je neki film vredan gledanja ili nije. Uostalom, ako ovo čitaš, iz nekog suludog razloga misliš da bih ti mogao preporučiti neki film za koji se nećeš pokajati što si izdvojio dva sata svog vremena, tako da ovde završavam sa uvodom i prelazim na filmove.
Pre toga samo jedan kratak osvrt na celokupne selekcije tri spomenuta festivala. Za neke filmove je i trejler bio previše, ali sam doneo čvrstu odluku da izdržim gledanje La La Land-a. Nakon prve pesme i koreografije me je zabolela glava, nakon druge sam poželeo da prerežem grkljan sebi o ivicu prozora koji je bio otvoren iznad moje glave, a kad pomisliš da ne može gore od pevanja oni počnu da pričaju. Nakon 13 i po minuta sam sklopio laptop i što moja predraga RiRi kaže: Otpratiću te, blokiraću te, deaktiviraću te i zabraniću ti dozvolu prilaska. Toliko o tome. Nešto slično se može reći (doduše ublaženo) za Moonlight za koji mi nakon gledanja neko reče da su se hvalili da je snimljen za dva dana. U ta dva dana verovatno spada i smišljanje sižea i pisanje scenarija, odgovorio sam. Pošto su ova dva osvojila sve Oskare, treba se dodati samo da je Manchester by the Sea verovatno jedini dobio koliko-toliko zasluženo Oskara za najbolji originalni scenario (mada je i to okej, fino, ništa epohalno), premda bih ga ja u toj selekciji pre dao filmu 20th Century Women.
Zlatni globus je, po običaju, prilično sličan u selekciji i osvojenim nagradama, sa tim izuzetkom što se tu u žiriju našao neko pametniji i dao nagradu za najbolji strani film Elle, kao i Isabelle Huppert nagradu za najbolju glumicu za isti film. No, o tome nešto više kasnije.
Kan je, i 2016. godine, imao znatno bolju selekciju, ali kako će od 5 mojih preporuka 4 biti iz te selekcije, neću dužiti o tome. Da već ranije na ovom blogu ceo jedan post nisam posvetio Dolanovom Juste la fin du monde i on bi se našao u tih pet preporuka, ali ovako je besmisleno.
Ja i Francuzi (: Ali, zaista sjajan film i to sa Marion Cotillard i Louisom Garrelom u glavnim ulogama. Meni je to bila dovoljno dobra preporuka da ga pogledam, ali za one kojima to nije dovoljno napisao bih nekoliko rečenica o samom filmu. U središtu priče je Gabrijela i njen patološki odnos prema ljubavi, odnosno očajnička potreba da voli i bude voljena. Osim što su te njene 'imaginarne ljubavi' prikazane na veoma dubok način kroz psiho-fizičku patnju, ovo je jedan od onih filmova u kojima se u jednoj sceni preokrene sve ono što ste mislili da znate o glavnim likovima. Sjajna priča o ljubavi ili ne-ljubavi, kako se uzme.
Još jedan vrhunski psihološki triler režisera Niskih strasti. 'Ona' iz naslova je Mišel, još jedna neobična žena sa patološkim sklonostima, ali za razliku od prethodno spominjane Gabrijele, njena 'poremećenost' je usmerena ka seksu. Film počinje scenom silovanja nakon čega će njena pažnja biti usmerena ka otkrivanju identiteta maskiranog silovatelja, koji postaje njena opsesija. Poveden gledanjem sličnih filmova američke produkcije mislio sam da znam ko se krije iza te maske, ali pošto je u pitanju francusko-nemačka produkcija bio sam iznenađen scenom kada Mišel napokon uspe da skine masku čoveka koji je opseda. Uostalom, to nije toliko ni bitno, sve i da se na samom početku filma zna njegov identitet, njena ličnost bi bila beskrajno zanimljiva za posmatranje.
Dobitnik nagrade žirija na Kanskom festivalu. Jedan od najboljih filmova u ovogodišnjoj selekciji (iako je američki :p šalim se). Prati neobičnu priču putujućih prodavaca časopisa po celoj Americi, koji idu iz grada u grad, od vrata do vrata, smišljajući najrazličitije moguće načine da uvere stanovnike predgrađa da se pretplate na određeni magazin. Iako je fokus filma usmeren na dvoje likova i njihov turbulentni odnos, sve ostale propratne priče i mnoštvo drugih karaktera koje upoznajemo usput učini da vam prolete ta tri sata filma veoma brzo.
Dobitnik Zlatne palme na Kanskom festivalu, sasvim opravdano. Jedan od onih filmova tokom kojih vam sve vreme stoji knedla u grlu, a uspete da se rasplačete tek kada se film završi, dok gledate odjavnu špicu. Tad shvatite čemu ona služi (: Priča koju ćete svakako pamtiti jako dugo, smeštena negde u Škotskoj, o jednom Čoveku koji je ujedno svi oni Ljudi koje poznajemo, a koji ostaju veliki koliko god 'mali' bili. Daniel Blake nije predsednik, vojnik, naučnik, doktor, znamenita istorijska ličnost ili neki drugi stereotip 'bitnog' lika za filmsko platno. On, sa druge strane, nije ni ubica, narkoman, silovatelj, pedofil ili bilo koja druga krajnost koja obično zanima režisere. Daniel Blake je samo čovek, ništa manje ili više od toga. Ali Čovek. Najtoplija preporuka za 2016. godinu.
Za kraj sam ostavio ovaj američki triler jer o njemu ne mogu da pišem bez spojlera, koje će uostalom moći da isprate samo oni koji su gledali film. Za one koji nisu gledali film rekao bih samo to da se radi o ženi u ranim 40-im koja, nakon 19 godina, uspostavlja prvi kontakt sa bivšim suprugom, i to na prilično neobičan način. On joj šalje roman koji je napisao nadahnut njihovim odnosom, ali u kom je stvarnost drastično izmenjena. Oni koji nisu gledali film bi valjalo da ovde odustanu od čitanja jer sledi gomila spojlera, a pišem ih jer je troje ljudi (koji su ranije gledali film) odlučilo da ga ponovo pogleda iz 'moje perspektive' jer im 'takva analiza nikada ne bi pala na pamet'.
U završnici filma vidimo Suzan kako beznadežno čeka Edvarda da se pojavi na večeri, a u toj nekoliko minuta dugoj sceni samo posmatramo njeno lice i možemo samo da pogađamo šta je to što joj prolazi kroz glavu. Upravo zato je ta scena toliko duga. Moje neko shvatanje je da je, čekajući Edvarda, shvatila simboliku knjige koja joj je sve vreme izmicala. Naime, roman nosi naziv 'Noćne zveri', što je ujedno i nadimak koji je Edvard dao Suzan u mladosti, tako da je to priča o njoj, a ne o njemu, kako se sve vreme čini. Uostalom, kada su prekidali svaki kontakt pre 2 decenije ona mu je prebacila da nikada neće biti veliki pisac ukoliko bude pisao o samo o sebi. Edvard je poslušao Suzan i napisao roman u njoj, premda je njen stvarni lik portretisao kroz svoj lik u romanu. Tim postupkom je praktično zamenio njihove uloge u stvarnosti i stranicama knjige.
3 razbojnika koja ih presreću na putu, siluju i ubijaju njihovu ćerku i Suzan, predstavljaju u stvarnosti Suzanin abortus i metaforičko ubistvo Edvarda. Identitet dvojice razbojnika biva razotkriven do kraja filma (a oni bi u ovoj paraleli sa stvarnošću odgovarali Suzaninim roditeljima koji su je ubedili da ostavi Edvarda) dok lik trećeg do kraja ostaje zagonetan, mada Šerif govori Edvardu da je ubijen. Neka moja teorija je da je Treći upravo Šerif (u poslednjoj sceni u kojoj se pojavljuje praktično ponavlja rečenice tog Trećeg), dok se Edvard ubija zato što shvata zamku u koju ga je Šerif smestio, odnosno da i sam postane zločinac i uprlja ruke krvlju umesto njega i tako mu zataška tragove.
Suzan na kraju filma shvata da je ona odgovorna za sve te 'smrti' u romanu i stvarnom životu, jer je Edvardov lik zapravo njen, kao i da je napuštanjem Edvarda u stvarnosti ona sama izvršila samoubistvo a da nije ispalila metak u čelo.
Pre toga samo jedan kratak osvrt na celokupne selekcije tri spomenuta festivala. Za neke filmove je i trejler bio previše, ali sam doneo čvrstu odluku da izdržim gledanje La La Land-a. Nakon prve pesme i koreografije me je zabolela glava, nakon druge sam poželeo da prerežem grkljan sebi o ivicu prozora koji je bio otvoren iznad moje glave, a kad pomisliš da ne može gore od pevanja oni počnu da pričaju. Nakon 13 i po minuta sam sklopio laptop i što moja predraga RiRi kaže: Otpratiću te, blokiraću te, deaktiviraću te i zabraniću ti dozvolu prilaska. Toliko o tome. Nešto slično se može reći (doduše ublaženo) za Moonlight za koji mi nakon gledanja neko reče da su se hvalili da je snimljen za dva dana. U ta dva dana verovatno spada i smišljanje sižea i pisanje scenarija, odgovorio sam. Pošto su ova dva osvojila sve Oskare, treba se dodati samo da je Manchester by the Sea verovatno jedini dobio koliko-toliko zasluženo Oskara za najbolji originalni scenario (mada je i to okej, fino, ništa epohalno), premda bih ga ja u toj selekciji pre dao filmu 20th Century Women.
Zlatni globus je, po običaju, prilično sličan u selekciji i osvojenim nagradama, sa tim izuzetkom što se tu u žiriju našao neko pametniji i dao nagradu za najbolji strani film Elle, kao i Isabelle Huppert nagradu za najbolju glumicu za isti film. No, o tome nešto više kasnije.
Kan je, i 2016. godine, imao znatno bolju selekciju, ali kako će od 5 mojih preporuka 4 biti iz te selekcije, neću dužiti o tome. Da već ranije na ovom blogu ceo jedan post nisam posvetio Dolanovom Juste la fin du monde i on bi se našao u tih pet preporuka, ali ovako je besmisleno.
Mal de pierres - Nicole Garcia
Ja i Francuzi (: Ali, zaista sjajan film i to sa Marion Cotillard i Louisom Garrelom u glavnim ulogama. Meni je to bila dovoljno dobra preporuka da ga pogledam, ali za one kojima to nije dovoljno napisao bih nekoliko rečenica o samom filmu. U središtu priče je Gabrijela i njen patološki odnos prema ljubavi, odnosno očajnička potreba da voli i bude voljena. Osim što su te njene 'imaginarne ljubavi' prikazane na veoma dubok način kroz psiho-fizičku patnju, ovo je jedan od onih filmova u kojima se u jednoj sceni preokrene sve ono što ste mislili da znate o glavnim likovima. Sjajna priča o ljubavi ili ne-ljubavi, kako se uzme.
Elle - Paul Verhoeven
American Honey - Andrea Arnold
Dobitnik nagrade žirija na Kanskom festivalu. Jedan od najboljih filmova u ovogodišnjoj selekciji (iako je američki :p šalim se). Prati neobičnu priču putujućih prodavaca časopisa po celoj Americi, koji idu iz grada u grad, od vrata do vrata, smišljajući najrazličitije moguće načine da uvere stanovnike predgrađa da se pretplate na određeni magazin. Iako je fokus filma usmeren na dvoje likova i njihov turbulentni odnos, sve ostale propratne priče i mnoštvo drugih karaktera koje upoznajemo usput učini da vam prolete ta tri sata filma veoma brzo.
I, Daniel Blake - Paul Laverty
Dobitnik Zlatne palme na Kanskom festivalu, sasvim opravdano. Jedan od onih filmova tokom kojih vam sve vreme stoji knedla u grlu, a uspete da se rasplačete tek kada se film završi, dok gledate odjavnu špicu. Tad shvatite čemu ona služi (: Priča koju ćete svakako pamtiti jako dugo, smeštena negde u Škotskoj, o jednom Čoveku koji je ujedno svi oni Ljudi koje poznajemo, a koji ostaju veliki koliko god 'mali' bili. Daniel Blake nije predsednik, vojnik, naučnik, doktor, znamenita istorijska ličnost ili neki drugi stereotip 'bitnog' lika za filmsko platno. On, sa druge strane, nije ni ubica, narkoman, silovatelj, pedofil ili bilo koja druga krajnost koja obično zanima režisere. Daniel Blake je samo čovek, ništa manje ili više od toga. Ali Čovek. Najtoplija preporuka za 2016. godinu.
Nocturnal animals - Tom Ford
Za kraj sam ostavio ovaj američki triler jer o njemu ne mogu da pišem bez spojlera, koje će uostalom moći da isprate samo oni koji su gledali film. Za one koji nisu gledali film rekao bih samo to da se radi o ženi u ranim 40-im koja, nakon 19 godina, uspostavlja prvi kontakt sa bivšim suprugom, i to na prilično neobičan način. On joj šalje roman koji je napisao nadahnut njihovim odnosom, ali u kom je stvarnost drastično izmenjena. Oni koji nisu gledali film bi valjalo da ovde odustanu od čitanja jer sledi gomila spojlera, a pišem ih jer je troje ljudi (koji su ranije gledali film) odlučilo da ga ponovo pogleda iz 'moje perspektive' jer im 'takva analiza nikada ne bi pala na pamet'.
U završnici filma vidimo Suzan kako beznadežno čeka Edvarda da se pojavi na večeri, a u toj nekoliko minuta dugoj sceni samo posmatramo njeno lice i možemo samo da pogađamo šta je to što joj prolazi kroz glavu. Upravo zato je ta scena toliko duga. Moje neko shvatanje je da je, čekajući Edvarda, shvatila simboliku knjige koja joj je sve vreme izmicala. Naime, roman nosi naziv 'Noćne zveri', što je ujedno i nadimak koji je Edvard dao Suzan u mladosti, tako da je to priča o njoj, a ne o njemu, kako se sve vreme čini. Uostalom, kada su prekidali svaki kontakt pre 2 decenije ona mu je prebacila da nikada neće biti veliki pisac ukoliko bude pisao o samo o sebi. Edvard je poslušao Suzan i napisao roman u njoj, premda je njen stvarni lik portretisao kroz svoj lik u romanu. Tim postupkom je praktično zamenio njihove uloge u stvarnosti i stranicama knjige.
3 razbojnika koja ih presreću na putu, siluju i ubijaju njihovu ćerku i Suzan, predstavljaju u stvarnosti Suzanin abortus i metaforičko ubistvo Edvarda. Identitet dvojice razbojnika biva razotkriven do kraja filma (a oni bi u ovoj paraleli sa stvarnošću odgovarali Suzaninim roditeljima koji su je ubedili da ostavi Edvarda) dok lik trećeg do kraja ostaje zagonetan, mada Šerif govori Edvardu da je ubijen. Neka moja teorija je da je Treći upravo Šerif (u poslednjoj sceni u kojoj se pojavljuje praktično ponavlja rečenice tog Trećeg), dok se Edvard ubija zato što shvata zamku u koju ga je Šerif smestio, odnosno da i sam postane zločinac i uprlja ruke krvlju umesto njega i tako mu zataška tragove.
Suzan na kraju filma shvata da je ona odgovorna za sve te 'smrti' u romanu i stvarnom životu, jer je Edvardov lik zapravo njen, kao i da je napuštanjem Edvarda u stvarnosti ona sama izvršila samoubistvo a da nije ispalila metak u čelo.
No comments:
Post a Comment