živimo u veoma čudnom periodu istorije, prilično ekstremnom, i svi smo "pipali po mraku". niko od nas nije mogao sa sigurnošću da tvrdi šta je pametno činiti a šta ne, premda su odjednom svi postali stručnjaci. ja sam odabrao svoj način borbe sa stvarnošću - potpuni beg od iste, ali nisam hteo da "paradiram" time jer je taj izbor bio samo moj, baš onakav kakav meni odgovara, i nisam dao sebi za pravo da ga predlažem ili namećem bilo kome.
nakon svega tri dana neprekidnog čitanja vesti o prirodi virusa, broju zaraženih i umrlih, saveta, kritika, istina, laži, shvatio sam da će mi glava eksplodirati od količine informacija, proverenih ili neproverenih. onda sam presekao i zabranio samom sebi da čitam bilo šta što u naslovu sadrži reči "korona", "pandemija", "virus"... ubrzo sam osetio olakšanje jer su u mom svetu postojale samo knjige iz 20. veka, muzika, filmovi i serije snimljeni pre pandemije... tamo niko nije spominjao gore navedene reči, tamo je sve bilo ružnije ili lepše, kako god, ali nije imalo za temu ono što je praktično postalo jedina zanimacija celom svetu oko mene.
ipak, sa interneta je isključiti se lako. problem su predstavljali ljudi sa kojima sam dolazio u dodir budući da su veoma brzo skretali temu razgovora na koronu. trebalo je da prođe još neko vreme pre nego što su oni retki koje sam viđao ili sa kojima se čujem putem telefona ili društvenih mreža shvatili da tu temu sa mnom moraju da zaobiđu.
potpuno isključivanje iz realnosti je loše, naravno, kao i svako potiskivanje uostalom, ali i danas, godinu dana kasnije, stojim iza toga da je ljudima mnogo više štete naneo ceo taj stres i čitanje/pričanje o opasnosti i smrti nego sam virus.
edukovao sam samog sebe na koji način da zaštitim druge i sebe, pridržavao sam se svega propisanog, ali sam sve ono što se dešava oko mene stavio na "mute" i nastavio život onako kako mislim da treba da ga živim, i to mi je održalo zdrav razum (barem onoliko "zdrav" koliko je bio pre svega ovoga).
kada uredite život po svojim pravilima, nikakve vanredne okolnosti ne mogu iščupati korene kojima ste pričvršćeni za svoje postojanje. ako živite sa ljudima koje volite i u čijem društvu volite da provodite vreme, čak i dvomesečno nenapuštanje stana ne predstavlja problem nego, štaviše, jedan jako lep period jer imate više vremena da im se posvetite. kada imate pozamašne spiskove knjiga koje biste voleli da pročitate i filmova i serija koje želite da pogledate, onda ni godinu dana izolacije nije previše, a da vam ni na sekund ne bude dosadno. ima tu dosta i do toga što sam ja generalno kućni tip, pa je sve prošlo bez nekih dubljih posledica. neko danas kaže da je karantin bio apsolutno bespotreban, ali ja se držim misli da ako je to što sam dva meseca bio u kući spasilo makar jedan život, onda je i te kako imalo smisla.
jedini "problem" predstavljala su putovanja, ali i to sam okrenuo u svoju korist. propao je plan odlaska u japan, ali se otvorio čitav spisak gradova u srbiji koje sam oduvek želeo da obiđem, a nisam nikad dosad. tako sam, između ostalog, konačno video lepenski vir, najstarije praistorijsko nalazište na našim prostorima, ali i posetio kosovo. kada su propisane epidemiološke mere malo popustile, obišao sam i albaniju i tursku. ko želi - nađe način, ko ne želi - ostane kod kuće i kuka zato što ne može da ode na more. mada, ruku na srce, najviše sam čuo da kukaju oni koji i inače ne putuju. to je tek posebna tema, ljudi kojima je pandemija postala izgovor za sve i svašta, ali nek svako živi onako kako misli da treba i nek teši sebe najbolje što ume.
u međuvremenu sam malo i prelistao ovaj blog i setio se perioda kada sam ga vodio tako što sam na mesečnom nivou izdvajao omiljene knjige, filmove, serije i tako dalje, a to retrospektivno čitanje postova me je podsetilo na neke stvari koje sam beskrajno voleo, a tokom godina sam ih zaboravio, tako da ću ovaj post završiti upravo tako.
najbolji film koji sam pogledao u februaru, u okviru selekcije za zlatne globuse, bez premca je "sound of metal" američkog režisera darijusa mardera. priča prati život bubnjara rubena u momentu kada ostane bez onoga što je jednom muzičaru najvrednije - sluha. ono što je možda i najbitnije u ovom filmu je postavljanje prema problemu, a to je da možda ključ nije u rešavanju nego u prihvatanju istog. spomenuti film je imao samo jednu nominaciju, i to za fenomenalnog riza ahmeda (najbolji glumac u drami), ali ona, nažalost, nije otišla u njegove ruke. kako god, velika preporuka.
serija koju je vredelo pogledati u februaru definitivno je "queen's gambit" sa magičnom anom tejlor-džoj u ulozi siročeta elizabet harmon. ova devojčica beg od života u domu za nezbrinutu decu pronalazi u podrumu u kom igra šah sa domarom, koji nedugo potom shvata da je učenica za veoma kratko vreme prevazišla učitelja. on joj daje vetar u leđa da se oproba na turnirima, što je dalje odvodi i na svetska prvenstva. veoma upečatljiva priča, ne samo o šahu nego i o borbi sa zavisnošću i položaju žene u "muškom" svetu. ova mini-serija ima svega sedam epizoda, od kojih je svaka kao kratki film, i to vanserijski dobar.
strana pesma koja mi je obeležila ovaj februar, iako je izašla mnogo ranije, je "tokyo love hotel" japanske pevačice, koja živi i stvara u velikoj britaniji, rine savajame. njen debitantski album "sawayama" pravo je otkrovenje zbog jedinstvenog sudara pop muzike sa metalom, rokom i r'n'b elementima. jako važne su i teme koje rina obrađuje, a to je odnos prema tradiciji koju su dosad mnogi muzičari ne-japanskog porekla koristili u svojoj umetnosti, pa je jako interesantno pratiti kako se ona odnosi prema svemu tome. bitna tema ovog albuma, izdatog u aprilu prošle godine, je i teret te tradicije, ne samo u smislu porekla i života u posve drugačijoj kulturi, nego i relacija vezana za lične bitke i borbe koje su članovi njene porodice, koju poetski naziva dinastijom, vodili sami sa sobom. pesma "tokyo love hotel", koju sam izdvojio kao najbolju na albumu, najbolje oslikava savajamin odnos prema japanskoj kulturi i onima koji su je "zloupotrebili" jer je "kul" i "egzotična", pa tako, na primer, tetoviraju japanske simbole za koje ne znaju šta označavaju. ipak, ona autoironično u pesmi poručuje: "oni te ne znaju onako kako te znam ja i mislila sam da sam originalna, ali je ovo, ipak, na kraju krajeva, samo još jedna pesma o tokiju".
domaća pesma, koju sam najviše slušao u prethodnih mesec dana, bez premca je "melek" edite aradinović, koja je pala u drugi plan zbog dueta koji je objavila istovremeno, a koji je postao veći hit, iako se meni nimalo ne dopada. edita je, bez dvojbe, jedan od najboljih ženskih vokala mlađe generacije, a kada se to spoji sa upečatljivom melodijom i duboko proživljenim tekstom, rezultat je upravo ovakav. "ja bih da zagrlim te, a ti bi da odeš odavde".
knjiga koja je ostavila najjači utisak na mene je "boja purpura" američke književnice alis voker, koja je za ovo štivo dobila pulicerovu nagradu 1982. godine. ako poželite da otputujete u neki drugi svet i neko drugo vreme, na primer u džordžiju 30-ih godina prošlog veka, ovaj roman je najbolja karta za to putešestvije. sa vama će krenuti i grupa afroamerikanki koje su na dijametralno suprotne načine iskoristile iste pozicije koje im je nametnula diskriminisana rasa kojoj pripadaju, a u tim razlikama se oslikava i sve ono o životu i izgovorima o čemu sam pisao iznad. "mislim da se bog mnogo ljuti kad u polju naiđeš na purpurnu boju i ne primetiš je."
i, za kraj, događaj koji je obeležio moj februar je odlazak na izložbu venčanica žana pola gotjea u muzeju savremene umetnosti u beogradu. zanimljivo je to koliko se kroz izložbu venčanica, kojima je francuski dizajner zatvarao revije, saznaje o njegovoj društvenoj angažovanosti, bilo da je reč o manekenki koja je prošetala pistom noseći bebu u naručju, prkoseći tradiciji po kojoj bela tkanina simbolizuje čednost pri ulasku u brak, preko održavanja gej venčanja na reviji još 2004. godine, pa sve do transrodne andreje pejić, koja je nosila jedan od njegovih modela. gotjeove haljine su umetničke instalacije, pa im mesto i jeste u muzeju.
No comments:
Post a Comment