Sreća se uči, i ko vam kaže drugačije, slagao vas je.
Sreća, naravno, počiva na realnim činiocima. Nerealno je biti zadovoljan životom ako nemaš posao, prijatelje, porodicu, osobu koju voliš, novac. Ali isto tako poznajem ljude koji imaju sve navedeno i opet nisu srećni. Sa druge strane, nedavno sam šetao sa drugom i sreli smo romsku porodicu koja je sasvim očigledno živela na ulici, nosili su pocepanu i prljavu odeću, ko zna na koji način su napunili stomake tog dana (i da li su uopšte). Njihovo dete, musavih obraza, igralo se ko zna čijom polovnom igračkom, izlizanim Betmenom kom je falila jedna noga, igračkom koja je dosadila nekom drugom detetu. Činilo se kao da mu ne smetaju sve falinke te odbačene igračke. Njegovi roditelji su slušali muziku na jednom od onih novih čuda tehnologije koje ne znam tačno kako se zove, na spravi za puštanje muzike koja je zapravo zvučnik. Ko zna kojim je putevima to došlo do njih i ironija je sudbine što možda nisu doručkovali tog dana, ali imali su tu skupu spravu zbog koje ono dete koje je bilo prvobitni vlasnik Betmena možda pati što je nema. Igrali su na ulici, smejali se i pevali.
- Plače mi se sad - rekoh drugu.
- Zašto? - upita me, takođe nasmejan prizorom.
- Zato što su ovo tri najiskrenija osmeha koja sam video danas. A pogledaj sve druge ljude koji šetaju Knezom. Svi su natmureni, negde žure, namrgođeni su, a sigurno imaju mnogo više razloga da šetaju nasmejani.
Sreća se uči, da. Neko nauči, neko ne.
Gledam svakodnevno ljude koji sa negodovanjem pristupaju poslu, čak i onda kada, prema sopstvenom priznanju, ne bi radili ništa drugo u životu. Meni se čude što na posao dolazim nasmejan. Kao da to što nas je danas dočekalo sunce umesto jučerašnje kiše nije dovoljan razlog da budemo nasmejani. Gutljaj prve jutarnje kafe, sladoled sa ukusom lubenice, šetnja na Kališu, baka i deka koji se drže za ruke, dete koje nosi balon u obliku Pepe Praseta kao da će ispustiti vlastiti život ako mu isklizne iz ruku. Zapravo, možda to dete pobija moju teoriju da se sreća uči. Možda je sreća nešto sa čime se rađamo, a usput zaboravimo kako da budemo srećni. To isto dete, sa pogledom na svet nekog starijeg, bilo bi srećno zbog Pepe samo onoliko dugo koliko bi mu bilo potrebno da napravi fotografiju sa balonom za Instagram, a onda bi Pepa završila u nekom ćošku, a sreća bi se dalje merila brojem lajkova. Možda se oni koji su zaboravili kako je to biti srećan tako malo smeju zato što su zaboravili kako je to držati se za stvari koje imaju čvrsto kao da će ispustiti vlastiti život ukoliko im iskliznu iz ruku.
Ne bih da zvučim kao isfolirani motivacioni govornici zbog kojih slušam sumanute rečenice poput: "To što mi se desilo nešto loše je zapravo dobra stvar jer će me odvesti nečemu boljem". Okej, možda je to i tačno, i zaista se često ispostavi da su neki životni gubici zapravo bili dobici. Ali tome se treba nasmejati tek naknadno, onda kada gubitak postane dobitak, sve pre toga je neispravno. Sreća je umeti prepoznati kada smo nešto izgubili, umeti zatvoriti se u sobu i plakati, osetiti celim svojim bićem da nekoga ili nečega više nema. U suprotnom nikada nismo ni imali.
Henk Mudi u jednoj od epizoda "Kalifornikacije" kaže genijalnu rečenicu svojoj ćerki: "Svako može biti ciničan. Usudi se da budeš optimista." Ali, ne, biti ciničan zvuči više kul u obliku Fejsbuk statusa ili tvita, zar ne?
Znam da će neko prevrnuti očima na sve ovo što pišem, i to je sasvim okej. Zbog jednog malicioznog statusa preočito napisanog na račun mog prošlog posta čak sam poželeo da nikada više ne napišem nijedan post. Da, lako mi je sjebati dan i poljuljati samopouzdanje. Ali onda mi je drugarica, nekoliko dana kasnije, poslala fotografiju sa izleta iz Jagodine i rekla da je odlučila da otputuje u bilo koji grad, kad već nije skupila pare za Egipat, i da je imala presavršen dan, i tad sam shvatio da je bilo potpuno glupo to moje nezadovoljstvo zbog jednog lošeg komentara. Nisam neko kome život kroje mišljenja drugih, ali laž bi bila reći da ne zabole, posebno kada to dođe od osobe koju sam jednom slučajno sreo na ulici, pitao zbog čega se ne oseća dobro, naslutio sam to samo po pogledu koji nije bio u skladu sa osmehom, i odvukao je na pivo da priča satima o onome što je muči, iako nismo toliko bliski. Zar je bilo toliko teško reći tom istom meni šta nije okej sa mojim pisanjem? Ne, bilo je lakše pretvoriti ono što pišem sa ljubavlju u sprdnju za nekoliko lajkova. Ali na negativnu energiju nikada ne treba reagovati negativnom energijom, odnosno svađati se. Ponekad, zarad vlastite sreće, moraš da pustiš ljude iz svog života sa nadom da će naučiti da budu srećni, al kada puštaš, upamti zašto i kako si pustio.
Zato navijte sutra svoje satove koji minut ranije da biste popili prvu jutarnju kafu sa uživanjem umesto da to uradite "s nogu", i pustite pesmu koja vas trenutno čini nasmejanim. Ja ću pustiti "Don't panic" Years and Yearsa. Pogledajte jednu epizodu serije koju volite i ignorišite notifikacije na telefonu koji zvoni negde nedaleko od vas. Neće svet propasti ako je ne vidite odmah. Uživajte u seriji do poslednjeg minuta. Ja ću pogledati "The Marvelous Mrs. Maisel". Recite nekome koliko vam nedostaje. Nemojte da zadržite u sebi kompliment koji vam padne na pamet kada vidite nečiju odeću, torbu ili frizuru. Pomozite sa iznošenjem kesa bakici koja izlazi iz autobusa. Ako vam neko kaže da ne morate u jednoj nedelji da pogledate sve filmove koje je Cher snimila jer "imate ceo život pred sobom da ih pogledate zajedno" nemojte da preispitujete u sebi hoćete li zaista biti te sreće da provedete ceo život zajedno nego zagrlite tog nekoga jer je u tom jednom momentu, zapravo, ceo život. I pročitajte knjigu "Čovek po imenu Uve" Frederika Bakmana, popravilo bi i najgori dan u životu.
Do nekog sledećeg čitanja,
naopaki.
No comments:
Post a Comment