"Neki ljudi vole da budu nesrećni", konstatovao sam juče besno, podstaknut odlukom jedne drage osobe da ponovo napravi haos od vlastitog života. "Pusti ga, u pizdu materinu, da radi šta god hoće".
Svi koji me poznaju znaju da je jedna od mojih najvećih mana to što mislim da sam uvek u pravu i da stvari treba da funkcionišu baš onako kako sam ja zamislio. Nedavno sam čuo polušaljivu rečenicu: "Dogovorili smo se da bude onako kako ti želiš". Nasmejao sam se na to, ali dosta je istine bilo u tome. U svakoj šali ima malo šale, zar ne?
I kada ja takav odustanem od ljudi koji su mi dragi, onda su stvari zaista prelile svaku čašu. "Ako želiš da pomogneš ljudima, učini to na način koji je njima potreban, a ne tebi", rečenica je koja mi je dugo ostala u glavi. Citiram mnogo. I previše.
Postoji to nešto klejovski bandoglavo u meni da uvek teram po svome i želim da pomognem ljudima tako što ih navodim da urade ono što ja mislim da je ispravno. Ali sve brže se saberem i pustim ih da urade po svom, jer svako je kovač svoje sreće.
Neki ljudi vole da budu nesrećni, i to je sasvim okej. Nikada to neće reći naglas, ali prepoznaćete ih u svom okruženju. Možda i u sebi.
To su oni ljudi koji će vam se, pri svakom susretu, požaliti na sve loše što im se u međuvremenu dogodilo, dok će ono lepo skrajnuti, ili čak prećutati. Čini mi se da tu postoje dva tipa ljudi. Prvi, koji su naviknuti na ulogu žrtve i sažaljenje, pa vam nikada neće dati razlog da im sa osmehom kažete: "Jako sam srećan zbog tebe". Taj tip voli da ga uveravate da će se sve srediti, da će biti bolje, da im nabrojite sve razloge koje imaju da budu srećni. Oni su ipak, kako mi se čini, bolja kategorija, jer su valjda, kada se zatvore u svoja četiri zida, barem ponekad srećni i zadovoljni.
Drugi su mnogo teži. Oni koji smatraju da ne zaslužuju lepe stvari u životu. Znam to po sebi, bio sam takav. I dalje u meni, iskreno govoreći, ima odjeka te osobe, ali ih utišavam koliko god mogu. Dok se prvi tip osoba trudi da u očima drugih ostavi utisak nesrećnih osoba, ovi drugi će vam uvek tvrditi da su srećni, iako to duboko u sebi nisu. Oni biraju neadekvatne partnere uz koje su nesrećni, misleći da ne zaslužuju bolje. Oni se svakodnevno žale na posao, a nikada ne traže drugi. Oni su okruženi ljudima čija im energija ne odgovara, ali nikada ne prestaju da se druže sa njima.
Ni jednim ni drugima ne možete da pomognete jer je, kao što sam već istakao, sreća stvar izbora, a isti je slučaj i sa nesrećom. Naravno, ne govorim o ekstremnim slučajevima smrti, bolesti ili potpune nemaštine, mada i među takvima možete pronaći one koji se buntovno smeju životu. Sa druge strane, jako često ćete sresti one koji su nesrećni zbog svojih izbora, ali će se i dalje grčevito držati za njih. I treba ih pustiti. Nije na nama da rešavamo tuđe probleme. Imamo valjda i svoje. Ljude samo treba potapšati po ramenu i reći im: "Samo napred, skoči u provaliju, slomi nos, slomi koleno, slomi sva rebra, stavi prst u utikač, a ako te struja nije drmnula dovoljno prvi put, pokušaj i drugi".
Gurao sam i ja prste u utikače tokom života, nije da nisam, ali sam se negde usput umorio. Možda danas, dok ovo pišem, i jesam srećan zbog tog umora koji se u međuvremenu desio. Srećan sam jer sam shvatio da ljubav ne određuju samo osećanja nego i postupci. Da kraj ljubavi nije onda kada se potpuno ugasi nego mnogo pre, onda kada osoba sa kojom smo svojim postupcima krene da je gasi. Da ne treba ostajati sa nekim do krajnjih granica svojih mogućnosti i tolerancije. Uostalom, kada jasno stavite do znanja sebi, a time i svom partneru, da nećete biti tu onda kada postanete nesrećni čak iako ga volite, onda i on pažljivije postupa prema vama i vašoj ljubavi.
Srećan sam jer sam shvatio da se posao ne određuje samo količinom zarađenog novca. Da li je novac bitan? Naravno da jeste, i ko kaže drugačije - slagaće. Ali u životu treba odmeriti koliko nam je dovoljno i ne pristajati na više ukoliko to ugrožava naš mir. Da li bih pristao da budem na vodećem mestu neke multimilionske kompanije? Ne bih. Zaista ne bih. Ovog momenta da mi se ukaže takva prilika odbio bih je a da ne trepnem. Jako često viđam ljude na pozicijama koje ne odgovaraju njihovom karakteru, pa su, samim tim, uvek namrgođeni i preopterećeni svim onim što im leži na leđima. Da li je to vredno novca koji zarade? Ne znam, oni znaju. Ja sam svoje odmerio.
Srećan sam jer sam shvatio da ne moram da sedim na kafi sa nekim ko mi ne odgovara. Da ne moram da pijem kafu ili da se čujem svaki dan čak i sa nekim ko mi, sa druge strane, odgovara. I u prijateljstvima treba naći svoju meru. Neki ljudi me viđaju ređe nego što bi hteli, ali zato uvek dobiju onu verziju mene koju zaslužuju.
Neki ljudi vole da budu nesrećni, i to je sasvim okej. I ja ponekad volim sebi da pokvarim momenat, pa se tako nadurim što osoba kojoj spremam picu neće da stavi masline na svoju porciju. Nadurim se kao malo dete, bez šale, jer sam eto baš hteo da se masline nađu i na drugom parčetu pice. Ali prođu ta dva minuta, pa se nasmejem sam sebi i pustim da ne bude po mom. Nekoga ne prođe ni za sat, ni za dan, ni za godinu. Nekog ni za ceo život. Ali to je sasvim okej.
No comments:
Post a Comment