O Oskarima i Zlatnim globusima 2018 ili Zašto uopšte nije okej što ova 4 filma nisu nagrađena?

Svega dva dana nas dele od 90. dodele Akademije filmskih umetnosti i nauka, popularnije pod nazivom Oskari, odnosno najprestižnijih filmskih nagrada na svetu. Iako je svima koji me poznaju ili čitaju ovaj blog od ranije poznato da mom senzibilitetu mnogo više leži dodela Zlatne palme, i generalno evropska filmska produkcija, svake godine pogledam većinu nominovanih filmova za Oskare i Zlatne globuse (što se obično poklapa u 80% slučajeva) u nadi da ću pronaći nešto vredno gledanja, ali i ove godine to nije bio slučaj. Uglavnom. 

Zlatni globus za najbolji film (dramu) je ove godine (u onakvoj selekciji) verovatno zasluženo dobio "Three Billboards Outside Ebbing, Missouri". Kažem verovatno zasluženo jer je ostatak selekcije, sa izuzetkom filma "The Post", prilično loš. To svakako ne umanjuje činjenicu da je ovaj film dobar, ali ništa više od toga. Nećete se pokajati ukoliko ga pogledate, ali sigurno to nije jedan od onih filmova za koje bih bilo kome rekao da "mora da ga pogleda". Ipak, ako mene pitate, od svih filmova koji su dobili Oskara ili Zlatni globus za najbolji film u proteklih 10 godina, a za koje bih rekao da "morate" da ih pogledate, to su samo "Boyhood" iz 2014. i "The Artist" iz 2011. godine. Okej, možda sam ponekad malo serator što se tiče filmova, ali ne volim da preporučim bilo šta što je samo okej. Tako da sumiramo, "Three Billboards Outside Ebbing, Missouri" je okej, a "The Post" je nešto više od okej, mada nije ni on sad nešto epohalan. Njega ću ostaviti za kasnije, a pre toga bih se samo u kratkim crtama osvrnuo na ostale nominovane filmove u spomenutoj kategoriji.

"Call Me by Your Name" je, koliko god video da se ljudi oduševljavaju tim filmom, bljutava gej limunada sa prilično neuverljivom glumom i bez imalo stvarne strasti između dva glavna glumca. Tu je par nemotivisano ubačenih razmatranja o književnosti i umetnosti kako bi film valjda dobio na težini. "Dunkirk" i "Darkest Hour" spadaju u red filmova koji "nisu moja šolja čaja" jer su u pitanju ratni filmovi, pa bih to samo preskočio. "The Shape of Water" je još jedan bljuc, ali ko se loži na to dokle specijalni efekti daleko mogu da odu i verno predstavi animaciju ili šta god, verujem da može biti zanimljivo. Isto tako verujem da, pored dobitnika Zlatnog globusa, ima najviše šanse da dobije Oskara jer se oni često vode filozofijom šta bi moglo da zaradi dosta novca u bioskopima, tako da je to jedan od "najsigurnijih" izbora. "Get Out" je, mimo besprizornog kraja, prilično zanimljiv za gledanje i drži pažnju. Da kraj nije toliko neuverljiv verovatno bi bio u preporukama za gledanje. "Lady Bird" je kjut i simpatičan i nešto čime bih bio fasciniran pre pet godina, ali svakako se niko neće pokajati ako ga pogleda. "Phantom Thread" ima svoje momente, ali eto "okej". Da mene neko nešto pita verovatno bih (u ovakvoj selekciji) Oskara dao filmu "The Post" iako spada u red ratnih filmova, za koje sam već rekao da nisu moja sfera interesovanja, ali Vijetnamski rat je sagledan iz ugla novinarstva i primat je na slobodi medija, tako da ga ne mogu prosto klasifikovati kao striktno ratni. Osim toga, Meril Strip ponovo briljira, iako vidim da je trenutno veoma popularno pljuvati je i omalovažavati kako je precenjena glumica. Ne, nije. Tačka.

Filmovi koje bih vam, na kraju ovog dosadnog uvoda, preporučio da pogledate nalaze se u kategorijama nominovanih za najbolje glavne i sporedne glumce. Ovoga puta ću izuzeti nagrade za strane filmove jer su svi oni uglavnom bili nominovani za Zlatnu palmu prošle godine, što zavređuje poseban tekst. Pa da počnemo. 

I, Tonya - Ove godine su na mene definitivno najjači utisak ostavili biografski filmovi, a ovaj se bavi životom Tonje Harding, američke olimpijske klizačice na ledu, odnosno prelomnim momentom u njenom životu kada na test biva stavljen njen moral naspram želje za pobedom. Pored potpune posvećenosti umetničkom klizanju, njen lik će biti osvetljen kroz isuviše ambicioznu majku i nasilnog ljubavnika, što će celu njenu karijeru odvesti u potpuno pogrešnom smeru. Budući da su svi akteri ove priče, čija je radnja smeštena u 1994. godinu, i dalje živi, ceo film je veoma blizak emisiji dokumentarnog karaktera u kojoj svaki lik ima pravo na svoju stranu priče i iznošenje argumenata. Beskrajno zanimljivo za gledanje od početka do kraja. 

Victoria and Abdul - Još jedan biografski (zapravo samo jedan od ovih preporuka to nije), a reč je o britanskoj kraljici Viktoriji i indijskom izaslaniku Abdulu Karimu. Ovaj preharizmatični mladić greškom dolazi na britanski dvor i unosi vedrinu u monotoni i do najsitnijih detalja isplanirani život imperatorke koja praktično odbrojava dane do smrti pre nego što ga upozna. Magično topla i preduhovita priča zbog koje ćete imati osmeh od početka do kraja filma koji se bavi sudarom svetova koji nikada nije trebalo da se sretnu.

The Florida Project - Prilično sličan utisak kao o prethodnom filmu iako radnje nemaju nijednu dodirnu tačku. Prva stvar koja me je kupila već u prvim minutima je bio način na koji su prikazana deca, koja su glavni nosioci radnje. Deca su u sedmoj umetnosti uglavnom portretisana maniheistički, odnosno ili su dobra ili zla. Ako su dobra onda su simpatična i tu su da nas nasmeju ili izazovu neke tople emocije, a ako su zla onda se to meri sa patologijom i onda gledamo neke male psihopate. Deca u ovom filmu su baš onakva kakva ona jesu. Čista, naivna, ali ujedno i nestašna, gruba i nesvesna sveta oko sebe. Taj njihov pogled na svet je u fokusu celog filma, tako da su one stvari koje čine život odraslih prikazane onako kako ih deca vide. Pojave pedofilije ili prostitucije u njihovom bliskom okruženju biće shvaćene tek iz vizure odraslih i nikada neće biti rečene naglas, dok će oni naprosto samo osetiti da nešto nije u redu. Kraj filma je upravo takav. Deca ponovo ne shvataju posledice svojih akcija i ozbiljnost događaja kojima su posredovali i sve to je ukupno jedna potpuna bajka. Ipak, moram da se ogradim i da kažem da ovaj film nekome može biti dosadan jer se uglavnom radi o deci, ali je definitivno jedna od najtoplijih preporuka.

Battle of the Sexes - Bez premca najbolji film na engleskom jeziku ove, tj. prošle godine. Ponovo biografski, vezan za živote tenisera Bili Džin King i Bobija Rigsa, smešten u 1973. godinu. U nekoj najgrubljoj kategorizaciji bio bi to feministički film, ali je njegova slojevitost toliko bogata da bi to bilo površno. Da, borba za prava žena je nešto oko čega se plete cela radnja, ali sve druge "sporedne" priče su, takođe, toliko dobro i duboko razvijene da će podjednako jak utisak ostaviti i odnosi koje protagonisti imaju sa svojim supružnicima, borbe sa seksualnošću i porocima i još mnogo toga. Iako su sve teme kojima se bavi ovo malo remek-delo prilično ozbiljne sve to je obojeno sjajnim humorom da na momente zaboravite koliko je cela priča važna. I tek u samoj završnici, kada se postavi pitanje pobede i poraza i toga koje životne bitke je važno dobiti a koje ne, odjednom vas lupi ozbiljnost svega pogledanog. Ne bih da spojlujem pa da kažem zbog čega sam se do poslednjeg minuta plašio da će uprskati kraj, ali kada se to nije desilo samo sam naglas rekao: "Woooaaa". Definitivno je u pitanju nešto o čemu ćete najduže razmišljati nakon gledanja i što će ostaviti najjači utisak, a meni je to jedan od bitnijih parametara kada preporučujem neki film.