31. decembar je uvek pravo vreme za svođenje računa o prethodnih 365 dana. Tačno u ponoć, u ovom vremenu u kom sat više ne otkucava 12 puta nego digitalne brojke ispisuju četiri nule, oprostićemo se od prethodne godine sa željom da iz nje ponesemo samo ono najbolje, a da sve ono što želimo da zaboravimo ostavimo u 2017. godini. Pa, pre nego vam svima poželim nešto lepo, osim onog klišea o zdravlju, parama, ljubavi i sreći, želim samo kratko da se zahvalim ovoj, još par sati aktuelnoj, godini na stvarima koje mi je donela. I, ne, ovaj put neću biti dug jer znam da nemate vremena, ili barem volim da vas zamišljam kako obavljate prazničnu kupovinu u poslednjem momentu ili isprobavate neke lepe odevne kombinacije za večeras.
Dvehiljadesedamnaesto, hvala ti na:
1. tome što sam u tebi naučio da se apsolutno ništa ne mora. Ne mora se reći, čisto radi reda, poznaniku koga smo slučajno sreli da ćemo otići na kafu obavezno, iako znamo da nećemo. Ne mora se povremeno izgubiti desetak minuta na razgovor sa nekim članom rodbine ili nekadašnjim prijateljem, čisto da ne bismo izgubili kontakt, iako znamo da smo ga odavno izgubili. Ne mora se napraviti mesta za svakoga jer, eto, tako treba, jer se time gubi vreme predodređeno za one prave ili, ako ništa drugo, za samoga sebe. Ne mora se odgovoriti na poruku u momentu u kom je dobijena ako ti se u tom momentu naprosto ne piše, niti treba objašnjavati bilo kome taj 'seen'. Sada bi jedan veliki čovek, koji je, nažalost, napustio ovu našu malu planetu baš u ovoj godini, rekao: "Ništa ne moraš osim da umreš i platiš porez". Ugrizao sam se za usnu kada su mi javili da je uradio ovo prvo jer je on bio jedan od onih koji to antićevski "ne umeju". Ali baš zato što on negde tamo "šašav leti i živi", shvatio sam da mi koji smo ostali ovde, osim toga da platimo porez, dugujemo životu da ga živimo. Baš onako kako nama odgovara, ne objašnjavajući bilo šta bilo kome, jer sreća je nerazumljiva stvar i svako od nas ima neki svoj recept za nju, i sasvim je okej ako ne shvatamo baš najbolje ono što druge čini srećnima.
2. Mala zahvalnica ide i filmu "Juste la fin du monde", pogledanom barem 4-5 puta u ovih 365 dana, jer niko nikada nije magičnije na svetu predstavio činjenicu da se ljudi najmanje razumeju baš onda kada pričaju previše i da se računa samo ono što ostane u pogledu i ispod jezika.
3. Mirjani Bobić Mojsilović hvala za poeziju i sjajnom zaključku da na svetu ne postoji velika, apsolutna sreća. Život čine male stvari i sve dok u njima umemo da pronađemo smisao, bićemo srećni.
4. Hvala Miley za "Malibu" i jedan od meni najdražih stihova: "Da mi je neko pre 3 godine rekao da ću biti ovde ne bih mu poverovala" jer je bilo neke suštinske iskrenosti u toj jednostavnoj rečenici što me je nateralo da se trgnem, izvučem iz začaranog kruga u koji sam svojevoljno upao jer je tako bilo lakše, i da shvatim da nije uvek bitno to gde smo sada, nego gde imamo cilj da budemo sutra. Ili za 3 godine. A do tamo se stiže upornim i sitnim koracima.
5. Hvala Keshi za "Prayin", iako je posle njega došao potpuno razočaravajući album, ali i tu se krila važna lekcija ne samo o oproštaju, nego i o iskrenoj želji da postanu bolji ljudi oni koji su nas povredili.
6. Hvala i Taylor za umalo najbolji album godine, ali tu se kanjevestovski penjem na binu, otimam joj trofej i kažem: "Svaka čast, Taylor, ali nagrada za album godine ide Lorde". Za "Melodramu" ne bi bio dovoljan ni ceo jedan post, ali mislim da sam to najbolje "skupicirao" u polu-šali da od sada treba dodeljivati Melodramu za pesmu godine, Melodramu za pevača godine, itd, itd.
7. Hvala i Billu za "Something new". I Gagi koja je skočila sa vrha stadiona za naše grehe, i mom omiljenom guilty pleasure-u Mayi Berović. Njoj ide Melodrama za cajku godine.
8. Ima tu još mnogo toga zbog čega je vredelo ne propustiti 2017. godinu, ali je ovaj post već previše dug. Ali, eto, da se spomene i "Dexter", najbolja serija ikada snimljena, a zatim i iznenađujuće fenomenalna sezona "American Horror Storyja" - Cult, kao i jedna od najvažnijih snimljenih serija u ovoj godini - "13 reasons why".
9. Ove godine sećaću se i po prvom intervjuu na engleskom sa polustondiranom Dulce Marijom, po prvom honorarnom poslu šankera na festivalu prepunom potpuno stondiranih ljudi, zatim po četvrtoj tetovaži, poslu u Blicu, Zagrebu i upoznavanju nekih magično nestvarnih ljudi.
Eto ga, privedosmo i ovo kraju. Ostale su još samo one želje sa početka posta. Želim vam više stvari koje "ne morate". Želim vam da naučite da češće govorite ljudima one lepe stvari, za koje smatrate da se podrazumevaju i da ih znaju. Pozovite mamu ili sestru, bez ikakvog povoda, i umesto "Šta ima novo?" recite im da ih volite. Kažite i najboljem prijatelju zbog čega vam je baš on najbolji prijatelj. Recite nekome da je lep. Grlite drage ljude usred razgovora, a ne samo na rastancima. Zastanite ponekad da pogledate zvezde, sami, jer sam siguran da ste zaboravili koliko lepo umeju da trepere. Popijte ponekad prvu jutarnju kafu uz pesmu koju volite, bez besmislenog skrolanja po telefonu. Izdvojte tih dvadesetak minuta samo za sebe, toliko svet može da sačeka na vas. Spremite s vremena na vreme prijateljima ručak, bez obzira na to koliko ste vešti u kuhinji. Kupite autobusku kartu do grada udaljenog pedesetak ili stotinak kilometara i provedite u njemu jedan dan ako ne budete imali novca za more ili putovanje u Egipat. Provodite više vremena sa decom, sedeći u pesku, pantalone će se već oprati, a iskustvo je neverovatno. Fotografišite se tako da vam ne bude bitno da li je svaka dlaka na svom mestu. Bitno je samo da je osmeh tu i momenat koji želite da ukradete od zaborava. I onda kada dan bude loš, a biće ih, zapišite negde kako se osećate. Izbacite sve iz sebe. Nije bitno umete li da pišete ili ne. I vratite se nekada tome napisanom. Biće lekovito jer ćete shvatiti koliko je daleka prošlost ono što vam je tada delovalo kao kraj sveta. To će biti najbolji podsetnik da će proći i ono što vas muči danas.
Sretna vam Nova, smejte se, plačite, plešite, hodajte, spavajte, ljubite, grlite, volite, slušajte, pričajte, gledajte... I nek bude vredno sećanja. I nemojte da iskoristite baš svaki momenat. Nekada je preko potrebno sesti sam sa sobom, popiti jutarnju kafu u pola pet popodne, i prisetiti se na čemu smo zahvalni u svom životu, pa makar to bio samo niz malih stvari jer upravo one naše živote čine velikim.
No comments:
Post a Comment