avril. 2021 + hitleru bi se jako dopalo kenselovanje.

zamislite ovakav članak u novinama ili na nekom portalu. otac 12-godišnjeg dečaka je podneo tužbu protiv izvesnog n.n. (40) da je silovao njegovog sina. nekoliko meseci kasnije javlja se još dvoje roditelja sa istom pričom. kako mediji nezvanično saznaju, prilikom pretresa stana n.n. pronađena je dečja pornografija u jednoj od fioka. nekoliko godina kasnije javlja se i sada već nešto stariji čovek koji tvrdi da je, takođe, kao 12-godišnjak bio žrtva tog istog silovatelja i do detalja opisuje kako ga često vodio na jednu stanicu gde bi ga uvek napastvovao, sve dok nije napunio 14 godina kada je, na sreću, postao "prestar za njega", pa je prešao na mlađe. tako barem mediji prenose.

zamislite, sa druge strane, da postoje i zvanična dokumenta sa suđenja, u potpunosti dostupna na internetu. u njima piše da je otac 12-godišnjeg dečaka, koji je prvi podneo tužbu, diskreditovan na sudu jer postoji audio zapis, nastao mesec dana pre nego što je ceo slučaj završio na sudu, u kom on ucenjuje n.n. da mu da pozamašnu svotu novca inače "neće birati način da mu uništi život". zamislite oca kome se dete poveri da je silovano, a on, umesto da odmah krene u policiju, mesec dana pregovara sa silovateljem o ceni svog ćutanja, a kada ne postigne dogovorenu sumu odlazi u policiju. u istom tom periodu se čak i pojavljuje na sudu u okviru borbe za starateljstvo nad detetom i nigde ne spominje silovanje, iako je mogao napastvovanje da pripiše nemaru majke. zamislite i da postoje tri svedočenja, od strane tri navodno napastvovana dečaka, u kojima se do detalja opisuje nago telo n.n.-a. odmah pored je priložen i stvarni opis nagog tela n.n.-a, nastao na osnovu fotografija koje je napravila policija nakon optužbi. nijedano od tri svedočenja se ni približno ne poklapa sa uviđajem koji je napravila policija, štaviše drastično se razlikuje. u zapisniku stoji, takođe, da je policija u tri navrata tokom godina nenajavljeno upadala na posed n.n.-a i da nije pronašla ništa što bi ukazivalo na to da je n.n. pedofil. o dečjoj pornografiji nema ni pomena. zamislite da postoje i zvanična dokumenta u kojima se nepobitno dokazuje da je gorepomenuta stanica, na koju je izvesni n.n. navodno vodio jednog od dečaka na redovno napastvovanje sve dok nije postao "prestar za njega", zapravo napravljena pet godina kasnije, odnosno da u doba navodnih zločina nije ni postojala. ipak, o svemu ovome u medijima nema ni reči, iako su sva dokumenta dostupna na klik od vas, iz prostog razloga zato što se "javnim diskreditovanjem žrtve šalje pogrešna poruka". zato što je sramno postaviti pitanje "da li je žrtva slagala" jer to "utiče na sve one koji ćute o zlostavljanju", bez obzira što je reč o zvaničnim sudskim dokumentima, a ne o "izvorima bliskim redakciji" po principu "rekla-kazala".

da li možete da zamislite ovakav slučaj? ne morate da zamišljate. sve ovo se već desilo. reč je o majklu džeksonu, čoveku koji je poslednjih 20 godina svog života proveo na lekovima i duboko depresivan zbog etikete pedofila koja mu je prišivena.

namerno sam uzeo slučaj koji je završio na sudu i koji je bio medijski veoma ispraćen. doduše, senzacionalistički, uz jaku medijsku osudu pedofila, čak i nakon što je sud odbacio sve optužbe, ne samo zbog toga što nije postojao apsolutno nijedan dokaz o krivici, osim toga što je neko rekao "majkl džekson me je silovao", nego i zato što je 30 odsto svedočenja dokazano kao laž, dok je ostalih 70% nemoguće potvrditi ni kao istinu niti kao laž.

ja zbog svega ovoga nisam sklon da kažem jasno i glasno da majkl nije bio pedofil jer nikad ne znaš šta se dešava iza zatvorenih vrata. ipak, još manje sam sklon da kažem da jeste bio ono za šta su ga optuživali. ali upravo zbog svega toga se naježim svaki put kada se pojavi novi slučaj silovanja koji postaje javan čak i pre presude baš zato što određena osoba ostaje obeležena kao silovatelj do kraja života, kakav god ishod bio. naročito u doba društvenih mreža zbog kojih smo, u jeku pandemije, prošle godine svi odreda postali lekari, ove godine sudije, a, ako se ovako nastavi, možda sledeće postanemo i astronauti. 

jezivo mi je to oštro zauzimanje stava i onih koji tvrde da žrtva govori istinu i onih koji su uvereni da žrtva laže. podjednako mi je jezivo i ono "laže drolja 100%" kao i ono "kako možeš reći da žena laže" jer kao da odjednom živimo u svetu u kom niko nikad ništa nije slagao. istina je da se radi o stvarima o kojima ne znamo apsolutno ništa, a rasuđujemo kao da znamo sve. i nejasno mi je zašto je sve to predmet javnosti i društvenih mreža pre nego što je uopšte predmet na sudu. 

dugo sam se dvoumio uopšte da li da pišem o svemu ovome jer znam kako prolaze svi oni koji po difoltu ne staju na stranu žrtve. pogotovo zato što ljudi uvek pročitaju ili čuju polovično, pa ti prišiju da si rekao i ono što nisi. a istina je da u svetu u kom živimo postoji i jedno i drugo. postoje i manijaci koji siluju žene, decu ili druge muškarce. postoje isto tako i oni koji pristaju na seks zarad neke vrste lične koristi, pa to godinama kasnije predstave kao silovanje. postoje i oni koje niko nije ni dodirnuo, ali su spremni da se zakunu da su pretučeni ili silovani. i baš zato što postoji i jedno, i drugo, i treće, nikada ne treba javno suditi bilo kome dok mu se krivica ne dokaže. 

u srednjoj školi se desilo da me je jedna pomahnitala tinejdžerka, koja me je mesecima pre toga presretala po hodnicima škole (istina, da, koliko god zvučalo smešno u mom slučaju (: ), i, na kraju, kad više ništa nije pomagalo, pozvala me i urlala na slušalicu da će reći svom ocu da sam je silovao. tad mi je to bilo smešno, a i sad je realno, naročito zato što na kraju ništa nije rekla ocu, ali da jeste, on bi me verovatno izmasakrirao negde u mraku, a na sve to bi, sa sudom ili bez njega, ostao obeležen kao silovatelj maloletnica. doduše, u mom mestu bih bolje prošao kao silovatelj nego peder, al ae... (: poenta ove "anegdote" je da sam u svom životu imao primer osobe zbog koje se naježim svaki put kad neko kaže "zašto bi žena lagala da je silovana". 

"nemoj suditi da ti se ne bi sudilo". i, zaista, ne treba nikome suditi ako znamo samo jednu stranu priče jer i mi jednog dana možemo biti na mestu onoga u koga je neko pokazao prstom i optužio ga za ovo ili ono. tada će nam biti kasno da se pozivamo na samilost i razumevanje koje nismo pružili drugima.

tu dolazimo i do druge teme koja je usko vezana sa prvom, a to je tzv. "kenselovanje" iliti potpuno brisanje određene osobe iz medija ukoliko napravi ispad bilo koje vrste kojim se šalje "loš primer" ili, sa druge strane, bude optužena (ne osuđena!) za ovo ili ono. ako se vratimo na primer kojim smo počeli ovu priču, najveći broj radio-stanica u americi je skinuo majklove pesme sa plejlista u jeku nedavnih optužbi, onih vezanih za mladića koji ga je optužio da ga je kao 13-godišnjaka silovao na voznoj stanici u neverlendu koja je, zapravo, napravljena kad je on već bio punoletan. kenselovanje je nešto sa čime se duboko ne slažem, naročito kada se odnosi na umetnost. sve i da se dokaže da je džekson bio silovatelj, kakve to veze ima sa njegovom muzikom? da postoji pesma u kojoj se promoviše pedofilija ili silovanje, nju bi svakako trebalo zabraniti, ali pesme o ljubavi, miru u svetu, nepravdi, siromaštvu...? isto važi i za, na primer, vudija alena koji se nalazi na meti sličnih optužbi. ako se ispostavi da je kriv, naravno da treba da odleži svoje u zatvoru, ali čemu zabranjivati filmove koje je snimio? kada bismo pretresli živote svih slikara i pisaca tokom proteklih nekoliko vekova, a potom ih "kenselovali" ukoliko su učinili nešto loše, biblioteke i muzeji bi ostali prazni.

hitleru bi se jako dopalo kenselovanje. uveren sam u to. a naši pozivi na isto dovoljno govore o našoj prirodi. toliko o tome, a, za kraj, najjači utisci iz prethodna dva meseca.

film koji je, bez premca, najviše vredelo pogledati u tom periodu je "druk" ("another round") danskog režisera tomasa vinterberga. priča prati četvoricu nastavnika jedne srednje škole koji donose odluku da na vlastitim primerima testiraju tezu da se čovek rađa sa 0,5 promila alkohola manjka u krvi, kao i da bi čovek bio slobodniji, samopouzdaniji i više prava verzija sebe kada bi ih imao. oni rešavaju da piju tačno onoliko alkohola koliko je propisano i to samo dok su na poslu, što njihove živote menja iz korena. jezivo dubok, beskrajno komičan, stravično važan film. 

serija koja je ostavila najjači utisak na mene u protekla dva meseca je "unorthodox", američko-nemačke produkcije, od svega četiri epizode. radnja se bazira na životu ester šapiro, 19-godišnje jevrejke koja napušta svoju isuviše strogu (čak i esktremnu) zajednicu i beži iz zemlje u potrazi za boljim životom. ne postoji dovoljno dobar opis koji bi dočarao kako je ova mini-serija uticala na mene, ali sve što ću reći je da mi se svaki put oči napune suzama kada se setim jedne scene i to samo zbog očiju neverovatne izraelske glumice šire has koje su me progonile danima nakon što sam odgledao poslednju epizodu.

pesma koju sam najviše vrteo u ovom periodu je, doduše, izašla znatno ranije, a reč je o numeri "august" sa albuma "folklore" tejlor svift. ona je napisana iz ugla devojke koja nosi ironično ime "avgust" jer je tako pamti džejms koji je tog leta imao avanturu sa njom, a potom se vratio svojoj devojci beti, moleći je za oproštaj.  dok su i druge dve pesme ("cardigan" i "betty"), otpevane iz ugla beti i džejmsa, takođe među najboljima na albumu, ima nečeg u tom glasu datom bezimenoj devojci, nazvanoj ovlaš po mesecu u kom se prevara desila. pesama o prevari ima mnogo, bilo da je reč o povređenim "zvaničnim" devojkama i muškarcima ili o onima koji potpuno svesno ulaze u ovaj nedoličan odnos, ali malo je onih koje tako duboko ulaze u psihologiju devojke koja je, iako bi mogla biti obeležena kao razvratnica, zapravo jedna duboko povređena duša koja osuđuje samu sebe što pati jer "ionako niko nije bio njen da bi ga izgubila". ("You weren't mine to lose, no...")

kada je reč o domaćoj muzici, ne bih izdvojio pesmu nego osobu koja mi je potpuno otkrovenje, a reč je o popovu koji mi je od ranije bio poznat kao producent pesama za druge i onom čuvenom "je l' ovo popov". taman kada sam počeo da se žalim da mi je dosadilo sve što ima prizvuk modernog u toj bubo-džalovskoj tradiciji iz koje naši nikako da izađu i vrte se u ponavljanju jednog te istog bita i teksta, pojavili su se ti neki klinci, poput popova, koji pokazuju da može i drugačije. ali, eto, ako treba da izdvojim jednu pesmu nek to bude "sam sam". 

knjiga koja je ostavila najjači utisak je "u seni devojaka cvetova", što je drugi deo sedmotomnog romana marsela prusta "u traganju za izgubljenim vremenom". prvi deo mi je još pre par godina ostavio baš jak utisak i od tada stalno govorim da ću nekada pročitati sve do kraja. kako je reč o pozamašnom poduhvatu, tek sam na trećem delu, ali polako. ono što je glavna čar ovog romana je nešto što ima veze sa stvarima rečenim na početku ovog posta, a to je koliko malo toga znamo o ljudima. marsel je ovo delo zamislio kao pričanje jedne priče iz različitih perspektiva, pa tako jednog od glavnih likova prvobitno upoznajemo iz ugla 8-godišnjeg dečaka i kroz vizuru članova njegove porodice koji ga smatraju nedovoljno uglađenim i obrazovanim, da bi drugi deo bacio posve drugačije svetlo na njega kada se njemu samom da prilika da ispriča svoju stranu priče, gde zapravo shvatamo da je pred njima uvek izbegavao da priča o umetnosti i književnosti kako ne bi ostavio utisak sveznalice i nadmene osobe. 

i, za kraj, događaj koji je obeležio prethodni period je poseta istanbulu. nedelju dana u ovom gradu mi je bilo teško da se povežem da smo u istom mestu sve vreme, doduše, kad 15-ak minuta prevozom pređeš sa jednog kontinenta na drugi, iz evropskog u azijski deo grada, to i ne čudi. nakon mnogo putovanja po evropskim prestonicama sve su počele da mi liče jedna na drugu, sa manjim ili većim varijacijama, a prošlogodišnji put u izrael je učinio da se zaljubim u istok. naravno, ne bih mogao da živim ovde, ali uvek je poseban osećaj iz korena promeniti svakodnevicu, prepustiti se prenatrpanim bazarima, probavati ratluke od orea, izbegavati isuviše predusretljive prodavce koji se dovijaju na sve načine da prodaju svoju robu, obilaziti orijantalne muzeje, uživati u pogledu na grad čiju panoramu čini posebnom na stotinu džamija, paziti da ne izgubiš glavu na ulicama koje vrve od pešaka sa tovarima, motora, automobila i ljudi koji ne poštuju nijedno pravilo u saobraćaju (što je štreberu kao meni dodalo bar tri nove sede u kosi)... kako god, posle tri dana sam mogao da krenem nazad i bio bih prepun utisaka, ali drago mi je da sam imao još toliko vremena za neke nove ulice, medrese, kafe, durume, kunafe...

fevrier. 2021 + zašto nisam pisao godinu dana.

godinu dana nisam ništa napisao, premda sam u dva navrata pokušao da sednem za tastaturu i verbalizujem ono što mi se motalo po glavi, ali u oba slučaja sam odustao nakon nekoliko pasusa. razlog je bio taj što su svi postali izuzetno glasni u iznošenju mišljenja i stavova, pa nisam želeo da dodajem i svoj glas u svoj toj buci, a i delovalo mi je pomalo bezobzirno na bilo koji način "promovisati" vlastiti odnos prema pandemiji koja nas je snašla.

živimo u veoma čudnom periodu istorije, prilično ekstremnom, i svi smo "pipali po mraku". niko od nas nije mogao sa sigurnošću da tvrdi šta je pametno činiti a šta ne, premda su odjednom svi postali stručnjaci. ja sam odabrao svoj način borbe sa stvarnošću - potpuni beg od iste, ali nisam hteo da "paradiram" time jer je taj izbor bio samo moj, baš onakav kakav meni odgovara, i nisam dao sebi za pravo da ga predlažem ili namećem bilo kome.

nakon svega tri dana neprekidnog čitanja vesti o prirodi virusa, broju zaraženih i umrlih, saveta, kritika, istina, laži, shvatio sam da će mi glava eksplodirati od količine informacija, proverenih ili neproverenih. onda sam presekao i zabranio samom sebi da čitam bilo šta što u naslovu sadrži reči "korona", "pandemija", "virus"... ubrzo sam osetio olakšanje jer su u mom svetu postojale samo knjige iz 20. veka, muzika, filmovi i serije snimljeni pre pandemije... tamo niko nije spominjao gore navedene reči, tamo je sve bilo ružnije ili lepše, kako god, ali nije imalo za temu ono što je praktično postalo jedina zanimacija celom svetu oko mene. 

ipak, sa interneta je isključiti se lako. problem su predstavljali ljudi sa kojima sam dolazio u dodir budući da su veoma brzo skretali temu razgovora na koronu. trebalo je da prođe još neko vreme pre nego što su oni retki koje sam viđao ili sa kojima se čujem putem telefona ili društvenih mreža shvatili da tu temu sa mnom moraju da zaobiđu. 

potpuno isključivanje iz realnosti je loše, naravno, kao i svako potiskivanje uostalom, ali i danas, godinu dana kasnije, stojim iza toga da je ljudima mnogo više štete naneo ceo taj stres i čitanje/pričanje o opasnosti i smrti nego sam virus.

edukovao sam samog sebe na koji način da zaštitim druge i sebe, pridržavao sam se svega propisanog, ali sam sve ono što se dešava oko mene stavio na "mute" i nastavio život onako kako mislim da treba da ga živim, i to mi je održalo zdrav razum (barem onoliko "zdrav" koliko je bio pre svega ovoga). 

kada uredite život po svojim pravilima, nikakve vanredne okolnosti ne mogu iščupati korene kojima ste pričvršćeni za svoje postojanje. ako živite sa ljudima koje volite i u čijem društvu volite da provodite vreme, čak i dvomesečno nenapuštanje stana ne predstavlja problem nego, štaviše, jedan jako lep period jer imate više vremena da im se posvetite. kada imate pozamašne spiskove knjiga koje biste voleli da pročitate i filmova i serija koje želite da pogledate, onda ni godinu dana izolacije nije previše, a da vam ni na sekund ne bude dosadno. ima tu dosta i do toga što sam ja generalno kućni tip, pa je sve prošlo bez nekih dubljih posledica. neko danas kaže da je karantin bio apsolutno bespotreban, ali ja se držim misli da ako je to što sam dva meseca bio u kući spasilo makar jedan život, onda je i te kako imalo smisla.

jedini "problem" predstavljala su putovanja, ali i to sam okrenuo u svoju korist. propao je plan odlaska u japan, ali se otvorio čitav spisak gradova u srbiji koje sam oduvek želeo da obiđem, a nisam nikad dosad. tako sam, između ostalog, konačno video lepenski vir, najstarije praistorijsko nalazište na našim prostorima, ali i posetio kosovo. kada su propisane epidemiološke mere malo popustile, obišao sam i albaniju i tursku. ko želi - nađe način, ko ne želi - ostane kod kuće i kuka zato što ne može da ode na more. mada, ruku na srce, najviše sam čuo da kukaju oni koji i inače ne putuju. to je tek posebna tema, ljudi kojima je pandemija postala izgovor za sve i svašta, ali nek svako živi onako kako misli da treba i nek teši sebe najbolje što ume.

u međuvremenu sam malo i prelistao ovaj blog i setio se perioda kada sam ga vodio tako što sam na mesečnom nivou izdvajao omiljene knjige, filmove, serije i tako dalje, a to retrospektivno čitanje postova me je podsetilo na neke stvari koje sam beskrajno voleo, a tokom godina sam ih zaboravio, tako da ću ovaj post završiti upravo tako.

najbolji film koji sam pogledao u februaru, u okviru selekcije za zlatne globuse, bez premca je "sound of metal" američkog režisera darijusa mardera. priča prati život bubnjara rubena u momentu kada ostane bez onoga što je jednom muzičaru najvrednije - sluha. ono što je možda i najbitnije u ovom filmu je postavljanje prema problemu, a to je da možda ključ nije u rešavanju nego u prihvatanju istog. spomenuti film je imao samo jednu nominaciju, i to za fenomenalnog riza ahmeda (najbolji glumac u drami), ali ona, nažalost, nije otišla u njegove ruke. kako god, velika preporuka.

serija koju je vredelo pogledati u februaru definitivno je "queen's gambit" sa magičnom anom tejlor-džoj u ulozi siročeta elizabet harmon. ova devojčica beg od života u domu za nezbrinutu decu pronalazi u podrumu u kom igra šah sa domarom, koji nedugo potom shvata da je učenica za veoma kratko vreme prevazišla učitelja. on joj daje vetar u leđa da se oproba na turnirima, što je dalje odvodi i na svetska prvenstva. veoma upečatljiva priča, ne samo o šahu nego i o borbi sa zavisnošću i položaju žene u "muškom" svetu. ova mini-serija ima svega sedam epizoda, od kojih je svaka kao kratki film, i to vanserijski dobar. 

strana pesma koja mi je obeležila ovaj februar, iako je izašla mnogo ranije, je "tokyo love hotel" japanske pevačice, koja živi i stvara u velikoj britaniji, rine savajame. njen debitantski album "sawayama" pravo je otkrovenje zbog jedinstvenog sudara pop muzike sa metalom, rokom i r'n'b elementima. jako važne su i teme koje rina obrađuje, a to je odnos prema tradiciji koju su dosad mnogi muzičari ne-japanskog porekla koristili u svojoj umetnosti, pa je jako interesantno pratiti kako se ona odnosi prema svemu tome. bitna tema ovog albuma, izdatog u aprilu prošle godine, je i teret te tradicije, ne samo u smislu porekla i života u posve drugačijoj kulturi, nego i relacija vezana za lične bitke i borbe koje su članovi njene porodice, koju poetski naziva dinastijom, vodili sami sa sobom. pesma "tokyo love hotel", koju sam izdvojio kao najbolju na albumu, najbolje oslikava savajamin odnos prema japanskoj kulturi i onima koji su je "zloupotrebili" jer je "kul" i "egzotična", pa tako, na primer, tetoviraju japanske simbole za koje ne znaju šta označavaju. ipak, ona autoironično u pesmi poručuje: "oni te ne znaju onako kako te znam ja i mislila sam da sam originalna, ali je ovo, ipak, na kraju krajeva, samo još jedna pesma o tokiju".

domaća pesma, koju sam najviše slušao u prethodnih mesec dana, bez premca je "melek" edite aradinović, koja je pala u drugi plan zbog dueta koji je objavila istovremeno, a koji je postao veći hit, iako se meni nimalo ne dopada. edita je, bez dvojbe, jedan od najboljih ženskih vokala mlađe generacije, a kada se to spoji sa upečatljivom melodijom i duboko proživljenim tekstom, rezultat je upravo ovakav. "ja bih da zagrlim te, a ti bi da odeš odavde".

knjiga koja je ostavila najjači utisak na mene je "boja purpura" američke književnice alis voker, koja je za ovo štivo dobila pulicerovu nagradu 1982. godine. ako poželite da otputujete u neki drugi svet i neko drugo vreme, na primer u džordžiju 30-ih godina prošlog veka, ovaj roman je najbolja karta za to putešestvije. sa vama će krenuti i grupa afroamerikanki koje su na dijametralno suprotne načine iskoristile iste pozicije koje im je nametnula diskriminisana rasa kojoj pripadaju, a u tim razlikama se oslikava i sve ono o životu i izgovorima o čemu sam pisao iznad. "mislim da se bog mnogo ljuti kad u polju naiđeš na purpurnu boju i ne primetiš je."

i, za kraj, događaj koji je obeležio moj februar je odlazak na izložbu venčanica žana pola gotjea u muzeju savremene umetnosti u beogradu. zanimljivo je to koliko se kroz izložbu venčanica, kojima je francuski dizajner zatvarao revije, saznaje o njegovoj društvenoj angažovanosti, bilo da je reč o manekenki koja je prošetala pistom noseći bebu u naručju, prkoseći tradiciji po kojoj bela tkanina simbolizuje čednost pri ulasku u brak, preko održavanja gej venčanja na reviji još 2004. godine, pa sve do transrodne andreje pejić, koja je nosila jedan od njegovih modela. gotjeove haljine su umetničke instalacije, pa im mesto i jeste u muzeju.